Злато

Пише: Небојша Јеврић

Милун је имао густе, готово састављење веђе. Космат, мало косог чела преко којег је готово до очију падала чекињава коса. Осредњег раста али снажан толико да је сам из шума извлачио стабла дебелих храстова. Ћутљив и увек намрштен. Готово никад није причао, сем онолико колико је било неопходно да каже шта треба урадити. Његова је увијек била потоња иако је био средњи од тројице браће.

Рано се оженио али није дочекао да му се роди дете.

Стигао је позив за Велики рат. Отишао је без гунђања као да је то неки од оних сељачких послова које је требало урадити.

И међу првима дезертирао у српску војску. Препливао је Саву једне ноћи без месеца и прешао на дугу страну. Ступио у јединицу која је упадала дубоко на непријатељску територију.

Памте се само два писма.

Једно које је стигло њему и у којем су га рођаци обавештавали да је село спаљено и да су му трудну младу заклалали, због њега.

И друго у којем се картом јавио брату.

„Налазим се дубоко иза њихових линији и радим од њиховог народа оно што они од нашег“

У село се вратио последњи. Кад су га сви прежалили.

Поново се оженио и почео да зида велику кућу, највећу у селу.

Плаћао је мајсторе са приморја.

Никад се нико није усудио да га пита одкле му паре.

А он је из рата донио тежак ранац, шаптало се, пун дуката.

И раније ћутљив скоро да је престао да прича.

Жена му је била здрава сељанка плодна као семберијаска земља.

Купио је два пара волова, овце, краве, свиње.

Све му се близнило.

Жена је рађала децу.

После петнаестак година почео је да узима у аредну и да купује земљу. Да продаје и свињње и јагњад.

Легенда о дукатима се ширила али се нико па најближи није усудио да пита.

Није се никад за разлику од осталих цењкао. Његова је била потоња. Фамијла робље.

Само је у смирај дана знао да прекрстивши ноге по турски седи на прагу, мезети сир и пршут и пије ракију. Пио је у великим гутљаима и као да је демоне разгонио.

За кућу је куповао само со и гас.Остало је све било његово.

А у кући су радили сви. Од зоре до звијезде. И сви су имали своје обавезе оке је он одређивао.

Новац од продате стоке је претварао у дукате и стављао у кожну врећу коју је у ранцу донео. Одавно је ту било и и више дуката него што је донео.

Тек тад је почео да се понекад, истина билно, осмехује.

Ни синове ни женску децу није дао у школу. Он их је научио да читају и рачунају уз огањ за великим дрвеним столом.

Опет је почео један рат.

Првог дана рата показо је чељадима кожну врећу пуну дуката.

„Ово није ваше. Само вам несрећу може донети“, рекао је и однио у шуму. Вратио се пред зору и без вреће.
Свака војска која је пролазила купила је од стоке шта је хтела. Огромном подруму биле су бачве са ракијом и вином које никад није продавао војске попиле.

Нестајало је Милунво теченије.

Крај рат су дочекали са неком старом кравицим и неколике кокошке.

А онда су дошли, откуп, задруге, аграрна реформа.

Узели су му као кулаку којег је требало раскулачити готово све.

Милун се упутио у шуму. Није га било десет дана. Није јео ни пио.

Вратио се беле косе и упалих образа, поцепаног одела.

Злато је толико добро сакрио да није могао да га нађе.

У погледу је имао нешто сумануто. Нешто што је из дана у дан повећавало… На крају пао је у кревет. Он, дотад јак и здрав сељак затражио је плетенку са ракијом и десет дана никог није пуштао у собу да уђе. Једанестог су нашли мртвог.

Његови синови а и многи из села, јер се прича рашчула, трагали су за златом али га нико пронашао није. Остало је добро скривено у утроби земље.

Седим у кафани са његовим унуком кортобанским киријумчерем и причамо о девалвацији евра.

Он се смије.

„Не верујем у штампане паре. Ја одавно само купујем злато. Чак и златни дукат Фрање Јосифа имам“, каже.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: