Жлезде се упале због дехидратације

Када се у организму споје дехидратација, лоша орална хигијена и ослабљен имунитет, тада лако може да дође до запаљења пљувачних жлезда. Ова дијагноза врло је честа код деце и одраслих, и среће се у ординацијама лекара опште медицине, оториноларинголога, инфектолога, максилофацијалних хирурга, педијатара.

Проузроковачи су најчешће бактерије из рода стрептококе, мада узрочник може да буде и вирус. Бактерије изазивачи су, иначе, становници оралне шупљине, а код смањене секреције пљувачке умножавају се и, узлазним путем, преко сузних каналића захватају ткива пљувачне жлезде.

Фактори ризика за учестале упале пљувачних жлезда су дехидратација (недовољан унос течности), ендокрини поремећаји (дијабетес), реуматолошка обољења (Сјегренов синдром), примена зрачне терапије у лечењу тумора главе и врата.

Др Светлана Ваљаревић из Службе за оториноларингологију и максилофацијалну хирургију у КБЦ „Земун“ каже да се запаљења пљувачних жлезда називају сијалоаденитисима:

– Могу да буду акутни и хронични, а јављају се у свим узрастима, и код деце и код одраслих. Могу да захвате све врсте пљувачних жлезда, а постоје три пара великих: паротидна (заушна), субмандибуларна (подвилична) и сублингвална (подјезична), као и бројне, такозване мале пљувачне жлезде.

Клиничка слика сијалоаденитиса обухвата болни оток заушне, подвиличне, подјезичне регије или регије око мале пљувачне жлезде, затим, отежано и болно гутање. Тегобе могу да буду праћене високом температуром, малаксалошћу, узнемиреношћу код малишана и лошим општим стањем код одраслих.

• За постављање дијагнозе, осим лекарског прегледа, неопходна је и крвна слика у којој су повишени леукоцити (неутрофили у случају бактеријске инфекције, или лимфоцити у случају вирусне), као и ултразвук врата који је безбедна метода и може се радити и код деце – објашњава др Ваљаревић.

Упале пљувачних жлезда лече се симптоматски: мировање, мека кашаста храна, лекови против болова и температуре, а ако је у питању бактеријски сијалоаденитис, неопходни су и антибиотици.

– Уколико пацијент има неколико акутних упала пљувачне жлезде, тада је ткиво трајно измењено, па долази до такозваног хроничног понављаног сијалоаденитиса, са честим блажим епизодама болних упала, а некада и са стварањем каменчића, најчешће у подвиличној пљувачној жлезди – каже наша саговорница.

Лечење хроничне упале пљувачних жлезда подразумева добру хигијену усне дупље, примену средстава која стимулишу лучење пљувачке (такозвана сијалогогна средства – жвакаће гуме, бомбоне), примену антибиотика у стањима акутне упале, али и хируршко лечење у циљу уклањања целе пљувачне жлезде.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: