Злочин

Пише: Чедомир Антић

Добра је прилика да се замислимо: Србију већ неко време тресу афере откривених силовања, или тачније, оптужби за силовање.

Ово је ново време и ту је дух тог новог доба. Добро је што посредством овог феномена више нико није заштићен када почини гнусно кривично дело, нити сигуран након тога. Одлично је што су не само држава, већ и најшира јавност одлучни у солидарности са прогоњенима. Како то обично бива, након хиљада година срамног обесправљивања читавог једног пола, сада смо – у жељи да некако избришемо сво то време и заборавимо на његове страхоте, а такође и да се обрачунамо са увек тихом неодлучном већином оба пола – сведоци једног необичног манира. Баш као и на бесудним територијама старог Дивљег запада и овде се пресуда доноси прво у „салуну“, па тек онда у „судници“. Модерни Запад, а и ми са њим, има и установе и снаге за праведно процесуирање, за разлику од старих добрих каубоја који су некада и силом прилика, стварном праксом насликали виц, па увече вешали, а сутрадан судили.

Демократија је донела Србији први скандал сексуалног прогона већ маја 2001. године. Тада су оптужбе са места потпредседника владе експресно свргле генерала Вука Обрадовића. Случај никада није решен, мада је генерал платио 10.000 динара (стотинак евра) за увреду. Сведока је било много и генерал је највероватније оптуживан са правом, али суд није тако пресудио.

Претходних месеци имали смо два велика скандала. Доказа је много. Њима се сада бави суд. Ипак, пресуде су већ донете и ови људи, иначе раније угледне јавне личности, протерани су из јавности и из досадашњих послова. То је вероватно и природно, обзиром на природу послова и њихових злочина, али да ли је природна реакција дела утицајне јавности?

Тако се испоставило да хероине „Друге Србије“, острашћене поклонице антисрбизма, глумица Мирјана Карановић и писац (намерно не пишем „списатељица“ у нади да ће далтоновски живчана умишљеница којом случајношћу читати овај текст) Биљана Ср(б)љановић, осудиле су Бранислава Лечића после оптужби за силовање поткрепљених и снимком који је беспомоћна жртва касније снимила у разговору са својим силоватељем.

Карановићка је чак одбила да даље игра са Лечићем, а солидарни (занимљиво посебно млади) глумци мање храбро су сакупили петицију да не желе да играју са будућим оптуженим. Јавност је, међутим, изненадила вест да су Карановића и Србљановићка пре кратког времена у јавности подржали одређена права другог свог колеге који је до сада већ и осуђен за напаствовање. Овај човек је у јавном тоалету спопао младића, свог обожаваоца, који је у то време био малолетан. Реплике које му се приписују, необично личе на оне, снимљене, Лечићеве. Шта је пресудило? Да ли то што је Горан Јевтић „добар пријатељ“, или што је добар другосрбијанац, хомосексуалац… Или је можда важно што је жртва мушакарац, што није колега, што је био обожавалац, малолетник…? Све бољи од бољих разлога.

Тешко је створити модерну државу када се у узвишену модерност куне толико тешких примитиваца.

Но, чак и оваква Србија је Атина и Теба за Црну Гору Мила Ђукановића. Да ли је време да поред свих петстотинак других лешава из ормара буде извађен и Случај Молдавке С. Ч.? Ако је застарео, немогуће да нема много других?

Часнејши професоре, оче и дједе, посланичке и премијеру – великане који имате исти израз лица када умре родитељ, роди се први унук или сте посвећени (ако има среће) свакодневном физиолошком процесу дефекције – после великог успеха у Никшићу, када сте заједно са свом снагом СПЦ успели да поправите успех „деце мирне нације“ за чак 8%: молим Вас да се посветите своме послу, јер су браћа Обрадовићи и три генерације Кркобабића у Србији учиниле много више за правну државу, него Ви у Црној Гори.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: