Злочин без казне: Голгота сплитске Лоре

Да се могу устати из гроба
Филозофи из античког доба
Што пре много живјели су зима
Древни писци Атине и Рима
Чи ум бјеше бистар к’о ријека
Аристотел, Платон и Сенека
И остале књижевне громаде
Да васкрсне отац “ Илијаде “
И из царства да изађу тмине
Мислиоци Тибета и Кине
Бог што их је памећу дарив’о
Да оживи славни Андрић Иво
И велики умови планете
Пушкин, Зола , Јесењин и Гете
Па сви скупа да се с пуно стила
Лате бритког пера и мастила
Не би могли за једно стољеће
Описати све српске несреће
И све болне јауке и вриске
Из прошлости далеке и блиске
Није лако кроз р’јеч и стихове
Описати све српске крикове
Нит понијет на пјесничка плећа
Тешко бреме српскијех распећа
Ал’ ћу ипак пробат’ врхом пера
Срца пуног јада и чемера
Крај огњишта уз свјетлост свијећа
Да опјевам дјелић тих несрећа
Што ми душу танану и меку
Пламом бола већ одавно пеку
Па док ватру слушам гдје пуцкета
Ка прошлости мис’о ми одшета
Ту ми очи угледаше снене
Страховите и језиве сцене
Видјех ланце, вјешала и коље
У грудима срце ме забоље
Тад рањене и сломљене душе
Крик чух један из мрака и тмуше
“ Ој пјесниче српска узданице
Ти си многе опјев’о кланице
Про гусларских причо си нам струна
Трагедије Лике и Кордана
Свим жртвама од’о поштовање
Од Купреса до равне Барање
Што их џелат поведе на клање
У времена без правде и суда
Из најнижих људскијех побуда
Опис’о си дјела пуна срама
Све страхоте безданица јама
Гдје ђавоље шенлучише трупе
Бајонете и маљеве тупе
И све оне што их уби кама
Па дај нешто реци и о нама
Врхом епског пера проговори
О злочину у крвавој Лори
Тој касарни поред града Сплита
Гдје усташка неман хировита
У тамнице и у казамате
Заробљене намучи солдате
Перо твоје на листу папира
Нека наше муке угравира
Нека чују и стари и млади
За злодјела усташке гамади
И за нашу причу пуну туге
Из крваве деведесет друге
Како су нас у проклетој Лори
Намучили усташки злотвори
Ја знам добро народни пјесниче
Да ће ове потрести те приче
Да ће многа од овијех сцена
Крв узбуркат из твоијех вена
И да ће ти свако ово слово
Теже бити но туч и олово
Ал те ипак молим као брата
Епске пјесме отвори нам врата
Нека наши мученички крици
Одлијегну у српској епици
Српске гусле са тугом нек зборе
О мукама сужњева из Лоре
И нек наше поломљене кости
Буду свједок њине нељудскости
У те мрачне и хладне ћелије
Зрак јаркога Сунца гдје не грије
Гдје вјетрови кроз ходнике пире
Завезане у тешке синџире
Томо Дујић и жена му Тања
Тукли су нас често до свитања
На нас струјне везали су жице
Ломили нам зубе и вилице
Гасили нам на кожу цигаре
Те бездушне рђе и фукаре
С црнијем су маскама на лице
Силазили у мрачне тамнице
И над нама до у позне уре
Спроводили стравичне тортуре
Често нас је то усташко смеће
Затварало у кућаре псеће
И с демонским силама у спрези
Држали нас без воде на жези
Пјевали смо “ Бобану и Јуру “
И стравичну трпјели тортуру
Камама нас у вратове боли
То нијесу радили Монголи
Нити дивљи Готи и Вандали
Са бритвама кожу су нам драли
Ексерима пробијали шаке
Убојице нарави опаке
Исус Христос није на распеће
Од нас муке доживио веће
Једног од те гледо сам гамади
Како око човјеку извади
И са мјеста непочинства оде
Ко да чашу попио је воде
Од сумрака све до ране зоре
Болни јаук чуо се из Лоре
Сваке ноћи изнад града Сплита
Кукњава се чула језовита
Крик наш ваздух парао је суви
Ал’ на њега сви бијаху глуви
Остављени од сваког и свије’
У рукама демонске армије
У то ратно доба и у врење
У смрти смо чекали спасење
Ове моје намучене руке
Мртвачке су правиле сундуке
Вас умрљан од крви и зноја
До тридесет ковчега сам броја’
После тога кунем се у Бога
Нијесам их више бројат мог’а
У први сам од тијех сандука
Намученог Исусових мука
Т’јела пуног модрица и рана
Положио Јелића Душана
Ту над српским стојећи војником
Дан језивим запар’о сам криком
Што се расу по небеском своду
“ Срећни брате пути у слободу “
Али све бих ставио по страни
Шта те људске радише погани
При ономе кад су у Ц-е блоку
Црногорце поклали к’о стоку
Томо Дујић хрватски фашиста
Ту се Бога одрек’о и Христа
И тих дана у мрачној апсани
Вјерно служећ’ проклетом Сатани
Сваке ноћи под окриљем таме
Злочиначке режирао драме
Сладећи се патњама војника
Из Никшића града и Шавника
Ту је рука усташких несоја
Намучила тешко Радивоја
Ту се многи с батином изређа
На Шушића Миљана и Неђа
Извађених очнијех зеница
У гротлима мрачнијех тамница
Полу мртве у крваве баре
Држаху их усташке фукаре
По три дана без воде и хране
Со на живе сипали им ране
Све радили што људи не чине
Под нокте им забијали клине
Уз звијерско режање и крике
Бритвом су им кидали језике
Вадили им на живо дробове
Ломили им кости и зглобове
А кад би се отворила врата
На ћелији мрачног казамата
У мукама лежећ’ на гомили
За смрт своју рђе су молили
Али рђа не би била рђа
Да у души има милосрђа
Ту је ова злочиначка клика
Газећ трагом својих претходника
По наредби вражјој и задатку
Млади живот одузела Ратку
И без знака живота на поду
Оставила Луку Газиводу
Ту усташка кама или пушка
У смрт посла и Баровић Душка
И војника Докнић Драгомана
Њина рука усмрти погана
Ту су младог Вулић Радомира
Погубили из мржње и хира
Ту Драгана , Павла и Милоша
Закла рука безумног олоша
А маљ тупи ил оштрица танка
Боривоја погуби и Ранка
У том блоку на тешку су муку
И Аџића ударали Луку
Та га група намучи ниткова
Кано Швабе Џаковића Јова
Луку после пустили су жива
О злој судби да би нам казива
Али после пар преста година
Куцат срце овога Србина
Трула тјела, потрешена ума
Од тешких је издахн’о траума
На том мјесту и Савић је Владо
Од усташке немани настрад’о
Левор једног усташкога гада
Ту погуби Кнежевић Ненада
Ту још многе незнане и знане
Гротло мрачне прогута ‘ апсане
Тих злокобних и крвавих дана
И Весовић убише Бојана
У “ Бијеле “ био је “ Орлове “
Прије но му ставише окове
Ни двадесет није имо љета
У небеско царство кад одшета
Ту су српско намучили птиче
Људи који на звијери личе
У ћелију рањеног на даску
Бацише га брукајућ Хрватску
Те је тако у крви и гноју
Мјесец дана смрт чекао своју
Свако вече до каснијех сати
Безобзирни усташки џелати
Разјарени од дроге и пића
Везаног су мучили “ Орлића “
Чињели су шта им бјеше мило
У рану му забадали шило
Мазали је машћу од мотора
Од јаука јечала је Лора
Са бритвама кидали му вене
Крвожедне усташке хијене
Он доведен до животног руба
Поломљених ребара и зуба
Понекад би запјево у ноћи
“ Ја ти мајко кући нећу доћи
Жив ти нећу изаћи “ Орлице “
Из проклете усташке тамнице
Но смрт чекам без оца и тебе
На крваво и на гнојно ћебе
И што бих ти долазио мати
Кад ме не би могла препознати
Руке су ми поломљене стара
Немам здравих кости и ребара
Гнојне ране труо задах шире
У челичне везан сам синџире
Ножеви ме ис’јекли и каме
Мјесто очи зјапе празне јаме
Стат на ноге јуначке не могу
Шта сам мајко згријешио Богу
Те на ово остави ме мјесто
Црни ђаво гдје сједи на престо
Што ме казни ни дужна ни крива
Смрт му тражим , он ме држи жива
Па те молим моја добра мати
И ти му се молитвом обрати
Да ми живот мученички скрати “
У томе га у тузи и плачу
Бог велики са небеса зачу
И док зора руђаше бијела
Растави му душу од тијела
Душа оде а тијело оста
Мој Бојане смрт нек ти је проста
У цик зоре у мрачној тамници
Заклаше те мрски бојовници
На мукама издахно си брате
Сам остављен међу психопате
Животиње у људском облику
Који вјерно служе поглавнику
Шта о њима може да се рече
Звијер нема савјест да га пече
Нит икаквих људских кординанта
Бог убио Анђелка и Анта
И Дујића Тома и Бунгура
Креаторе страшнијех тортура
То су људске немани и вашке
Следбеници идеје усташке
Људи који немају морала
Не би образ Неретва им спрала
Нит валови што бију од хриди
Њих Хрватска треба да се стиди
И словима црним у анале
К’о враж’је их упише вазале
На крај ради свог душевнога мира
Поменућу једног официра
Једног часног и доброг Хрвата
Што истини одшкрин’о је врата
Што за правду здушно се борио
Име му је Баришић Марио
Капља једна био је у мору
Ал прстом упро је у Лору
Није хтио истину да крије
Тај син дични земље Далмације
Нит допустит због проклете Лоре
Да га свеци са небеса коре
Због тога је преживио свашта
Јер зло часна дјела не опрашта
Спремали су на њ’га атентате
Следбеници Павелића Анте
Али у та бесудна времена
Он је стај’о чврсто ко стијена
Јер не мога у праведној души
Откинуте заборавит уши
Крв из рана што на патос точи
И из дупљи извађене очи
Није хтио за рачун Сотоне
Да га душе мртвијех прогоне
Но све на лист написа папира
Част хрватског бранећ официра
Траг због тога нека му се злати
Нек га славе Срби и Хрвати
Сам си себи вјечност подарио
Бог те чув’о Баришић Марио
Име твоје на епском је перу
Људскост нема нацију ни вјеру
У књиге ћеш ући повијести
Јер глас своје слуш’о си савјести
Славиће те са гусала жице
Јер штитио нијеси убице
Нит стравичне злочине таи’о
Због тог смо ти захвални Марио
Правда Божја понекад је спора
Али на ред доћи ће и Лора
Оштрог ножа ко се год такао
Христос ће га послат у пакао
Гдје ће душе вјечно да им горе
Страшна казна стиће их због Лоре
А ви наши мученици свети
Док је пјесме нећете мријети
Славиће вас писци и поете
Ваше ране Србину су свете
Душе ваше на звјездане мапе Крај старца ће живјети Мандрапе
Док вјетрови с Дурмитора шуме
Ваше ће се памтити трауме
Тара вода тихо док жубори
Род ће српски причати о Лори
Вјечност вам је отворила врата
Тужно робље сплитског казамата

Славко Перошевић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: