Знакови поред и насред пута

Пише: Емило Лабудовић

Е, хвала ку..цу, коначно је ријешено питање безбједности саобраћаја у Црној Гори! Више неће бити оних језивих призора смрсканих аутомобила, мртвих и повријеђених грађана, на жалост – све млађих, а такозване „црне хронике“ у медијима биће замијењене шареним странама и дјечјом разбибригом. Са чувене раскрснице у Мурини уклоњена је табла која је упућивала да се скретањем улијево (гледано из правца Андријевице), уз серпентине непоћудног Чакора па онда сличнима низ Бјелухе, стиже у Пећ. А Пећ је, љутио се Нимамбегу, Ђека, Ђељошај и остале балканске перјанице у Црној Гори, још увијек у земљи Србији. Макар све док њихова миљеница, силом отета и окупирана државолика творевина не буде међународно призната и као таква примљена у Уједињене нације. А то ће бити – на куково љето.

Одавно се не чудим поданичком махању репом државе на сваки албански миг, на силу којом су они већ оградили своје, па Ник не да у Тузи а Генци у Улцињ, колико ме је зачудило бесловесно објашњење Управе за саобраћај која је наложила хитно уклањање знака из разлога „безбједности саобраћаја“ и „узнемирења јавности“! Боже, видиш ли Ти све ово? И не само објашњење, већ и брзина реакције на којој би Управи за саобраћај позавидио и Усеин Болт лично.

Е, сад, на питање како табла која упућује и обавјештава може да утиче на безбједност саобраћаја, и поред чињенице да имам возачку дозволу, не могу да одговорим. Виша је то математика за мене, признајем. Али зато имам питање и за Управу, а богме и за себе, коју је то „јавност“ узнемирила спорна табла? И какве везе има јавност Тузи, Улциња и Гусиња са јавношћу једне страдалне Мурине? Или су, можда, а да ми не знамо, претходно поменута господа већ ударила границу и преко „њиховог даље неће моћи“! Или ће одмах закојевитезати „Дјецо, о дјецо“ пут Брисела, Лондона и Вашингтона?

На велику жалост, „јавност“ Мурине је одавно огуглала на свакаква „узнемиравања“. Додуше, из општине се свим силама труде да им не повређују ране па сам, сјећам се, и као посланик, узалуд посредовао и покушавао да породицама стријељане дјеце омогућим да на огради такође стријељаног моста поставе таблу за подсјећање. Додуше, не директно, али разним административним зачкољицама ми је стављено до знања да би та табла „узнемирила“ неког и неке. Она у Морињу не узнемирава никога, не угрожава безбједност саобраћаја и ич се не тиче Управе за безбједност саобраћаја. А ни Ђеке, Ника и Генција, поготово.

Да се разумијемо, одавно ми је јасно ко смо, гдје смо и какви смо, и као држава и као народ, и ови редови нијесу израз неког изненађења. Јер, на жалост, овдје одавно не важи она Матијина „благо изненађенима“! Али се, са искреном жалошћу, присјетих да су у том правцу не само Пећ већ и Пећка патријаршија чијег је трона егзарх Митрополит овдашњи. И да се тим правцем одувијек ишло „онамо, намо“, за брда она“, гдје се, пјевао је Никола којем још увијек пјевамо, „дома долазило“. И да је правац Мурино – Чакор – Пећ деценијама и неодвојиво и неизбјежно био дио свих зимских временских извјештаја и прогноза бивше Југославије..

Било табле или не било, Ђека, Ник и Генци, а и Управа за саобраћај са њима, морају да знају да „јавности“ Мурине и читавог Сјевера за правац према Пећи, Метохији и Србији не треба никакав путоказ. То је свима нама „одозго“ у крви и у генетском ланцу неизбрисиво уписано. Онамо, ‘намо, све до Призрена. Кад, тад.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: