Знакови поред пута

Пише: Батрић Бабовић

Има у Андрићевим „Знаковима поред пута“ чудан распоред наслова у садржају књиге. Састављена од пет поглавља носи минијатуру „малог Јеванђеља“ и еквилибријум свих универзалних људских вриједности. Почиње насловом „Немири од вијека“ па слиједе „За писца“, „Слике,призори,расположења“, „Несаница“ и завршава се као „Вјечити календар матерњег језика“. Овај последњи наслов из Андрићеве пенталогије ових дана обасјао је Мурино. Мала варош испод Чакора постала је препозната по једном знаку поред пута. Тај знак зове се Пећ. Но, не би та Пећ тако палила и жарила да у њеном знаковном подножју не пише Србија. Љепше написано, Пећ је заправо темељ Србије, темељ и кров Косова и Метохије, звијезда сјеверњача распетог Мурина, Велике и Чакора. Пећка Патријаршија стара је 765 година. Храм Светих Апостола, Свети Димитрије, Богородица Одигитрија и Свети Никола. Шам-дуд је стар око 750 година. Пословица “ Чије овце тога и планина“ датира из 1945.године. Тридесети април „давне“ 1999.године датира од двадесет осмог јула прадавне 1944.године. Памћење и заборављање трају од Адама и Еве. Покајање, исповиједање и смирење почели су од Новог Адама. Косовскометохијска метафизика није црногорска Влада. Пећ је Косово и Метохија. Шам-дуд је љетопис новог косовског распећа. Макарије Соколовић је “ На Дрини ћуприја“. Зато на овом знаку са лијеве обале Лима треба угравирати поред знака Србија запис Ива Андрића о три мисли на морској обали. Оне гласе управо овако:

1. На морској обали мисао је спорија,ређе се јавља, али је зато финија и оштрија кад се јави.
2. Само се са стихијом снега може упоредити стихија мора.
3. Крај мора нема, изгледа, цвета без мириса.
С обзиром да је на Благовести падао снијег а мисао са мора стигла на адресу извршне власти, збир или производ двије стихије у коначном остаје у сјенци написаних препорука Влади. Републиканство не улази у домен косовскометохијског Гордијевог чвора свезаног на бијелим грлима Мурине и Велике. Посебно кад је републиканство са државотворношћу самозвано и такозвано.

И да се на крају заврши Андрићем: „Бео, Бела, Бело- лијепа и тајанствена ријеч са више значења. Пун је народни говор те ријечи у разним значењима, као и митологија, поезија,географија и ботаника и зоологија. Бијели свијет,бијели дан, бијели цар,бијеле пчеле, бијела застава, бијела магија, на бијелом хљебу,бијели удовац, Бело Поље, Бела Црква… Београд у Прешерновој поезији“.

Писмо премијеру је логично зар не? Оно је подсвијест оних који не желе да признају истину. Писма о знаковима поред пута у Полимљу не треба писати крај мора кад пада благовесни снијег. Одговор даје Андрић кроз реченицу да је “ Његош трагични јунак косовске мисли“ . Мурино је с ону страну Пећаршије. А знакови као знакови поред пута боду очи свима.

Нарочито ненамјерницима и онима за које се ваља помолити да их Бог спаси од њих самих.

Пећ и даље гори као кандило наше успаване душе.

Писма извршној власти се пишу, а каравани српског језика пролазе.

Пећка Патријаршија и Призрен су коначно одредиште!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: