Знаменити мислилац – Сократ

Пише: Војислав Гледић

На данашњи дан, 4. jуна 470 . г. прије н.е. рођен је знаменити старогрчки мислилац Сократ, један је од најзнчајнијих и  најпознатијих филозофа  античког свијета који води поријекло из Атине гдје је провео готово читав живот. Овај мудрац је, иначе, био први хеленски филозоф  који је рођен у том граду, полису који ће управо у његово вријеме постати најзначајније средиште духовне и материјалне културе.

Сократ је своју дјелатност, укључујући и своје учење, износио једино усменим путем, што значи да није био склон писању,  тако да ништа није забиљежио  ни о себи ни о другима. С обзиром да  није имао  обичај или навику да записује своје мисли, идеја или учења, то су једини  извори  о овом античком великану и његовој филозофији  дјела и свједочанства његових савременика, Атињана који су били добро упућени у његову неуморну, свакодневну   дјелатност. Стога је, ипак, на основу сачуваних свједочанстава  могуће реконструисати његове животне прилике и филозофско учење које је имало велики значај и утицај, како на његове непосредне сабесједнике и слушаоце, тако и   на сљедбенике, као и на  неколико школа које су се директно или посредно надовезале на   његову мисаону дјелатност  (због чега су, уосталом,  добиле назив сократосвке школе). 

Сократ је посебно велики и дјелотворан утицај  имао на свога  најобдаренијег ученика Платона који је учење свога учитеља даље   продубио, проширио, усавршио и уобличио у један величанствени идеалистички филозофски систем. Из сачуваних свједочанстава може се закључити да је Сократ, поред  осталог, и оснивач или зачетник филозофије морала  односно етике  као једне од кључних  филозофских дисциплина.  Својом неуморном свакодневном дјелатношћу, непосредним јавним наступима, филозоф је стекао статус надалеко познате  личности, изазивао велику знатижељу али  и подозривост својих суграђана; стекао је, такође,  велику  популарност код  омладине, а касније и бесмртну славу  свих покољења. Посебно треба нагласити да  се развој старогрчке филозофске мисли обично дијели на два главна периода међу којима је управо Сократова мисао и дјелатност гранична линија огромних хеленских духовних достигнућа.

Овај мислилац  се родио у атичком приградском насељу   Алопека,  сјевероисточно од Атине, у првој половини V вијека  прије нове ере, од оца Софрониска и мајке Фенарете (која је била бабица, примаља).  Од оца је солидно научио клесарски или вајарски занат, али се њиме, ипак, није бавио јер га је доста рано напустио. Како је касније говорио, на ту његову животну одлуку је, поред осталог,  утицао неки  унутрашњи глас (демон или  даимóнион)  који му је говорио да треба да се потпуно посвети  истраживању самога себе и других људи. У том смислу је и овај мудрац, слично његовим савременицима софистима,  човјека и његову  моралну природу  учинио средиштем свога интересовања и истраживања. Мислилац се у толикој мјери посветио истраживачком и духовном  раду  да је занемаривао све тјелесне и материјалне потребе, као и приватне и породичне обавезе.  Ишао је и зими и љети бос, увијек је носио исту дотрајалу  или чак похабану одјећу (плашт), а и иначе је живио веома скромно. Био је ожењен са, како свједоче антички извори,  горопадном и намћорастм животном сапутницом Ксантипа,  а   имао је троје дјеце.

Сократ, иначе,  није формално имао неког сталног,  дуготрајног и посебног учитеља нити је припадао било којој филозофској школи. Ипак је био веома образован, познавао је сва теоријска достигнућа свога доба, а посебно интересовање је показивао према учењима Хераклита и Анаксагоре и његових ученика. Доста рано се почео занимати за филозофију па се као његов најутицајнији, доминантни учитељ наводи Архелај из Милета  (Анаксагорин ученик). Сократ је  био  у добрим односима са многим софистима иако се стално са њима спорио, односно водио конструктивне полемике,  јер је био велики противник релативизма и учења којима су софисти заносили атинске грађане, посебно младе људе. На негативан однос према Сократу, нарочито за вријеме чувеног суђења, којим је овај великан осуђен на смрт да испије отров,  утицало је  његово политичко опредјељење које је увијек јавно и доследно износио у свим својим разговорима и дискусијама.  Како се редовно дружио са аристократама, а био истовремено и сматран, од ширег народног круга, представником софистике која је тада била веома популарна и утицајна у Атини, то је постао и предмет сумњи атинске демокатске власти.

Сократ је био трајно и нераскидиво  повезан са родним градом из кога  није путовао нити одсуствовао,  осим у ријетким приликама када  га је морао напустити  због одређених  званичних послова или неодложне (државне)  дужности. Из његовог  живота позната су два случаја када се, вршећи јавну службу, показао посебно храбром и карактерном особом. Када се судило атинским војсковођама који због велике буре на мору  нису могли покупити како  погинуле тако и преживјеле Атињане, после тешке битке код Аргинуских  острва  (406. г. прије нове ере), Сократ се као представник  одбора Педесеторице чланова Вијећа пет стотина, једини узалуд противио смртној осуди. Треба овдје посебно нагласити  да је у то доба Вијеће имало велику власт и отворено вршило грубо насиље  над својим грађанима, али се Сократ достојанствено, храбро и одлучно супроставио  да учествује у политичким  акцијама против појединих  инкриминисаних лица. Други пут је Сократ добио  позив од Тридесеторице тирана, који су своје противнике немилосрдно прогањали и убијали, да као један од петорице одређених извршилаца доведе са острва Саламине грађанина Леонта, присталицу демокатског уређења, како би се над њиме могла извршити смртна казна (404. г. прије н.е). Сократ се није покорио наређењу, али  га је, срећом,  само скори  пад тирана поштедио тешких посљедица.

Овај знаменити мудрац  је живио у једно  бурно и немирно друштвено и историјско  доба које је оставило тешке посљедице на читаву  историјску епоху  старе Грчке. Послије успјешно завршених грчко-персијских ратова, који су вођени у првој половини V вијека прије н.е, наступио је дуготрајни период мира и доминације Атине међу грчким полисима (градовима-државама), односно многобројним аутономним државицама. Убрзо је Атина постала водећа поморска сила, као и најзначајнији и најутицајнији фактор у међугрчким односима. Како је имала велику, квалитетну  и оперативну  морнатицу, она је постала и главна трговачка сила, иако је њен јужни сусјед Коринт и даље настојао да одржи супарништво са све моћнијом и богатијом Атином.  Највећи процват и богатсво Атина је доживјела за вријеме владавине славног изузетно способног и умјешног политичара, државника и бесједника Перикла (око 499-429. г. прије н.е.). Он је искористио порез који су плаћали чланови Делског савеза да би са њиме изградио многе  јавне, монументалне  и репрезентативне  зграде и споменике, као што су Партенон, Пропилеји и други величансвени објекти. Перикле је средином V стољећа поморски савез преименовао у Атинску империју, а заједничку касу (ризницу) пренио је са острва Делоса на атински Акропољ (Партенон, 454. г. прије н.е.).

Релативно дуго раздобље мира и друштвене стабилности, од завршетка грчко-персијских ратова до почетка Пелопонеског сукоба, који се водио између подијељене и сукобљене Грчке,  представља вријеме највећег свеукупног успона Атине и њених савезника. Велику и дуготрајну превласт и моћ Атине надвладала  је  Спарта за вријеме   Пелопонеског  рата који је трајао скоро три деценије (тачније, од 431. до  404. г. прије н.е.). Спарта је, насупрот Атини, у исто вријеме  била на челу једног другог, Пелопонеског  савеза, па је била непријатељски расположена и оријентисана према успону и доминацији коју је деценијама имала  Атина. Спарта је одлучно тражила, чак захтијевала,  од свог сјеверног сусједа да распусти велики  поморски савез. Како Атина то није хтјела да прихвати,  Спарта јој објављује рат.

У почетку  рата Атина  је  постигла  низ успјеха и побједа, али коначно  у тај сукоб се посебно активно укључује и  Персијско царство које  шаље Спартанцима велику и издашну  војну и финансијску помоћ, нарочито   у бродовљу, због чега је коначно   Атина поражена. Послије тог пораза, Спарта јој намеће тешке услове  мира који су у потпуности поткопали атинску  ранију економску, трговачку, војну  и политичку моћ.  Морала је да поруши одбранбена  утврђења, а  највећи дио морнарице предати Спарти. Био је то истовремено и почетак краја грчке надмоћи на Средоземном мору. Иначе, током Пелопонеског рата од епидемије куге је умро и сам   вођа атинског демоса (народа) знаменити Перикле (као и његова два сина).  Крај Пелопонеског рата учинио је Спарту господаром читаве  Грчке, која ипак није имала  довољно широк  видокруг. Спартанска властела, заједно са својим  елитним ратним јединицама,  није се могла прилагодити  новонасталој политичкој и друштвеној  улози. Послије  неколико година демократска странка је вратила власт у Атини и осталим градовима. Међутим, никада се више није могао повратити доминантни  значај и утицј који је  Атина имала у претходном периоду. Такво стање је трајало све док није у IV вијеку прије н. е. Македонија учинила коначни крај самосталности не само Атине него и осталих грчких полиса.

Сократов живот и његова агилна и неуморна, свакодневна филозофска дјелатност се одвијала у напријед наведеним историјским околностима, и то у  другој половини V вијека прије нове ере. Сократ је своју дјелатност обављао током Пелопонеског рата, све до поновног успостављања  демократског поретка у Атини када је био осуђен на смрт на самом почетку IV вијека прије нове ере. Међутим, Атина више није био град какав је постојао прије тог дуготајног и непотребног рата. Као и многи други  Атињани, проводио је филозоф  већи дио дана лутајући по главном  и осталим трговима, улицама и по  јавним површинама, али је понекад (додуше, веома ријетко) одлазио и ван града у околне предјеле. Имао је обичај да  залази  у радионице, поједина вјежбалишта (гимназије), као и  у приватне школе софиста. На свим тим мјестима, посебно на трговима и атинским улицама, упуштао се у разговор са сваким ко је то желио   или добровољно прихватао, било да је ријеч о суграђанину или неком случајном странцу који је дошао у Атину.  Тако је он свакодневно, најчешће спонтано, долазио у додир са многобројним људима, који су се разликовали по годинама, положају, занимању, способностима  и знању.

Расправљао је најчешће  тако што би наизглед незаинтересовано  почињао разговор, постављао обично неко једноставна питање, као да жели нешто да научи,  а потом би усмјерено и систематски настављао путем који је сам одабирао.   Вјешто би ишао ка циљу користећи се туђим  одговорима и увијек  долазио до тога да је откривао противрјечности у мишљењу и  незнање онима који су мислили да знају. У друштву својих поштовалаца и пријатеља, на појединим гозбама, претресао је низ кључних етичких питања која су  тада била актуелна и од стране софиста релативизована. Увијек  је упорно, доследно и аргументовано  побијао софистички скептицизам,  односно  сумњу у могућност правога сазнавања, и доказивао да постоји објективна  истина. Аргументовано је образлагао постојање конзистентних и констатних моралних категорија, специјално   добра и врлина, што  човјек може и треба  сазнати и прихватити.

Атина је у вријеме Сократовог живота била стјециште многобројних софиста, путујућих мудраца који су били професионалци. Они су за новац подучавали младе људе из богатијих породица и настојали да науче људе да ,,мисле, говоре и дјелују“. У вријеме процвата демократске власти у Атини сваки (слободнорођени) грађанин је имао приступ ка свим функцијама у државним органима и јавном животу свога града. Приступ ка жељеним функцијама, ка постизању државне и политичке моћи, зависо је од образованости, опште културе, бесједничке вјештина и других квалитета које је требао да посједује одређени грађанин. Развитак нових политичких, судских, научних, филозофских, умјетничких   и културних установа и манифестација  наметао је потребу стварања одговарајућег стручног слоја способних људи  да грађане подучавају новим друштвеним вјештинама. На првом мјесту је била вјештина и у неку руку умјетност бесједништва, удружена са мајсторством  припремања и држања  јавних говора у судовима и на политичким зборовима. У складу са том друштвеном потребом, појављују се и учитељи те вјештине који су себе називали софистима. Они су у почетку била прави просвјетитељи који су много допринијели општем подизању образовног нивоа не само у Атини,  већ и у свим осталим грчким полисима гдје је  било демократско државно уређење.

Софисти су, значи,  били први страрогрчки  плаћени  учитељи мудрости, писци политичких и судских бесједа, или како би се то прецизније   истакло: говорници  или ретори – људи посебно упућени у вјештину јавног говорења. Смисао њиховог подучавања састојао се у образовању неког вештог и моћног  политичара, човјека способног да убиједи друге у исправност сопственог  становишта. Софисти нису пуно марили за доказивања космолога, односно филозофа природе,  већ су подучавали и преносили  знање  које је превасходно било управљено ка стицању политичке моћи и освајању власти, а не ка томе да се утврди шта јесте или није претпостављена коначна истина. Иако су због те своје намјере изашли на лош глас у каснијим временима, софисте прије свега треба  разумјети као прве праве просвјетитеље. Они су инсистирали на истини која се налази у домену сазнајних моћи појединца, а не у историјском наслијеђу које долази из области религије или државних закона. Како им је био првенствено  циљ да своју вјештину користе за постизање практичних и утилитарних циљева, да своје опоненте наговоре и надговоре, а не тражење објективне истине, то су код Сократа (а касније и код Платона и Аристотела) изазивали одбојност и противљење.

Сократ је био досљедни приврженик и заговорник аристократије па је стално, отворено и јавно, подржавао аристократско државно уређење. Због свог непрекидног  и упорног рада на откривању незнање својих суграђана, али и  критикујући постојеће демократско државно уређење,   замјерио се   многима и својим тендециозним расправљањем стекао је бројне  непријатеље међу утицајним и угледним људима, посебно представницима власти. Многи су га сматрали софистом и пребацивали му да се бави испитивањем деликатних питања, да пориче постојање (званичних) богова и квари атинску омладину манипулативном говорничком вјештином. Осим тога, његова тврдња да у себи осећа нешто божанско, односно да чује  глас који га је инструисао,  нарочито  га   одвраћајући  од зла, поткријепила је негативно  мишљење о њему. Стога су поједине  значајне личности  са подозрењем гледали на Сократа и његове дискусије, тако да  га је   и чувени комедиограф Аристофан јавно  исмијао као главног софисту у својој  комедији  Облакиње  (много  прије званичне оптужбе). Атинско  јавно мнење  несумњиво  је  придонијело нерасположењу  према Сократа, а свакако је на оптужбу против њега утицало и лично непријатељство појединих утицајних јавних личности. Тако је у 70. години свога живота Сократ позван  на суд. Главни тужилац био је Мелет, мало познати писац трагедија, а уз њега су потписали тужбу кожар Анит и ретор Ликон. У тужби су теретили Сократа да не вјерује у богове у које верује држава, да уводи нова демонска бића, али да је истовремено  крив зато што квари омладину. Као казну за такву активност предлагали су смрт.

Многе појединости из Сократовог живота и рада могу се видјети и сазнати из његове чувене судске одбране коју је најпотпуније приказао Платон у истоименом дјелу.   О томе се могу неке занимљиве и инструктивне појединости, макар и индиректно,  извести из разматрања садржаја оптужбе, на основу  које је Сократ био осуђен. Та оптужба је кратка и гласила је отприлике  овако: „Крив је Сократ што не вјерује у богове у које вјерује држава, него уводи друга нова божанства, а крив је и зато што квари омладину“. Први дио оптузбе подразумијевао је  да Сократ није прихватио ону исту теологију коју је прихватила атинска држава.

Мора се овдје имати у виду да је атинска држава, односно њене демократски устројене институције, имала надзор над редовним спровођењем религиозних култова и обреда и да је имала, по атинском уставу, право да строго кажњава (укључујући и смртну казну) тзв. асебеју (непоштовање богова, безбожништво). „Државна теологија“, коју је била важећа у Сократово вријеме представљала је традиционалну народну религију, односно грађанску или државну теологију,   која   је углавном била истовјетна  или барем врло сродна (блиска) оној коју су заступали и његовали Хомер и његови сљедбеници – трагички и комички пјесници.

Иако је Сократ био оптужен за безбожништво и  кварење омладине, према сачуваним свједочанствима, изгледа да је главни циљ тужилаца био  да присиле Сократа на бјекство из Атине и спријече његову  даљу јавну дјелатност.  Сократ није искористио могућност да се склони са јавне друштвене сцене односно да побјегне из Атине, како су то већ прије њега учинили  Анаксагора  и Протагора, већ се појавио пред судом, иако  је добро знао да му пријети смртна опасност. О томе како се Сократ бранио и држао пред судом дознајемо не само из знаменитог Платоновог списа, већ и из сачуване   Ксенофонтове Одбране Сократове. Мада  постоје одређене разлике у приступу и садржају списа који су сачувани од Платона и Ксенофонта, а које се односе на чувени атински судски процес против Сократа, ипак њихова суштина представља јединствен смисао и документ од изузетно важног историјског и филозофског значаја. Иако  Платонова Одбрана није историјски у потпуности  вјерно свједочанство о ономе шта се све дешавало током судског процеса против старог и достојанственог мудраца, она  нам ипак даје прилично вјеродостојну   слику Сократовог  живота и карактера чиме истовремено  износи довољно  тачан смисао свега што је Сократ пред судом говорио, јер је и сам Платон присуствовао суђењу.

Предложена казна за прекршај за  који је био оптужен   била је смрт. Први дио оптужбе подразумијевао је  да Сократ није прихватио ону исту теологију коју је прихватила атинска држава (која  је, иначе, имала право да казни неприхватљиву појаву  асебеје ‒ безбожништва). Сам Сократ је у ствари критиковао хомерске и поетско митске представе богова, јер су се њима, у тим дјелима, приписивала разна недолична  понашања која чине људи. Сматрао је да управо такав приказ божанстава квари омладину. Други дио оптужбе је по свој прилици, такође имао основа. Наиме, Сократ је водио многобројне разговоре са софистима и са атинским младићима на које је остављао веома дубок утисак. На поднесену  оптужбу, Сократ се појављује пред Атинским судом од 500 људи (што је само по себи занимљиво, јер се тада често дешавало да поједини људи изостану, прије него да дођу).  Сократ  побија клевету да је софиста, јер није узимао новац  за учење. Да би то објаснио, Сократ говори како је пророчиште у Делфима објавило да је он најмудрији међу људима. Будући да је био изненађен таквим коментаром, кренуо је да испитује оне који су на гласу по мудрости, не би ли установио истинитост ове тврдње. Испитивао је  политичаре, песнике, занатлије…

Сократ указује на чињеницу да поједини људи  на гласу  изгледају многима мудри, а нарочито себи, али је током разговора несумњво утврдио  да нико од њих није заиста мудар. Филозоф је схватио зашто је пророчиште њега прогласило за најмудријег: он је једини који зна да ништа не зна. Само он разумије да једино бог може да има истинску мудрост, а да људи могу томе само тежити. Потом  наводи да би одбио предлог суда да га пусти, а да се заузврат не бави својим послом.

Због тога, а поготово због свог поносног држања пред Атињанима (не моли за милост, достојанствен је, ведар, спокојан, одбија да се позове на сопствене заслуге, није довео дјецу како би се на њих смиловали) судска порота га проглашава кривим након чега је био  осуђен  на смрт. Платон у једном другом дијалогу описује како је Сократ могао побјећи из затвора уз помоћ пријатеља. Дат је приказ и Сократовог разговора са њима и филозофовог закључка да ипак треба да остане ту. У посебном Платоновом  спису се налазе приказани посљедњи сати Сократовог живота, које он проводи у философском разговору са пријатељима  (за вријеме архонта Лахета), као и испијање врча са   кукутовим  отровом  (399.  прије н. е.)   након  чега наступа смрт.

Иако Сократ није ништа написао, ипак историја филозофије  може олако прећи преко њега јер се у читавој каснијој античкој духовности осјећа у одређеној мјери утицај његове филозофске мисли.  Док његови савременици софисти тврде да постоје само мнења, и да нема објективног, истинског знања,   Сократ тражи право знање. До њега се пак долази тако да се распореде поједине ствари по врстама и роду, да се раздвоји  битно од небитнога, и тако дође до правога појма о појединим стварима. Развијајући дискусију у смјеру довођење сабесједника до противрјечности са самим собом, када би се указало сопствено незнање, требало је потом наћи одговорарајући право знање. Пут који је водио у сопствене противречности је представљао сократовску иронију. Да би се, међутим, превазишло такво стање, тебало је извршити савлађивање насталих и  уочених  противречности и помоћи сабесједнику да се дође до истине. Томе је служила ,,мајеутика“ (бабичка вјештина) којом је Сократ помагао својим сабесједницима ,,да се преопороде“, да спознају свеопште, оно што је заједничко свима појединачним примјерима и тиме  пронађу  основу истинског морала.

Сократ је увијек примјењивао специфичан само њему својствен метод који је имао за циљ откривања истине користећи разговор, дискусију и полемику са сабесједником или опонентом. Основни саставни дјелови сократовског истраживачког метода по облику представљају већ наведене  иронија  и мајеутика, односно бабичка вјештина.

Међутим, по садржају сократовски метод се састојао у досљедној и систематској примјени индукције и дефиниције. Сократ је узимао из обичног живота поједине конкретне  примјере, гдје се истицала праведност, неправда, храброст или кукавичлук  или нешто друго. Затим је одстрањивао  из узетих примјера све што се према приликама могло промијенити (дакле, оно што није представљало сталну карактеристику), а задржавао је само оно што је свим примјерима заједничко и суштанствено.  Таквим поступком, који се зове индукција, долазио је до јасних и поузданих појмова. Када би у разговору с другом особом дошао до поузданог појма, онда би прешао  на његову дефиницију или одређење. Тиме је уједно Сократ  увео у филозофију и науку методе индукције  и дефинисања, без  којих, у крајној линији,  нема правог научног истраживања.

Сократ је био противник свих метафизичких система, апстрактних и теоријских поставки, идеја и учења. Он се искључиво детаљно бавио  животним, пактичним питањима која су имала дубоки и директни животни и етички значај. Желио је да се одупе сваком виду релативизна и непостојаности и да заокружи животну збиљу дубоко омишљеним схватањима која су била независна од текућих промјењивих учења и дешавања. Био је увјерен да свијетом влада божанска помишљеност, и  да глас савјести, његов демон, правилно и добронамјерно управља филозофовим практичним животним поступцима.

Он одлучно, досљедно и стално супроставља идеал разума тада општеприхваћеном релативизму који је био саставни дио не само софистичке доктрине него и општег атинског јавног расположања. Мислилац  непрекидно и досљедно настоји да се извши општи друштвени етички преображај  уз помоћ науке и знања које је проистицало из оних духовних елемената који су били заједнички свим људима. Код њега је принцип унутрашњег самоспознавања и размишљања био изнад свих спољашњих и недовољно поузданих поставки. Одбацивао је благодети спољашњег свијета и материјална богатства што је било супротно грчком духу због чега његово учење није имало утицај и значај који је заслуживало. То се, поред осталог,  показало и у учењима школа које су добиле његово име, али су мало  тога имале заједничког са мисаоним усмјерењима којима је овај великан тежио.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: