Знаменити професор Милутин Миланковић

Пише: Војислав Гледић

Поводом инцијативе Удружења ,,Милутин Миланковић“ да се том знаменитом српском и свјетком научнику ускоро отвори музеј, корисно је овдје указати на један период из његовог живота и рада.
Из велике европске метрополе Беча, у коме је провео као студент и грађевински инжењер многе године своје младости, Милутин Миланковић (Даљ, 18. мај 1879 – Београд, 12. децембар 1958) допутовао је у један мали балкански град. Управо је тада Београд почео да се изграђује и да се постепено, али касније све убрзаније, модернизује и европеизује.

Дугогодишња турска владавина је оставила тешке посљедице, али се почео осјећати нови дух пун националног полета, заноса, духовне и материјалне снаге. Требало је изграђивати младу земљу и стварати нове материјалне и духовне вриједности. Миланковић је осјећао сву одговорност и значај тадашњих потреба па се пуном снагом, љубављу и ентузијазмом прихватио свог професорског позива. Упоредо са тим, нагло је порастао интерес и за научни рад, па и на подручју климатологије.

Установио је Миланковић да је то подручје, не само за нашу родну планету (Земљу), остало некако по страни па је, стога, настојао да га математички обради и доведе до истог степена егзактности као што је то био случај и са другим подручјима тадашње физике, астрономије, рационалне и небеске механике.
Наставу на положају ванредног професора примијењене математике, у оквиру које су се налазиле рационална и небеска механика као и теоријска физика, Миланковић је отпочео на Филозофском факултету Универзитета у Београду 3. октобра 1909. г. У то вријеме Филозофски факултет је имао веома мали број наставног особља.

„Филозофски факултет београдског Универзитета, каквог сам га онда затекао, имао је осам редовних и десет ванредних професора – пише Миланковић. – Да их набројим поименице. Редовни су били: Сима Лозанић, Ђорђе Станковић, Дража Павловић, Сава Урошевић, Јован Цвијић, Богдан Поповић, Михаило Петровић и Светолик Радовановић, а ванредни Живојин Ђорђевић, Никола Вулић, Бранислав Петронијевић, Александар Белић, Станоје Станојевић, Павле Поповић, Милан Недељковић, Василије Ђерић, Јован Скерлић и Јован Радонић.“

Миланковић је, заправо, наслиједио упражњено мјесто настало послије напуштања катедре примијењене математике коју је претходно држао Коста Стојановић (Алаксинац, 1867 – Београд, 1921), талентовани математичар, али и веома истакнути политичар. Још од 1900. г. он је изабран за посланика, а 1906. г. је ушао у кабинет Пашићеве владе. Поред математике, написао је и неколико значајних радова из физике, филозофије и економске политике, а посебно му је значајно дјело под насловом ,,Основе теорије економске вриједности“. Миланковић је требало да држи предавања из три разне области, а на редовним студијама у Бечу није слушао ни небеску механику ни теоријску физику.

Стога се морао темељито припремати и за предавање ових области, поред рационалне механике коју је слушао на Великој школи у Бечу. Талентован, агилан и веома полетан, он се упустио у самостално изучавање наведених наука. Тада је дошла до изражаја његова способност самосталног учења и улажања у нова научна подручја. Управо на ту страну његовог рада је посебно позитивно утицао његов бивши професор Владимир Варићак. Била је срећна околност да је најприје, у оквиру Миланковићевог вишегодишњег курса, требало предавати рационалну механику.

Имао је, у почетку, мали број слушалаца. Сви су они радо посјећивали његова предавања. Лијепо и живо је предавао, настојао да подробно изложи и растумачи поједине области. Настојао је да по реакцији својих слушалаца оцијени да ли су и до ког степена разумјели његова излагања.

Писао је обрасце полако, прегледно и читко, објашњавао начин и смисао њиховог добијања. Уз теоријска и апстрактна излагања настојао је да укаже и на главне етапе историјског развоја. Сматрао је да се одређено подручје не може ваљано разумјети ако се, макар и у најкраћим цртама, не схвати и протумачи историјски ток његовог настанка и развоја.

Обично би своја предавања попуњавао и занимљивим појединостима из живота великана науке, посебно неким анегдотама и необичним згодама. То је изазивало освјежење и појачавало интересовање на његовим часовима.
,,Читајући историју наука увидио сам – наглашава Миланковић – да се из уџбеника не види како су науке настале, већ само њихово садашње стање до којег се дошло из првобитних концепција њихових стваралаца каснијим додавањем познијих прерађивача. А ја сам желио да видим како се наука ствара, а не како се прекројава у модернији облик. Прва знања о томе стекао сам из Маховог и из Канторовог дјела, но још више из велике њемачке серијске публикације Остwалд’с Классикер „.

Стога је и своје студенте настојао да упути у историјске токове како би боље, дубље, љепше и свестраније упознали темељне дјелове наука и у историјском прегледу настанка и развоја.
Управо због Миланковићевог одличног познавања појединих необичних, покаткад и атрактивних података, на његовим часовима је владала опуштена и топла атмосфера. „Зато је у мојој слушаоници владало весело расположење; ђаци су вољели мене, а и ја њих“, подвлачи Миланковић. „Нису ми замерали што сам био строг на испиту, јер нисам никоме чинио неправде; знало се: ко не зна, мора да падне, а ко зна, мора да прође на испиту. Зато је било мало њих који би неприправни излазили на испит.

Добар успјех свога научничког рада имам да захвалим и томе што су нам онда баш наше средње школе давале и спремније ученике.“ За свако своје предавање се систематски припремао, писао читке и прегледне биљешке које су сачуване и увијек показују темељитост и педантност његовог наставичког рада.
Никада професор није желио да одређена подручја или појединости прескочи или да их унеколико заобиђе. Тражио је од своји слушалаца да га питају о свему ономе што им је нејасно или мање приступачно како би он том питању посветио дужну пажњу. Свагда је, уз детаљно излагање савременог стања науке, нарочиту пажњу поклањао неким битним појединостима јер је сматрао да се наука може у потпуности схватити само када се, поред њеног савременог стања, прикажу и одговарајући ток настанка и рзвоја. ,,Кад сам постао научник, почео сам се бавити историјом науке, јер сам, још кад сам спремао докторски испит, увидио да се свака наука може само онда у потпуности схватити, кад се упозна њен постанак и постепени развитак“ – наглашава Миланковић.

У почетку је Миланковић становао код дједа Мите у малој Мишарској улици, али се ускоро уселио у један стан, заправо собу која се налазила у Балканској улици (у близини хотела „Москва“). Стекао је шири круг пријатеља међу својим колегама, од којих посебно треба издвојити математичаре Богдана Гавриловића и Михаила Петровића (Мику Аласа). Богдан Гавриловић (1863-1947) је био професор Велике школе а касније и универзитета у Београду, и то на Техничком факултету, као и редовни члан Српске краљевске академије. Престао је да се бави науком 1907. године. Пријатељство са славним математичарем Петровићем је остало у веома живој и трајној успомени Миланковића и он је о томе написао и једну посебну књигу. Дуго година су дијелили заједничку радну собу (кабинет) на Универзитету, али су се темпераментом и стилом научног рада умногоме разликовали.

Петровић је био виспрен и луцидан математичар, брзо и неочекивано рјешавао сложене математичке проблеме, често у „ходу“, док је Миланковић своје научне радове стварао постепено и упорно годинама, непрекидно их усавршавајући, употпуњујући и проширујући.
Постао је држављанин Краљевине Србије 1910. године и уписао се у војне обвезнике као резервни официр. Управо су тада почели бурни и судбоносни историјски догађаји кроз које је и Миланковић пролазио.

Учесник је балканских и Првог свјетског рата. О балканским ратовима пише детаљно и веома сликовито у својим ,,Успоменама“. Управо на самом почетку Првог свјетског рата Миланковић се оженио. Његова мајка је жељела да се њен син ожени Српкињом, а никако да узме за супругу Њемицу. У Бечу и у Аустроугарској је долазио у озбиљно искушење да своје љубавне везе крунише браком.

Али поред мајчиног упозорења, које је увијек било присутно у његовопј подсвијести, стално је био веома много запослен било учењем и професионалним радом било, пак, научним истраживањима.
Оженио се Христином, званом Тинка, Топузовић, рођеној у Шапцу (12. марта 1884). До повезивања са овом лијепом, образованом, пожртвованом и скромном дјевојком дошло је посредством Олге, супруге познатог српског историчара Станоја Станојевића (1874–1937), професора Универзитета у Београду и члана Српске краљевске академије наука. Иначе, Миланковић се дуго колебао (предомишљао) прије него што је исказао своје судбоносно „да“. Управо када се нашао на свадбеном путовању у свом родном Даљу, отпочео је Први свјетски рат. Како је у то вјриеме био држављанин Србије, са којом је Аустроугарска била у ратном стању, Миланковић је заробљен. Затворен је у једну стару запуштену жандармеријску касарну која се налазила у селу Турањ, у близини Карловца. Касније је премјештен у Осијек и ту утамничен.
„Сједох на кревет, обазрех се по соби и стадох да се уживљујем у свој нови друштвени положај – пише Миланковић о првим данима свог заточеништва. – Ово усамљено сопче, далеко од моје људске граје, изгледало ми је као створено за научни рад; ту ми неће нико досађивати и узнемиравати ме. Хајде да искористим овакву заиста јединствену прилику… У моме ручном коферу који сам понио собом налазили су се моји већ штампани или тек започети радови о моме космичком проблему; ту је било и чисте хартије. Почех да прелиставам те списе, узех у руке своје вјерно перо, стадох да пишем и рачунам.“
Заузимањем његове жене Тинке, која се обратила многим утицајним Милутиновим рођацима и пријатељима, овај професор је након тешких дана проведених у логору Нежидер (гдје су владали изузетно тешки услови и непрекидно косила смрт), успио да се пресели у Будимпешту. Томе највише може да захвали свом ујаку Васи и ранијем професору математике Чуберу, који је наставио да гаји пријатељство према свом ранијем ученику и докторанту. О томе, након Тинкиног одобрења њене молбе да јој се муж може преселити у Будимпешту, Миланковић пише у својим ,,Успоменама“, између осталог, и сљедеће:
„Био је баш католички Бадњи дан 1914. Поче да се хвата први сумрак, а мене позваше у канцеларију Управе логора. Онде ме дочека онај симпатични официр… стиште ми пријатељски руку и рече: ,Честитам вам! Сада баш стиже телеграфско наређење да вас отпустим из логора и предам цивилним властима. Овдје је већ један чиновник среског начелства.

Пођите са њиме онамо да свршите све формалности. Желим вам свако добро. Испоручите моје поздраве и вашој поштованој госпођи.“
Миланковић је током Првог свјетског рата провео у Будимпешти пуне двије и по године. Дан након његовог доласка у главни град Мађарске, гдје се морао пријавити полицији и бити под њеном контролом, обавијестио је телеграфски супругу Тинку да му се и она придружи. Ускоро су нашли лијепу намјештену собу у којој се налазио и повећи писаћи сто и клавир. „Ја сједох за сто, а Тинка за клавир и окреписмо се својим занимањима“ – пише Миланковић. Имао је прилику да се сретне са многим ондашњим знаменитим Србима који су живјели у Будимпешти. Посебно су значајни разговори и размјена мишљења са познатим народним трибуном Светозаром Прибићевићем (Главичане, 1875 – Праг, 1936), који је био дипломирани математичар и физичар (студије је завршио у Загребу). Послије краћег бављења наставничким послом, Прибићевић се потпуно посветио политици од 1903. године.

„Док је Светозар Прибићевић страховао, побољевао и очајавао, ја сам задовољно сједео при своме послу – подвлачи Миланковић. – Први задатак који је стајао преда мном био је да прикупим цјелокупну научну литературу која је стајала у било каквој вези са мојим послом. У томе сам врло брзо успио. Још првог дана свог боравка у Пешти упутих се у мађарску Академију наука.“
Миланковић је веома студиозно и савјесно радио на својој теорији климатских промјена. Већ је од тада објавио низ запажених студија, расправа и чланака, али је желио да све то обједини и да пружи једну заокружену математичку целину.

Имао је на располагању богату и разноврсну литературу, а он ју је могао пратити на њемачком и француском језику (што га је научио још током студија и за вријеме једног краћег боравка у Женеви). Користио је, такође, и богату библиотеку, са широким фондом часописа, Централног метеоролошког института у Будимпешти. Упоредо са својим радом, помно је пратио и све текуће догађаје и збивања у току Првог свјетског рата, јер се радило и о биолошком опстанку српског народа. Посебно га је растужила вијест да му је мајка умрла на Аранђеловдан, 21. новембра 1915. г. послјие дуге и тешке болести у 59. години у Даљу. „Цијели живот је посветила својој дјеци беспримјерном љубављу и пожртвовањем, а завршила у тренутку наше најтеже националне трагедије. Та несрећа скрха ми душу и баци у очајање“ – подвлачи Миланковић.
Послије тог тужног догађаја Миланковићу се, ипак, осмјехнула срећа и ускоро је добио једино дијете у животу. Управо на католички Божић 1915. године добио је сина Василија. „Одједном чусмо како је Тинка завршила и убрзо иза тога дечји плач – биљежи своје утиске Миланковић, који се налазио испред будимпештанске болнице у којој се његова супруга порађала. – Обли ме зној и приближих се вратима. Била су забрављена. Почех да ослушкујем. Љекарка и бабица разговарале су мађарски (који Миланковић није разумио, прим. В. Г.).

Из њиховог разговора разумео сам само ријеч ‘киш фау’, што значи мушкарац. Срце ми поигра од радости. Послије неколико тренутака отворише се врата собе, а бабица ми тријумфално, као да је то њена заслуга, саопшти да ми је жена родила сина.“ Своме сину је дао име по свом ујаку Василију Васи којега је много волио и који му је много помагао у животу.

Након голготе српске војске и њене херојске борбе и пробоја Солунског фронта, Србија је ускоро цијела ослобођена. И не само та територија него и све поробљене земље Јужних Словена. Настало је ново историјско раздобље, а Миланковић се са породицом вратио из Будимпеште у Београд. У томе му је помогао капетан једног путничког брода, Енглез, командант пароброда ,,Гизела“. У Београд је са породицом стигао (послије угодне тродневне вожње) 15. марта 1919. године, чиме се, заправо, завршило његово петогодишње „бурно свадбено путовање“.
Послије повратка у домовину, која се тада звала Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца и била знатно шира од Србије коју је напустио на почетку Првог свјетског рата, Миланковић је наставио своју професорску каријеру и свој интензиван научноистраживачки рад. Управо је 1919. г. ступио нови закон и уредба за Београдски универзитет да се укида дотадашње ограничење броја редовних професора (нумерус клаузус) па је тако он одмах тада, у оквиру десетак ванредних професора, произведен у звање редовног професора. Тада су основана и нова три факултета: Медицински, Пољопривредни и Богословски. Указ о Миланковићевом постављењу за редовног професора универзитета је потписан 29. септембра 1919. г. Плата му се одмах повећала чак шест и по пута, али је инфлација (усљед тешког ратног и поратног стања) учинила своје тако да плата није одражавала своје номинално увећање.
Затекао је стан у исправном стању са свим недирнутим намештајем, али је паробродом из Будимпеште довезао многе ствари за своје покућство. У међувремену је, међутим, имовина његове жене Тинке у Шапцу (посебно кућа) претрпјела велика разарања и изгубила на вриједности. Материјалне прилике су постале доста тешке, али му је помогло његово звање и знање грађевинске технике. Ангажован је у многим великим пројектима који су се навелико остваривали у ондашњој Југославији.

Посебно је био упослен око конструкције, надгледања и контроле изградње нових аеродрома на Бежанији, у Загребу, Скопљу, Краљеву и Панчеву. Градили су се и многи велики хангари и зграде (посебно велика палата за потребе Ваздухопловства у Земуну).

Миланковић је био ангажован и као врстан стручњак око изградње многих других објеката. Овдје наводимо само оне најважније. То су Управа монопола дувана и велика фабрика у Нишу, и стоваришта дувана у Скопљу, Велесу, Кавадарцима и Чапљини. Затим ту треба навести и његово учешће око изградње објеката Народне банке, која је подигла фабрику новчаница у Топчидеру и своје филијале у Скопљу и Битољу. Веома ангажовани и одговорни грађевински посао је, наравно, захтијевао велики труд, знање и искуство, али је доносио и знатан финансијски приход већ осиромашеној породици Миланковић.

То је Милутину омогућило да често путује на одмор по разним љетовалиштима и бањама, а посебно да тамо шаље своју жену Тинку и сина Василија. Путовања у иностранство су га освјежавала, а и пружала могућност да присуствује разним значајним научним конгресима, скуповима и састанцима. Често се сусријетао са многим познатим научницима који су се бавили истом научном облашћу коју је Миланковић упражњавао.
Миланковић је објавио велики број значајних научних расправа у ,,Гласу“ Краљевске академије наука, али и у многим другим познатим научним часописима (посебно у ,,Раду“ Југославенске академије знаности и умјетности у Загребу). За дописног члана Српске академије наука је примљен 1920, а за редовног (правог) члана четири године касније – 1924. Своју приступну бесједу под насловом ,,Календар Земљине прошлости“ као редован члан Академије одржао је годину дана касније – 7. марта 1925. године. Тај рад, под насловом ,,Каленар Земљине прошлости“ од М. Миланковића објављен је у ,,Гласу“ Српске краљевске академије 1926. године.
Преко три деценије је био редовни члан СКА, те најзначајније и најпрестижније српске научне установе и дао велики допринос њеном угледу у свијету. Иначе, Академија је, поред сталне и редовне публикације ,,Гласа“, објављивала (између два свјетска рата) свој Билтен од 1933. године на француском језику (већ 1936. Билтен је имао размјену са преко 700 страних института и научних друштава). Три пута је биран за потпредседника Српске академије наука и уметности, а једно вријеме је био и директор Астрономске опсерваторије у Београду. Био је, такође, члан Југославенске академије у Загребу (као дописни члан је изабран 1920. године), а важио је као угледни припадник многих значајних научних установа и друштава у познатим свјетским метрополама.
Између два свјетска рата Београдски универзитет знатно се проширио и примао студенте из свих крајева велике Југославије. Миланковићеве обавезе на Филозофском факултету су се смањиле јер се ослободио предавања из рационалне механике и теоријске физике. Наставу из рационалне механике је преузео Антон Билимовић (1879-1970), свјетски познато име, професор и касније члан САНУ, а из теоријске физике Вјечеслав Жардецки (1896-1962), руски емигрант (крајем 1944. године емигрирао и из Србије). Тако је остало да Миланковић држи наставу из небеске механике (а касније и из историје астрономије). Иначе, у току своје вишедеценијске каријере професора, академика и научника Миланковић је објавио око стотину разних већих и мањих радова, вриједних прилога, од студија и монографија до чланака разног обима и ширине захваћане проблематике.
На научном плану и обављању многих стручних и друштвених обавеза Миланковић је, међутим, увијек имао много посла. Он је био изузетно радан и креативан човјек тако да му је таква стална активност постала саставни дио свакодневице. Био је веома агилан када је била у питању изградња нових научних или стручних подухвата. Посебно је настојао да се научни потенцијал новог Београдског универзитета и Српске академије наука што више повећа и стиче међународно признање и афирмацију. Занимљиво је овдје пренијети један одјељак из његових ,,Успомена“ у коме се, сумарно, износи стање математичке науке двадесетих година 20. вијека у Београду.
„Теоријска математика била је у оно доба заступљена овим наставницима: Михаилом Петровићем, Тадијом Пејовићем, Јованом Караматом и Милошем Радојчићем, уз које је дошао као редовни професор руски математичар Николај Салтиков. Умјесто предратна два наставника математичких наука, Петровића и мене, било нас је свега осам, од којих су петорица били редовни професори.

Сви заједно смо, у лијепој расподели својих струка, заступали у цјелини главне области математичких наука, а наша богата библиотека омогућавала нам рад на свим њиховим гранама. Својим научним расправама пунили смо ,Глас’ Српске краљевске академије и њена посебна издања на страним језицима, а када и она постадоше уска за нашу научну продуктивност, почесмо издавати на страним језицима наш часопис ‘Публицационс матхематиqуес де Университе де Белграде’, који је уживаој леп углед и у страном свијету. Објављивали смо своје расправе у у другим страним часописима. Петровић своја посебна дјела математичких наука на нашем Универзитету. То је било златно доба математичких наука на нашем Универзитету.“
Касније је подмлађен наставнички кадар на Београдском универзитету, посебно на Техничком факултету. Основани су институти, математички и нумеричко-астрономски, а дошао је из Француске и астроном Војислав Мишковић (1892-1976), професор Универзитета у Београду и редовни члан САНУ, који је основао и организовао рад нове београдске Астрономске опсерваторије. Одржаване су редовне сједнице наставничког и научног савета, а посебно је била конструктивна сарадња у тадашњим институтима и одјељцима Српске краљевске академије. Бар једном мјесечно су се састајали најистакнутији српски математичари на заједничким сједељкама и вечерама у организацији Михаила Петровића – Аласа, на којима су се служили рибарски специјалитети.
Својим великим и разноврсним научним стваралаштвом , специјално на подручју климатологије Земље и других небеских тијела, Миланковић је стекао свјетску славу. Посебно треба нагласити да је изградио оригиналну и значајну научну теорију која му је обезбиједила трајно мјесто међу најзнаменитим свјетским научницима. Овај свестрани стваралац, са изразитим списатељским талентом, написао је и читав низ дјела из разних области. Годинама се, наиме, бавио писањем научних расправа, монографија, студија и универзитетских уџбеника, а нарочито научнопопуларних дјела, од којих је најпознатија његова књига ,,Кроз васиону и вјекове“.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: