Знамо ли ко нам је Михајло Пупин?

Пише: Филип Маринковић

Не тако давно, власници великог капитала са српском националном припадношћу, махом генерацијски стицаном, а не преко ноћи (читај: приватизацијом) непрестаноммарљивошћу и трудом, осећали су својеврсни дуг према друштву коме су припадали. Градили су разна здања, која су по правилу остављали свом народу, у складу са духовним и моралним начелима православног хришћанства. Иако су се југословенски комунисти свим силама трудили да сакрију такав легат српског друштва, и да не спомињу откуда сва та здања која су (п)остала ,,народна“, историографија непрестано, уз пропратне биографске елементе, налази нове и помиње сличне случајеве, упркос чињеници да смо колективно, нажалост, врло склони да их заборављамо.

Од дворца са целокупним имањем Богдана Дунђерског  у Старом Бечеју које је остављено Матици српској,преко Саве Текелије;Ђорђа Вајферта;Илије Милосављевића Коларца и његове задужбине;Симе Игуманова – Српској православној црквии официра Ђоке Влајковић, за школовање наставног кадра;Николе Спасића, опанчара и касније великог трговца, а који је откупио део целокупног српског иностраног  дуга и чинио многе хумане гестове у Балканском и Великом рату; министра Милана Кујунџића Абердара који је завештао сав иметак Српској краљевској академији;Луке Ћеловића који је целокупно имање оставио Универзитету у Београду, па до чесме коју је Милан Стојадиновић оставио грађанима Стопање, варошици коју нико не зна ни по чему осим по добром печењу, и у коме чак није ни рођен он, већ његов отац.

Иво Андрић, и сам велики задужбинар, је у роману На Дрини Ћуприја рекао је да сви умиремо једном, док велики људи умиру два пута, односнокада пропадне и њихова задужбина. Невероватан је заиста број таквих случајева, и многи данашњи новокомпоновани богаташи из периода транзиције, могли би да извуку одређене закључке: ако после нас остаје само сећање, на који начин ћемо пре бити упамћени, да ли по укупном капиталу или начину на који смо га расподелили према заједници којој припадамо?

Уколико је први одговор тачан, овај текст би се завршио овако: Михајло Пупин, научник српског порекла са америчким држављанством, носилац 18 почасних доктората, за свог живота патентирао је тридесет и четири (34) проналаска. Био је наставник физичке математике у одељењу за електротехнику на Колумбија универзитету у Њујорку пуних четрдесет година. Аутор је многих научних публикација. Један је од оснивача НАСА-е. Добитник је Пулицерове награде.

Иако ће, по научним достигнућима, Михајло Пупун бити упамћен од стране целокупног човечанства по свом доприносу, овај текст ће покушати да осветли одговор на ово друго питање – какав је Михајло Пупин био према заједници којој је припадао – српском народу, и једном малом јужнобанатском селу Идвору, из ког је потекао?

Парадоксално или не, његова активност у покрету Омладине српске и истакнута просрпска оријентација, била је заслужна за његов одлазак у Америку са двадесет година. Наиме, у Панчеву га је полиција затекла приликом гажења аустроугарске заставе, и због тог инцидента је морао да напусти Панчево, и оде прво у Праг, где такође учествује у сукобима немачке и чешке омладине, а након тога , 1874. године, и у Сједињене Америчке Државе, са свега пет центи у џепу.

Колико је то била важна компонента његове личности, и колико је она била доминантна у односу на све друге, најпластичније се може видети на примеру из Великог рата. Наиме, Пупин је целокупну своју имовину заложио као хипотеку – како би Србија добила кредит за наоружање. Српска војска је већ пред собом имала Албанску голготу, живе лешеве[1] и неизвесну будућност. На убеђеност његовогадвоката да ће Србија свакако пропасти, и да ће га његов гест непотребно скупо коштати, Михајло Пупин је имао следећу констатацију:

,,Ако пропадне Србија, нека пропаднем и ја!“

Његов адвокат, ствари је посматрао кроз материјалну корист, и био је типичан производ онога што би данас назвали неолибералним потрошачким друштвом, са новцем као јединим животним постулатом и идеалом, у земљи, у којој се колико вредиш – мери у нулама на банковном салду, а не неким другим нормама. Па ипак, нисам сигуран колико је људи запамтило име Пупиновог адвоката, укључујући и аутора текста. Нимало случајно. С друге стране, сигуран сам да је свакако много више оних који име Михајла Пупина још увек врло добро памте.

Овај савременик Николе Тесле, и добитник Пулицерове награде за написану аутобиографију Са пашњака до научењака, својим познанствима је утицао и на креирање нових граница Краљевине СХС у Версају 1919. године.Осим политичког утицаја, који је неоспоран, и захваљујући ком се по први пут изнад Беле куће(по налогу тадашњег председника САД-а, и личног Пупиновог пријатеља –Вудруа Вилсона) завијорила и српска застава поред америчке, невероватан је и Пупинов утицај на америчко друштво. Сам Пупин, поред научних, писао је и чланке о Србији и Србима, балканским ратовима, турској феудалној тиранији, анексији Босне и Херцеговине, пропаганди против Србије, стању на фронту, земљи након рата и генерално о народу сведеном на готово неписмене и сиромашне кметове, чији је национални дух ипак остао јак кроз векове, храњен песмама њихових предака.

Током Великог рата, јављали су се добровољци који су ратовали са Србима у матици, дати су велики добровољни прилози, као и на хиљаде тона хуманитарне помоћи за расељене и сиромашне. Универзитет Колумбија, на ком је Пупин боравио, је у те сврхе слао лекове, храну, пољопривредне алатке и семе за сетву, као и на десетине амбулантних кола.

Џон Фротингам, један заборављени амерички добротвор, послао је помоћ посредством Српског дома, у вредности од три буџета Србије из 1915. године.

Са Универзитета Харвард, тим лекара предвођен др Риардом Стронгом, дошао је у Србију са циљем сузбијања епидемије тифуса у априлу 1915. године (због које је преминуло око сто педесет хиљада људи).

Пупин је и оснивач  Пупиновог фонда, који је имао задатак да помогне развој привреде. Такође је основао Фонд Алимпијаде Алексић Пупин који се бринуо о школовању ратне сирочади из Великог рата. Фонд је назван по његовој мајци, која је, иако неписмена, заправо била његов највећи мотиватор да настави са науком приликом Пупинових борби са носталгијом према завичају, једанаест година по поновном повратку из Америке.  Она је говорила да је знање – златна лествица преко којих се иде у небеса.

Мајку, Идвор и свој завичај никада није заборавио, те је управо у Идвору саградио Народни дом[2], а свом имену додао слово И. (Идворски)

Само у Америци, подигао је пет православних храмова, а у Србији је многе помагао у обнови.

Михајло Пупин је био и мецена српским уметницима, уз то и друг из детињства Уроша Предића, и одржавао је сталну коресподенцију са Иваном Мештровићем и Пајом Јовановићем. Посредством своје задужбине, куповао је слике српских мајстора и поклањао их касније Народном музеју. На његов наговор, амерички индустријалац Ендрју Карнеги је Београду подарио Универзитетску библиотеку Светозар Марковић.

СПОМЕНИК НА БЛЕДУ. 2. АУТОР: ЈЕЛЕНА ПРОДАНОВИЋ

О свом трошку штампао је луксузну монографију о 12 српских манастира и слао свим важним институцијама по свету, да покаже Западууметност мога народа још у 11. и 12. веку.

Михајло Пупин није волео Србију у сенци и тихо, него свуда и на сав глас. Увек, и чини се, неуморно. Свој лични положај, искористио је за више, колективне циљеве. Таква личност, од прворазредне политичке, дипломатске, економске и хуманитарне важности није дакле љубав према роду сматрала нечим нижеразредним, или како то један популарни певач наводи да је национализам тема за оне до 300 евра прихода месечно, већ као највиши идеал сваког појединца. Из позиције савремених тенденција богаташа и генерално никад заступљеније индивидуалности и егоцентризма, верујем да ће се неколицина насмејати на који начин је Пупин трошио своје богатство. Ја сам сигуран да би се и он смејао њима на шта троше своја. Новац нема памћење. Али добра дела – још увек имају.

Пупин је показао један пут. На сваком појединцу је да одреди који ће да прати, и да себи одговори на питање: Коме ћу се приволети царству?

_ _ _ _ _ _ _ 

[1]Термин инспирисан узвиком бугарске војске Беж’те живи, иду мртви, у свеопштој бежанији исте, када је видела васкрслу, аотписану војску још у Албанији, која осваја Кајмакчалан, и српску пешадију бржу од француске коњице (као предводник савезничке акције – француски врховни генералштабје издао наредбу да се јуриш српске војске успори збогсвог реномеа, на шта се, срећом, оглушио војвода Живојин Мишић).

[2]Данас се налази у оквиру Музејског комплекса Михајла Пупина, уз родну кућу и музеј. Првобитно замишљен као народни универзитет, функционисао је као дом културе све до 1979. године.

Текст првобитно објављен на порталу Фуснота (fusnota.rs).

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: