Знање из свијета донијели у Србију: Млади стручњаци каријеру настављају у Министарству финансија

Они су млади. Успјешни. Завршили су престижне факултете у свету. Стекли су најбоље пословно искуство.

Могли су да бирају гдје желе да живе и да раде.

Ипак, свима је Србија коначна одлука. Како кажу, све што су научили желе да „оставе“ овдје. А посао у најуспјешнијим свјетским компанијама замијенили су радом у Министарству финансија.

Ива Иванов: Овде ми је мјесто

У Београду је завршила Правни факултет и мастер студије из области међународног привредног права. Просјечна оцјена јој је била 10. Прије двије године, упутила се на мастер студије на Кембриџ. Ива Иванов (28) сада се бави међународним правом и усклађивањем нашег законодавства са стандардима ЕУ.

„Имала сам понуде из приватног сектора, али је моја жеља била да, када завршим мастер на Кембриџу, дођем у Србију, да радим за државу“, објашњава Ива Иванов.

„Хоћу да се бавим пореским правом, а ово је право мјесто за то. Да ово знање које сам стекла покушам да применим овдје и да помогнем. И када сам отишла на студије у Енглеску, имала сам жељу да се вратим назад. Некако, волим живот у Београду. Никада нисам хтјела одавде да „побјегнем“. Сада сам започела и докторске студије на Правном факултету.“

Како је испричала Ива „Новостима“, кроз школовање у иностранству схватила је како се живи, учи и ради у иностранству. То је за њу било драгоцено.

Бранимир Гајић: Важно искуство

Међународне дипломе, лиценце и искуство били су довољни да се нађе на мјесту помоћника министра финансија и буде руководилац Сектора за фискалне ризике. Бранимир Гајић (42) завршио је средњу школу у САД. Дипломирао је економију на Универзитету „Вичита стејт“ у Америци. Добитник је и америчке академске награде за истакнуто академско достигнуће. А на Факултету политичких наука завршио је мастер.

„У Америци сам провео 10 година, од којих сам пет радио у њиховој привреди“, започиње своју причу Гајић. „Тамо су тада постојале штуре информације о ЕУ. Факултет политичких наука је мјесто које је могло то да ми пружи, па сам овдје дошао на мастер студије. Свакако, и мимо тога ја бих се вратио. Кажу да постоје две врсте миграција. Једни који дођу и потпуно се прилагоде од првог дана, и они други, који мало гледају преко рамена. Ја сам био такав. Волим Србију и увијек сам сматрао да би било добро дати допринос својој држави.“

У Америци је, каже, радио у консалтинг компанијама, анализу великих фирми, реструктурирање… Све то било је компатибилно с привредним амбијентом у Србији када се вратио. Званично је кофере спаковао на позив консултанске куће „Дилоит“, да буде менаџер у Београду.

„После овог позива, ствари су ишле својим током“, наставља Гајић. „Радио сам за компаније „Џенерал моторс“, „Роберт Бош“, био директор једног глобалног америчког инвестиционог блока. Уз то, један сам од консултаната који су задужени за овај део света, за један од највећих инвестиционих фондова у УК – ’Ашмур’. Сада ми је драго да сам у Министарству финансија. Овдје сам седам месеци и срећан сам што могу да помогнем својој земљи.“

Помоћник министра Гајић каже да има америчко држављанство и да може увек да се врати. Али, то не жели!

„Америку никада нисам гледао као крајњу дестинацију“, говори Гајић. „Отац ми је стекао мастер у САД и вратио се.

Огњен Поповић: Више да радимо

У Министарству финансија бави се развојем тржишта капитала. Завршио је Универзитет „Карнеги Мелон“. А део академских студија провео је и у Катару. Како нам је испричао, да му је неко пре десетак година рекао да ће му најбоље и најиновативније окружење за рад бити у јавној управи у Србији – само би му се насмијао, јасан је Огњен Поповић (29), који је у Катар отишао са 17 година, а одатле за Америку.

„Са оваквим људима лако је понекад радити и по 12 сати дневно, седам дана у недељи“, прича Огњен, који је у Министарству финансија од 2018. „Тако је у Америци. Тамо се у првих пет година после факултета ради минимум 60 сати недељно, и то без икаквих очекивања да ће се нешто спектакуларно десити са вашом каријером. То је само предуслов да се негдје крене и да се каријера започне. Да би се нешто постигло, мора много да се ради.“

Како сматра Поповић, амерички и европски образовни системи апсолутно су најквалитетнији и најпрагматичнији.

„Само је код нас опција да се не ради ништа и да се живи добро, али у неким другим земљама, кад ништа не радиш, ништа и немаш“, закључује Огњен. „Али нигдје не може да се пореди живот са животом у Србији.“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: