ИН4С

ИН4С портал

„Знао сам да ће почети рат у Босни, а 40 сам напунио у сачекуши на Косову“: Животна прича Небојше Јеврића, писца, ратног извештача и колумнисте ИН4С

1 min read

Небојша Јеврић, фото: хаџи Миодраг Миладиновић

За њега кажу да најбољи српски ратни извештач, а и један је од ретких који је и у рату и у миру био добродошао на обе стране. Обишао је и писао о Косову, Книнској Крајини, Славонији… Радио је у чувеној Дуги, а познавао од Гишке преко Аркана до Младића и Караџића. Прочитао је на хиљаде књига, а сам написао на десетине. Повод за овај разговор је његово ново издање „Мртви дим“ за Српску књижевну задругу.

"ZNAO SAM DA ĆE POČETI RAT U BOSNI, A 40 SAM NAPUNIO U SAČEKUŠI NA KOSOVU" Životna priča Nebojše Jevrića, ratnog izveštača i pisca

Ми смо од попа Мирчете Поповића из Куча. Књаз Данило је похарао Куче. Секли су дечје главе и носили на Цетиње. Тела деце бацали су у пламен. „Горела су зеленим пламеном“, пише Марко Миљанов. Четири његова сина избегла су у Лимску долину. Инокосни међу Васојевићима опет су морали у планину и направили су село Тмушиће. Дивног ли имена. Сада је село пусто. Само мртви дим. Ниједног огња.

Nebojsa Jevric, Ispovest

Моја мајка се у четвртој години разболела од туберкулозе костију. Швапски лекар је рекао да треба сећи ногу. Ђед није дао и однели су је у село. Шта ће му женско без ноге. Шест година је лежала непокретна. Онда је седме наишао војник санитетлија и рекао: „Ово би дете проходало да се извади кост што вири из ране.“ Кад није било никог код куће, мајка узме нож и извади кост из ране. Прохода. Ђед јој нареди да иде за овцама, а она одбије. Ђед је био апсолутни господар и фамилију је звао робљем. Њему нешто неко да одбије. Тукао ју је три дана мокрим конопцем, четвртог дана пристао је да се упише у школу. Преко Пештери до Сјенице ишла је пешке, а онда камионом у Нови Пазар у учитељску. Кост је чувала у кецељи. Кад је дипломирала, бацила је кост у Лим.

Мој ђед Ново Јеврић тукао је бабу Иконију и децу капом кад га наљуте. Такав нам је био и отац. До у бескрај нам је причао, нама тројици синова, бајке, скаске, легенде, приче. Кад је тражио да му поновим, увек сам имао нови и бољи крај приче. Понављао је до у бескрај народну причу „Све, све, али занат“. Кад би се мајка наљутила због несташлука, говорио је: „Нећеш ти мене завађат са синовима.“

Детињство

Доводио сам кући беспризорне дечаке, моје другаре са улице. Неки су убијени, неки су убили, а Карсон је скочио са четвртог спрата зграде. „Како их све по злу путу нађеш“, грдила ме мајка.

Nebojsa Jevric, Ispovest
Сваки дан сам доносио по две књиге из библиотеке. Кад био отац угасио светло, читао сам с батеријском лампом испод јоргана. „Ти само трчиш за фабулом“, љутио се. „По злу путу у тргање за причом“ претворило се у судбину мог живота. Кад сам био у осмом, отац је уписао руску књижевност у Сарајеву због мене. До четвртог гимназије читао сам све што је њему био у програму. Од Доброљубова до Булгакова.

Прва љубав

Звала се Светлана. Посветио сам јој своју прву и последњу песму „Стамена“. Благоје Баковић и ја смо организовали у гимназији врло посећене књижевне вечери. А Светлана се спанђала с професором књижевности, песником и партијским секретаром. Избио је скандал и морала је да се одсели у Подгорицу. Али је песму пола гимназије научило напамет. И данас је понеки рецитује иако је никад нисам објавио.

Уместо матурске екскурзије, одвели су нас у касарну на Бањици. На слет. Био сам толико бесан да сам олајавао Тита. То су открили органи гоњења и избацили ме са слета. Петнаест дана сам провео на улицама Београда. И заљубио се у град слободе.

Nebojsa Jevric, Ispovest
Улазак у књижевност

Миодраг Булатовић је био најчитанији писац у Југославији. Пришао сам му на улици и рекао да хоћу да будем писац. Питао сам га да ли ме прима за шегрта. Одвео ме на ручак и рекао ми: „Једи, ко зна кад ћеш поново моћи да једеш кад хоћеш да будеш писац.“ Допале су му се моје приче из „Црног кофера“, а кад је изашла књига, изјавио је у Политици: „Песничка творевина разорне снаге.“ До двадесете сам објавио и роман „Адамова глава“.

Капут Иве Андрића

Већина моје генерације није још ни прву песму написала. Хиљаду примерака „Црног кофера“ поделио сам девојкама с Филолошког и Филозофског факултета. Убрзо сам постао славан писац у Кнез Михаиловој. Од Булатовића сам добио кључеве његовог стана и капут Иве Андрића. Андрић је рекао Булатовићу: „Добро треба да иде укруг. Поклоните тај капут једног дана неком ком ће бити потребан.“ Када сам покушао да му захвалим, Булатовић ми је рекао: „Не треба ви мени да захваљуете. Вратите неком коме је помоћ потребнија него мени.“ Носио сам капут годинама, а онда сам га дао Жељку Пржуљу, ратнику и писцу из Неђарића.

Поред Булатовића, упознао сам се с многим писцима. Познавао сам Десанку, Ћопића, Бору Пекића, Драгослава Михаиловића, Дедијера, Ћосића, Комненића, Ђога, Бећковића, Капора, Бору Чорбу и све су долазили у Клуб књижевника. И од сваког нешто научио. Највише о писању сам научио од нашег најбољег живог стилисте Жарка Золотића, који већ годинама ништа не објављује. Александар Јерков, модератор постмодернизма, и Љубиша Јеремић, критичар стварносне прозе, обрушили су се на моје књиге. То је било нешто друго што се није уклапало у нигде. То ме је као младог писца дотукло.

Друштво песника

Као свог ме примио БАЈКАН. Друштво песника из Бермудског троугла. (Брана Петровић, Амбро Марошевић, Јаша Гробаров, Крсмановић, Аца Секулић Ненадић) песници који су седели у „Липи“, „Шуматовцу“ и „Грмечу“ и пили. Најбољи приповедачи су алкоси који немају довољно за пиће, па причају као Шехерезаде не би ли онај који плаћа остао да седи што дуже. Уз њих сам се и ја пропио. Изнад главе ми се вио мртви дим.

Штајга, станица

Нашао сам стан у Загребачкој, прекопута Пициног парка. Старац Зосима каже Аљоши Карамазову шаљући га из манастира: „Иди међу људе.“ Упознао сам дилере, лопине, просјаке, клошаре, камењарке, лажне фотографе, ваљаторе дивча жутог, шибицаре и Џеја, келнере који су стављали стуцани бенседин у кафу уморним путницима у „Дрвару“, а онда их, кад заспе за столом, лопине чистиле од пртљага и новчаника. Сав шљам Београда. Људе што им између прстију расту длаке, што се у пацове претварају.

Nebojsa Jevric, Ispovest
Хапшен и затваран

Писац је адвокат најнесрећнијих пред богом. Ако богу хоћеш да угодиш, мораш ђаволу нагазити реп. Спавао сам с њима љети исподСавског моста. И стално псовао мајку комунистичку и олајавао друга Тита. Због тога сам више пута хапшен и затваран. У затвору сам зарадио туберкулозу. Продавао сам забрањене књиге: „Исламску декларацију“ Алијину, Ћосићеву „Приступну беседу“, „Вунена времена“ Гојка Ђога, „Протоколе“, текстове Љубе Тадића итд. Фото-копије сам држао код баба сере у кењари. Била је то неписмена остарела курва.

Соба код госпође Кајсије

Написао сам гомилу прича о станици. Роман „Тихи рат“, а по мојим причама са штајге снимљена су два филма „Ружина освета“ Алеша Курта и „Шангарепо, ти не растеш лепо“ Бобана Скерлића. Кнез Михаилова, Теразије, Теразијски гребен је најзначајнији српски гребен. Какав Ловћен, Дурмитор, Динара. На Теразијски гребен нисам стигао Балканском, већ Каменичком, ноћивајући прво код Аце Секулића, потом „Бели град“, „Златна Моруна“, где је седио Апис са завереницима. Нашао сам собу код госпође Кајсије Мајкић у Кнезу. Упознао којоте с Теразијског гребена од којих је жив само Дуле Варићак, који је постао писац. По читав дан сам блејао у Коларцу и стартовао женскиње.

Nebojsa Jevric, Ispovest
Три телефона и два шамара

Стигао сам из сексуално заосталих крајева и требало је то надокнадити. Једног дана сам успио да добијем три телефона и два шамара. Усамљене пролазнице. Улични старт. То је сад законом забрањено. Био сам први гост у Коларцу. Носио сам неколико примерака моје прве књиге „Црни кофер“. Увек сам носио по неколико примерака са собом у пртеној торбици, где је било места и за пола кила вињака који смо пили на кварно. И због чега смо водили рат с келнерајем.

Зима у Кнезу

Прве пахуље су падале на асфалт Кнеза. Долазила је зима, а зиму смо мрзели. Почетак децембра осамдесет прве. Цревље су ми биле прсле и гурали смо новине у њих кад је падала киша. Седео сам до врата и гледао на улицу, чекајући ко ће се први појавити. Улицом су промицале неиспаване службенице које су касниле на посао. Она се појавила с бундом и шубаром на глави. Није журила никуд. Стајала је испред излога и гледала. Ја сам гледао у њу. Било ми је хладно и није ми се излазило напоље. Имао сам кинту таман за једну туру.

„Госпођо, госпођице, иако сте војно лице, да ли бисте попили једно пиће са уметником на слободи“, клекнуо сам пред њу и молећиво је гледао. Придржао сам јој бунду и шубару. Била је у „шанел“ костиму и мирисала на „опијум“, који је тих година био у моди. Ја сам био у плетеном вуненом џемперу који је плела моја мајка. Мирисао смо на зној, на непроспаване ноћи.

Чаробна посвета

Села је са мном. Поклонио сам јој књигу. „Три месеца шетам Кнезом, откако ми је муж, капетан, отишао на брод. И нико ме није позвао на пиће. Зато сам ушла с њим. Нико ме није стартовао.“ „Што пијете то ђубре?“ „То смо и синоћ пили.“

Nebojsa Jevric
фото: Хаџи Миодраг Миладиновић

„Најбоље пиће за мамурлук је шампањац!“ Наручила је сир и шампањац. Келнер Раде се ушепртљао. Шефу Мићи су излазиле лептирице из ушију: „Наравно да имамо. Ово је реномирана кафана!“ Нису смели да приме доларе, било је то комунистичко време, нису примали картице, па је платила чеком. Дуго сам писао посвету: Лаури, Ову књигу с надом да ће је боље прочитати него што је написана. Од Небојше Јеврића Кнез Михаилова 35 мансарда Свратите! На последњој страни написао сам јој песму Синана Татарина, Синана Гуџевића, песника с Голије, „Хвала“: „Нека је хвала свим оним великим женама, које без речи легоше са мном, које ме ћутећим пристанком својим, сваковрсног понижавања и лагања спасише!“

Долази Лаура

Ставила је књигу у торбицу. Наручила је пиће за персонал кафане. Раде, који је први пут од нашег астала зарадио бакшиш, дубоко се клањао. Снег је престао да пада. Она је отишла као што се и појавила. Урађен, док су ми мехурићи шампањца пуцкетали у мозгу, отишао сам у Клуб студената Филолошког и наставио да пијем вињак из шоље за чај. Ујутру ме пробудио поштар. „Телеграм за вас.“

Какав телеграм? Мислио сам да се нешто неком у завичају десило. У телеграму, који још чувам међу старим рукописима у подруму, писало је:

„Долазим вечерас. Лаура“.

Сир у посуди за пудинг

Почео сам да распремам, али то је била немогућа мисија. Газдарица, госпођа Кајсија, с неверицом ме је гледала кад сам затражио усисивач и пајалицу. „Требаће ми, ако можете да ми посудите, посуде за пудинг и вангла.“ Онда сам отишао до радње и купио кило брашна, герму и литар некуваног млека у кеси. Научио сам планинарећи по Бјеласици, ноћивајући у планинарским домовима, да умесим хлеб и усирим сир.

Свеже усирен сир нисам цедио од сурутке, већ сам га насуо у посуде за пудинг. Био је то најбољи лек за моју већ начету јетру, па ми је баба Иконија спаковала мају, сириште, да могу сам да га направим. У шест је све било готово. Лаура је дошла у седам. Била је дедињско дете и никад није пробала домаћи хлеб, и никад није пробала свеже усирен сир. „Пудинг од сира…“ рекла је. „Синоћ сам прочитала књигу. И песму на крају књиге. Само да знаш да верујем у тебе.“

А онда је из кесе извадила нераспаковану свилену постељину и распремила кревет. Свлачила се полако. Испод „шанеловог“ костима имала је халтере и жабице. Била је то ноћ скупља вијека. А сутрадан је капетан дошао с брода. Никад је више нисам видео.

Nebojsa Jevric, Ispovest
Драгстор

Стара тактика лудака из Кнез Михаилове – праве се да некуд журе, а нигде не журе. А онда су браћа почела да студирају и више нисам могао да плаћам стан. А и кревет ми је поломио кум Бато Машковић јашући се с неком вајарком с Динаре. Булатовић ме избегавао. Није подносио пијанце. А и ја сам открио драгстор, једину продавницу у пролазу у Нушићевој која је радила сву ноћ. Преселио сам се код Саше Драгстора, код којег су ноћивали сви што нису имали где да оду. Године су пролазиле, а ја ништа нисам писао.

Улазак у новинарство

Кад сам молио Булатовића да ми нађе неки посао, рекао ми је да је то исто као тражити посао за Гробарова. Звао ми је оца да ме води на лечење од алкохола. Била је ту у Чумићевом сокачету, док није постао тржни центар, кафана „Мандарина“, која није уносила столове и столице ноћу. За једним столом седела је екипа новинара Зум репортера, а ја за другим са екипом. Причао сам сву ноћ о дешавањима на станици. Пред зору ме Иван Миладиновић позвао да дођем у редакцију Репортера. Написао сам шест страна прича о камењаркама, дилерима дивча жутог и тако то. После недељу дана је изашло и ја сам ушао у новинарство. Објавили су само шест бројева, а онда се Репортер угасио. Пола редакције и ја с њима прешло је у Дугу и остало је историја новинарства и књижевности.

Опет је почео један рат

Знао сам да ће почети рат. У лето деведесете, пратећи предизборну кампању Јована Рашковића с педесет писаца, десет сликара, хором патријаршије, обишао сам сва села у Крајини. У сваком нашао јатаке. Кад је почело, прешао сам Дунав скелом и стигао у Славонију. Аркан је још био у затвору. Стигао у Тењу. Ту сам сликао првог мртваца.

Nebojsa Jevric, Ispovest
Кренуо је да баци бомбу и рафал га је пресекао. Имао је плаве очи. Није било никог да их затвори. У руци је држао активирану бомбу. На другој руци му је био осигурач прстен. Прсти су му се стисли око осигурача и како се распадао, претила је опасност да ће се активирати. Из отворених уста излетале су му муве. Једна ми је слетела на чело док сам се сагињао да га сликам. Годинама ми се чини да кад год видим муву, да је то баш она. Остао сам месец дана. Ником нисам могао да се јавим.

Као у Бабељевој причи

Моју репортажу из Тење прочитала је цела земља. Постао сам славан, а да о томе нисам имао појма ни користи. Кад је убијен Гишка, отишао сам у Госпић. Утекли смо из Госпића до Медака и заборавили четворицу наших. Дуги Лаиновић, наиван ко француска собарица, послао ме је са још тројицом да покривамо улицу да могу да пређу. Исекли смо маказама од паповке жицу и спустили се до цесте триста метара од наших положаја. Раде Шиптар ми је увалио два сандука муниције за браунинг и отрчао према шуми. Кренуо сам да подигнем сандуке и онда се зачуло „кврц“. Стајао сам на ледини укочен. „Трчи пискарало.“

Nebojsa Jevric, Ispovest
Залуду. А онда је метак од противавионца ударио у дрво поред мене и расцепио га. Испустио сам сандуке и потрчао. Какав Бен Џонсон. Оборио сам све рекорде. Лутао сам по личкој висоравни и тек у мрак стигао у Медак. Претходне ноћи смо сви спавали у фискултурној сали на струњачама. По мраку сам пред поноћ ушао унутра и стровалио се на први слободни лежај. Ујутру сам затражио ватре од оног што је лежао до мене. Био је мртав. До њега је лежао још један мртвац. Остале струњаче празне. Погинули су приликом напада из Билаја и Рибника. Осећао сам се као у Бабељевој причи.

Српски рулет

„Шта је то српски рулет?“, питао је новинар РАИ. „Уно, дуе, тре…. И руски су измислили Срби. У последњој глави ‘Јунака нашег доба’ од Љермонтова, ‘Фаталист’, игра га поручник Вулић, Србин. Узму се бомбе и попне на стену. На један, два, три извуку се осигурачи. Кашику не смеш да притискаш. Паре су под каменом. Ко последњи баци бомбу, његова је лова.“

„Ти играла?“

„Ја хоћу се кладити на тебе, рајтер фајтер.“

„Може, Роберто.“

У поноћ на стени нас петорица. Испод камена безвредне инфлаторне паре и Робертови долари. Роберто дрхти. На белим панталонама жута ружа од мокраће. Наравно, бацам први. Последњи броји до пет и бомба експлодира у ваздуху. Почиње пуцњава читавом линијом фронта.

Nebojsa Jevric, Ispovest
Херој на магарцу путује у Хаг

Рај Гатман сву ноћ на Палама плаћа пиће. Чека зору да се напијемо па да постави питање: „Ко је највише силовао муслиманки?“ „Грубан, па то и деца знају.“

Дон Грубан је јунак романа Миодрага Булатовића који је држао јавну кућу за време Другог рата и приход слао партизанима. Имао је жилу да су му је морали везивати у чвор. Преведен на двадесет језика. Као да смо у Шпанији оптужили Дон Кихота. Обећавамо фотографију. Он обећава све.

Ујутру идемо у Неђариће, а тамо новинари не долазе. Кад је изашла потерница за Радованом и Ратком, на њој се нашао и Грубан. „Wаr criminals indicted by the international criminal tribunal for the former Yugoslavia“. Warrants for their arrest are held by their respective-capitals. Photos not available for the following Gruban dob: unknown Nationality: unknown Description: unknown Address: unknown Neđariće, Sarajevo

Четири године у Сарајеву

У Неђариће се ишло само по казни. Ја сам отишао и остао. Има само једна улица која спаја Неђариће са Илиџом. Касиндолска, улица смрти. Ширина наше територије шесто метара. Туку са Игмана, туку са Ступа, бије снајпер са студентских домова. Касиндолска је улица жила куцавица. Ако је пресеку, не треба им тунел испод аеродрома. Нико не броји колико је било напада.

Од сто педесет бранилаца сто двадесет пет је погинуло. Кад помињу Кошаре, требало би поменути и Касиндолску. У Илијашу од пет хиљада људи три хиљаде је погинуло. Турци су били у брдима изнад. Илијаш се после Дејтона раселио широм земљиног шара. Илијаша нема у уџбеницима историје. Ни Јеврејског гробља. Ни Славка Алексића. Ни Озренске. Четири године сам провео у Сарајеву. Дочекао на празној Грбавици на радију српску Нову годину. А стигао у Сарајево кад је убијен сват.

Косово

Седамнаестог маја 1999. напунио сам четрдесет година у сачекуши код аеродрома Слатина крај Приштине. Украо сам сестри Даринки Јеврић флашу мостарске „жилавке“ из шездесет пете године. Успомену на неку њену давну љубав. Није хтела да напусти Приштину. „Зар је моја глава вреднија од главе неке монахиње из Девича“, рекла ми је велика српска песникиња. У мраку сам целе ноћи причао људима ко сам, шта радим и одакле сам кренуо. А кренуо сам из Ислама Грчког, из дома Владана Деснице. Пре десет година. Ујутру сам кренуо за Пећ код стрица Милоша, који је имао руке као Киро Радовић, велике, јаке, чворновате. Био је здрав и радник. Он ме одвезао у Дечане, где сам хтео да се исповедим. Али калуђер великих плавих топлих очију којег сам одабрао имао је друго послушање.

Nebojsa Jevric, Ispovest
Милоша су касније отели Арнаути и продали за резервне делове. Од Дечана до Пећке патријаршије ишао сам бос с бројаницом изговарајући Исусову молитву. Трајало је сатима. А онда са осетио благодет која се спушта на мене. Ендорфин је покуљао из мозга. Више ме није било ничег страх. Наишао сам на два огромна шарпланинца. Јели су мртво магаре што га је неко убио колима. Цвилећи су ме пустили да прођем. Бацио сам највреднију ствар за једног новинара. Телефонски именик са три хиљаде бројева. Ниједан ме камичак повредио није. Стигао сам у Патријаршију и први пут се истински помолио за све мртве и живе којих сам могао да се сетим. Деветсто милиона људи напало је земљицу са пет-шест милиона Срба. Знао сам да је крај близу.

Nebojsa Jevric, Ispovest
Крај

Написао сам око хиљаду прича. Објавио тринаест књига. Моја најбоље написана књига управо је изашла у издању Српске књижевне задруге „Мртви дим“. У књижарама Службеног гласника се појавило друго издање „Ђавољег јајета“ Моје најбитније књиге не можете наћи у књижарама, зато ако желите да их читате, морате се јавити лично писцу на телефон +381628070297. И још лутам српским земљама,“злим путем у трагању за причом!“

 

Курир.рс

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

1 thought on “„Знао сам да ће почети рат у Босни, а 40 сам напунио у сачекуши на Косову“: Животна прича Небојше Јеврића, писца, ратног извештача и колумнисте ИН4С

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *