Зоговић: Сила произвела биједу демократије

Сила режима, произвела је биједу демократије, оцијенио је данас посланик ДФ-а Милун Зоговић, на Законодавном одбору поводом предлога Закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница.

Питање Закона о вјерским слободама више година се поставља. Испољене су супротности које искључују могућност било каквих одговора на питања. Логично је да се пред непомирљивим супротностима треба зауставити, јер човјек нема шта да тражи да чини, истакао је данас Зоговић. Он је цитирао члан 21 Опште декларације о правима човјека

„Свако има право да учествује у управљању јавним пословима своје земље, непосредно или преко изабраних представника. Посланик има и дужност да изражава вољу народа“

Ево оштре супротности имаоца власти и воље народа. Проглас сабора 16. јуна 2019. године, потврђен завјетом и заклетвом као и потписима 100 000 људи садржи

„Црној Гори јесте потребан нови Закон у овој области, али закон који ће бити припремљен са пажњом, у атмосфери дијалога и уважавања, од представника Владе, Цркве, вјерских заједница, експерата и заинтересованих лица, а не супротно као што је било и 2015 и 2019 године“

Сила Бога не моли

Одговора није било, по народној пословици сила Бога не моли. Сила је произвела биједу демократије. У биједи се јавља замјена народа: Конгрес једне партије, 30-ог новмбра решава такозвано идентитетско питање: оснивање цркве. То је феномен, какав ће остати јединствен у историји људског друштва, истакао је Зоговић.

Вођа је ближе дефинисао да „обнови историјски неупитну Црногорску православну цркву“ (Побједа 1. децембар 2019) Одмах је Влада већ припремљени закон емитовала 6-тог децембра. Слиједи да четрдесет и један прст лаким додиром тастера прегазе захтјев 100 000 људи.

О самом тексту предлога закона исказана су многа мишљења да тај предлог, али како је истакао Зоговић, није вриједан за расправу ни у начелу ни у појединостима, те слиједи став да предлог треба повући из парламентарне расправе. Напротив постоји чврст став да се закон мора хитно расправити и усвојити. То може бити знак да неко виши заповиједа и пројектује сукоб са православљем не само у Црној Гори него у ширим размјерама.

Предложени текст Закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница не може бити прихваћен због начелних и конкретних неодстатака. Овдје се издваја само следеће, које преносимо интегрално:

Несагласност са Општом декларацијом о правима човјека, конкретно појмовима и терминима у Чл 18. Појам вјера погрешно је замијенити са термином вјероисповијест, јер је исповиједање само један дио манифестације вјере. Поред вјере, постоји и појам убјеђења те је погрешно употријебити рјеч увјерење зато што је убјеђење схватање или став заснован на личном увјерењу док је увјерење мишљење засновано доказима од другог субјекта

Израз вјерска заједница је сувише уопштен. Конкретно постоје у Црној Гори Цркве православна и римокатоличка, исламска заједница и друге религијске заједнице.  Неодрживо је прећутати називе три традиционалне вјерске институције, када се зна да неке друге нијесу ни познате нити афирмисане.

У члану четири предлога закона, погрешно су назначена увјерења као теистичка, нетеистичка и атеистичка, јер је сам израз увјерење неправилан, а правилан израз убјеђења не може бити сврстан у три поменута појма, јер се убјеђења бесконачно различита

Несагласност са Уставом је у томе што члан 16. Тачка 1 одређује да се оваквим Законом уређује начин остваривања права човјека (уобичајено названа „људска права и слобода“.) Предлог закона је прекорачио начин као границу тако што је захватио ширу материју. Члан 14. гласи : „вјерске заједнице одвојене су од државе“ противно томе предложени закон повезује државу са вјерским заједницама тако што предвиђа ограничење слобода по оцјени „органа јавне власти“( ЧЛ 3 ). У члану 7 прописују се организације и облици дјеловања. У члану 36 и 37 уводи се контрола стицања средстава и евиденција имовине и слично, што је радикално мијешање у унутршњу организацију.

Битно прекорачење одредбе ЧЛ 16. Тачка 1 Устава јесте уређивање права својине, јер је својина у области имовинског права и нема никаквих додирних тачака са слободом мисли савјести и вјере. Право својине  уређено је Законом о својинско правним односима, те нема потребе да се овим законом третира државина, коришћење, располагање објектима и земљиштем. Исто тако овдје није мјесто прописивању  успостављања катастра када је то потпуно уређено Законом о државном премјеру и катастру непокретности. Тај закон одређује да се примјењује Управни поступак

Несагласне су са Чл 58 Устава прелазне и завршне одредбе Чл 62,63,64 предлога закона

Члан 61 став 1 констатује „ државна су својина“ вјерски објекти и земљиште, стачени прије децембра 2018. Граматички је погрешно рећи да су ствари својина јер је својина право међу субјектима у вези са стварима.  Ако је данашња држава Црна Гора, правни следбеник кнежевине   и крљевине Црне Горе слиједи примјена закона те државе. То је Општи имовински Законик који је био на снази као позитивни закон до 6. априла 1941, а од 1945 до 1 септембра 1980, као правна правила. Посебан раздио насловљен О црквама, манастирима и другим њима сличним уредбама вјерским садржи  члан 716-719. У овим одредбама црква је  Имаоник што савременим изразом значи власник. Располагање имовином бива по уставу њихову . . . и  по наредбама њихове им Власти (ЧЛ 718) то занчи по Црквеном праву а не по државном праву. Тако је било до данас. Предложени Чл 62 каже  „државна су својина“, али се не разумије од када и које државе с обзиром да се помиње 1918 година, може се разумјети да предложена одредба повратно дјелује сто година у назад. Устав у Чл 147 забрањује повратно дејство а тако је било и у ранијим правним системима. Неразумно је схватње да се може промијенити стање из протеклих сто година. Смисао је израза „ државна су својина“ да то наступа  сада, управо да се врши изузимање вјерских објеката и земљишта то јест експропријација. Постоји посебан закон о експропријацији који је ограничен одредбом ЧЛ 58 став 2 Устава, те би слиједио управни поступак за доношење решења о експропријацији. Не може се ни помислити да је аутор предлога мислио на конфискацију

Несагласн је са процесним правом поступак прописан у Чл 62, 63 и 64. Основно правило је да је терет доказивања на ономе ко оспорава право својине. У предложеној формулацији (ЧЛ 62 став1 ) израз „не постоје докази „ оставља неодређено ко то треба да доказује. Нејасноћа је још већа у саву 3 Члана 62 што се за доказе упућује на двије врсте поступка, управни и парнични, а никакав поступак није предвиђен него аутоматско проглашење. Који орган води поступак није одређено. Само је одређено да орган управе изврши попис ЧЛ 63.став 1. а да други орган управе изврши упис у катастар. Црква не учествује ни у попису и ни у упису него се само о упису „обавјештава“ (Чл 63 став 2) То обавјештење нема природу Управног акта, против којег би се могла изјавити жалба у управном поступку, или евентуално тужба за брисање. Нема никаквог процесног средства за заштиту права имаоца своине

Члан 64 одређује да вјерска заједница „наставља са коришћењем“ али само „ до одлуке државног органа надлежног за одучивању о државини, коришћењу и располагању. Значи одлука о одузимању може да наступи било када и по вољи неког од различитих државних органа. Несигурност развлашћене цркве је тотална. Зато су нетачна објашњења у полемикама да постоје средства заштите у више степена.

Изложена запажања, поред примједаба које су други истакли сасвим јасно доказују да предлог закона мора бити темељно прерађен. И зато враћен предлагачу.

Од свих антагонизама који су се јављали у развоју људског друштва најопаснији и најачи су нахрањени бруталним кршењем вјерских права, а овај предлог закона управо је саткан од тако лоших намјера. Захтијевам да се гласање обави прозивком како би остало несумњиво јасно ко је због политичке директиве био спреман да прегази све моралне и професионалне принципе, истакао је на крају своје дискусије на Одбору Зоговић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: