Зона

Пише: Дарко Прелевић

Неколико познаника ми је саопштило да би се радо одметнули на село да гаје козе. Мотив им није зов природе или нека велика бизнис идеја, већ једноставно, бијег од људи.

Разочарани су у пријатеље, понеко од њих у жену, дјецу па чак у читав људски род и боли их, брате, неправда.

Брат ми је давно спомињао да је на некој трибини, чијег се садржаја и теме више не сјећам, једно од питања публици било – што их највише нервира и боли. Најчешћи одговор је био – неправда.

Предавач им је сугерисао да их у том случају нервира сам живот, јер је он сам у значајној мјери неправедан, па чак и у некој екстремној интерпретацији подношљив само ако се не учествује у њему.

Један наш сликар је чак Земљу дефинисао као пакао неке друге планете.

Ријетки су људи који нису доживјели разочарење у неког блиског свог, било члана фамилије или пријатеља. Када се деси, то изазива текстонске поремећаје у међусобним односима и сумњу имамо ли исправно подешен однос према животу.

Природно би било да је ово подешавање све суптилније како постајемо старији, а да је наш однос према блискима не мање емотиван али свакако рационалнији због зрелијег и самим тим искренијег сагледавања сопствене позиције у тој релацији.

Неко ко призива козе за пријатељице, поред живих људи, је очигледно у проблему да направи тај финији „тјунинг“ .

У козјем друштву не би било сплеткарења и оговарања, али то је мање-више све што би се добило од њих. Премало, мада постоји лик из вица који је остварио “комплекснију” везу са једном од њих, и установио да кад би та његова “муза” знала да пере и кува, никад се не би женио.

Ипак, свима нам треба неки приватан простор, макар за привремено избивање, кратак бијег од стварности. Зато би свако од нас требало да има свог Сталкера, односно своју Зону.

У истоименом филму, Сталкери су професионалци који познају необичне, ванљудске законе кретања по мистичној мочвари – Зони, у којој се испуњавају најдубље, па и оне скривене, несвјесне и непризнате жеље њених посјетилаца.

Ови необични водичи заинтересоване спроводе кроз многобројне опасности које вребају на путу до собе која је налази у самом срцу Зоне. Сам пут пред посјетиоце поставља универзална питања о смислу живота уопште и рађа им истовремено и најдубље страхове, жеље, наде, патње.

Ипак, учесници цјелокупне драме проласка кроз Зону не доживљавају просвјетљење нити другачију свакодневицу.

У овом великом филму Тарковског се на крају констатује: “Боља је и горка срећа, него сив и досадан живот”.

Прочитајте још:

Да ли је Црна Гора земља неписаног апартхејда?

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: