Зрела тробојка живота

Пише: Божидар Чармак, адвокат

Црна Гора је већ годинама талац шаке фашиста, па и на Цетињу, подржаних од стране полицје, Владе и Предсједника. Ти људи дјеле општу судбину корисних идиота који су некад тучени, а некад миловани од стране истих кројача судбина, али увјек безгранично употребљиви и корисни.

Жалим их искрено и из дубине душе, али ко ратује против Цркве и не може мислити да стекне веће животно достојанство.
У Црној Гори, па и на Цетињу су историјски поцијепане, оскрнављене и запаљене црногорске тробојке краља Николе, знамења црногорске државне власти, запечаћене на слободном Цетињу, руком Петровића и њихових следбеника, а наших мученичких предака. Угашене су њихове химне, топоними, завјети и тестаменти. По Црној Гори се као никад хапсе и приводе славне тробојке црногорске државности.

Данас по Црној Гори, па и на Цетињу, стари и млади фашисти, корисни идиоти режима, уз подршку полиције, нечасне Владе и нечасног Предсједника, машу крвавим крпама, црвеним симболима просуте братске крви, свете крви преко које се савезнички уједињује и подупире црвенохрватски фашизам и комунистички богоборлук, крпе које невјешто покривају злоупотријебљени уметнути крстови краља ослободиоца и уметнути државни грб Црне Горе, који слијепо кипте од набујале мржње.

Ова света знамења су данас у Црној Гори, па и на Цетињу, жуто смоквино лишће за покривање братоубилачког гријеха.
То видљиво сазнање не могу сакрити ни страни амбасадори и представници који под разним бизарним изговорима, на велико дезинформишу своје владе и државе чекајући удио из коруптивних фондова црногорских лажних националних романтичара и тобожњих бораца за владавину права.
Умјесто културе монархије, данас се у Црној Гори, па и на утамниченом престолу Црне Горе на Цетињу, његује црвена култура „пламених зора“, ексцентричног примитивизма, незреле авангарде, емотивне шизофреније, нашминканог материјализма, свега сиромашног, атомизованог, не-монархистичког и одлуталог.

Данас се у Црној Гори, па и на Цетињу, слабом памећу младих и страх фашиста, умјесто лика и дјела краља Николе Првог, принца мученика Михајла Петровића, славе наказе и недјела њихових курира, неуспјелих службеника, застрањелих колаборациониста и ангажованих братоубица.
Умјесто култа Христа Бога и Православне Цркве, у Црној Гори па и на Цетињу, слави се и обожава култ лажног националног месије из деведесетих година.
Многи у Црној Гори, па и на Цетињу, који су схватили превару, који су уморни од сваке врсте насиља и глупости, не смију проговорити и рећи своје мишљење у страху од разних милитаната који имају подршку полиције и Владе.
Идеологија националне слободе и пацифизма која је деведесетих година задојила Црну Гору, па и Цетиње, не рачуна на то да је оскрнављени црногорски војник из деведесетих био нечији син и сам жртва рата, много већа и много часнија од жртве оног дезертера који је због пацифизма и националне слободе одлежао два или три дана у затвору. Баш такви пацифисти мрзе Цркву.
Тај пацифиста не рачуна да је и избјеглица жртва рата, као брат и мученик, а онај који пуца на избјеглицу, злочинац и крвник, како год да се рат завршио и колико год времена прошло.

Тај пацифиста не разумије пацифизам љубави и жртве којом је вјековима мирена Црна Гора, пацифизам љубави и истинског човјекољубља. Оваква слобода није била никада, па ни тих деведесетих година, црногорска национална слобода Скадра, Тарабоша, Бара, Чева, Круса или Мартинића.
То је био и данас је, пацифизам саможивља, пацифизам страха од жртве, страха од заједнице, страха од заједничке субине, пацифизам раздора и страха од љубави. То је национална тамница која је утамничила Црну Гору, па и Цетиње.
Зато није ни најмањи пораз да будем у једном тренутку физички нападнут, као и многи други у Црној Гори, пребијен и осакаћен од ове сакате фашистичке руке Премијера или Предсједника, од пребијача аутомобила, јастука, од сјенки из ћошкова и ломитеља људских костију, хапситеља на Цетињу или у Подгорици или у Улцињу или у Бару. Свијест о тој могућности и жртви је цијена коју плаћа сваки учесник Светих Литија, свако на свој начин.
За мене је једини пораз да одустанем од љубави и воље и заиста не дођем на Литију, или на Цетиње.
Пораз је исти као да не дођем у Подгорицу, да не изађем из свог стана у Бару. Пораз је исти као да не будем у Улцињу.
Молитвено шетам јер из дубине душе не желим да Црна Гора, па ни Цетиње, буде и постане подземље из Кустуричиног филма, кога полиција, Предсједник и Премијер држе у суровој лажној свијести да се у Црној Гори води герилски рат за поробљавање и нестанак државе.
Ако се то деси, и насиље настави, у том црногорском, па и цетињском подземљу ће прије или касније неки „мајмун ући у тенак“ као у пророчким сценама наше трагикомедије, али међу нама неће бити тог Циганина и звиждача који ће ово викнути и спасити живе главе људима.
Због тога, ако ме неко чује у жамору гласова који ових дана колају Црном Гором, нека на вријеме запамти ову вику: Мајмун ушао у полицију! Мајмун ушао у Владу! Мајмун ушао у Војску! Мајмун ушао у Предсједништво! Мајмун ушао у тужилаштво! Мајмун ушао у привреду! Мајмун ушао у Скупштину! Мајмун ушао у Ртцг! Мајмун ушао у Побједу! Мајмун ушао на 8. Конгрес ДПС-а!
Спасавај се ко може, мајмун ушао у тенак!
Зато ћу слободно шетати Црном Гором и Цетињем и сваким Црногорским градом, јер ме не могу збунити лажни правници, лажни државници, лажни интелектуалци, кукавице и призивачи фашизма и насиља, јер ако то сада јасно не каже овај снисходљиви Циганин који на глас виче, неће то разгласити ни остали горди, знаменити и важни Цигани у Црној Гори који су се продали за по 50 еура и врећу брашна нечасним људима, за радно мјесто, за зимовање и боловање, за бесмислене грантове, за опроштени рачун од струје и брисање саобраћајне казне, па зато покушавају да нам пријете и шкргућу на Свете Литије, чекајући да нас буде довољно мало на молитвама, у шетњама, довољно мало на улицама, у храмовима или у самој Црној Гори, да нестанемо, да се одселимо, не би ли нас храбро-кукавички, могли заскочити у свом паничном страху, у својој оштрој и кобној странпутици, на коју могу повести само себе и оне несретнике који им још увјек вјерују, који живе у пустим и мрачним шумама деведесетих, уморно се потуцају по идеолошким вукојебинама, док се напољу дешава живот и једно крупно, знаменито и колосално историјско сазријевање.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: