ЗРНА БРОЈАНИЦЕ

Дражи Михаиловићу

Свевиђем, чело главе, Стефанова дијадема сјајка.
Упоредо, Урошевином, свита јака, владаоца Нејака.

Брда сачувала име, Милоша Меденице из Липовине.

Лазар, путени, Бјелогривцем, Секул, ломни, Потарцем.
Још Јован, Илија, Пуниша, Драгиша, Богић, Мијаило – шесторица, жубор ли вода срменица.

Поздрави их по вердини, по другоме немам коме, и по Богу далекоме.
Спасавај душу своју, венем свим за њим, венем свим за њим, за њим…

Одонуд Мрамора шушкета црвена растовина, ил, нетко, иде, тер, штокад стане, искоси се, или поприкаснио, тио гледа напремасе, није ко му драго, узазови, причај јe л’ причина ил сена, колико их има назиреш ли ишта, ил лебди ил се креће, де полеђушке извири боље повидети него л видети, ко премотри не умотри, мрда ли с, шта ј оно, одонда нико није избијао с ону страну, од опаљеног бора, испод жутог точила, из дивинског ждрела, неопазице, прилези тер извири, попригледни, ил ј неко наузочас, са злог пута, шта се оно модри, или ј штокакав црновласи чанколизац, поиздаље, преко припасака причекај, причај, ко ј…

Да ме жеља баш мине, погледај уз планине, три коња врана, гвожђем зауздана.
Над ј пусти њих тројица, Шипчић, Бјелица и Меденица.
Чека мртвих да поју, чека мртвих да поју.
Ил прекрвник тај, иште опроштај.

Мој залудни оду на Савину воду.
Венем свим за њим, за њим.

Кад милет све урвала, са Зиданог Моста у Коловрат, у Умукли вир, у Сурдуп, у јамуру, после крешева на Лијевчу пољу, преко Вуковића лађе, навише, уз Мајевицу, тер одозго, ивицом Соколских планина, преко Медведника, Јабланика, Маљена тер Повлена, у свануће, кроз смрз, кроз мороз избиће, Павле, Бећир, Бајо, Лека, Калаит Вук, Озрен, Комнен, Миљан, Алекса,

Душан, Љубо, Блажо, Божо, Мираш, Вељко, Вуксан, Рајко, Милован, Миладин, Светозар, Јанко, Жарко, Станко, Јевђен, Ајдар, кум Авакум, Милета, Малета, Микета, Микоња, Мелентије, Периша, Шпиро, Миро, Ћиро, Киро, Вид, и кир Лука, ко крст чврст, ко крст чврст.

Низ бисера, њих неколицина, Бјелица, Шипчић и Меденица.
Свинута, свим, за њим, за њим, свинута свим за њим…

Од Камника, из словеначких капника, испод трулих полуба, преко лешева побацаних наузнак, сечених лица, посечених коса, вратила се само тројица, Бјелица, Шипчић и Меденица.

По пустијем горама, посејасмо, више мрамора, нег има јела и јавора, и јавора, јела и јавора.

Поздрави их по ведрини, по другоме немам коме, и по Богу далекоме.

Збогом љето, јесени и зимо, оступамо, да се не вратимо, не вратимо.
Чека мртвих да поју, да поју.
Венем свим за њим, за њим.

Ал се уздам, све се надам, једне ноћце, ледне, ошкринуће, вратанца, црквица Ружица, унијеће главе, и њих четворица, Шипчић, Бјелица, Мандић, и Меденица.

Више никог немам не, ево причесне песмице, од винца, и беле пшеничице, ево на трпези светог Тела, пиј крви од Спаса, нико неће доћи, не, ал се снова надам, један за другим, зрна бројанице, избиће, и њих тројица, Шипчић, Бјелица, и Меденица.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: