Звао сам је улицама дугим и венуо к’о трава јесења, једног дана спазих је са другим – загрљену у сјенци кестења

Волео сам девојку из града

Ја сам рођен у цвећу ливада;
чувах стада покрај реке Груже
ал’ заволех девојку из града
са уснама ко пупољак руже.

Беле руке а прсти ко дирке
причаху ми најнежније бајке.
Залуд уздах из груди пастирке,
залуд сузе моје старе мајке.

Син сам плавих шума и ливада;
гајих добре коње и волове.
Због лепоте девојке из града
заборавих брда и долове.

Звао сам је улицама дугим
и венуо ко трава јесења.
Једног дана спазих је са другим
загрљену у сенци кестења.

Шта сад могу већ бол свој да патим;
младост моју да тужим за цело.
Морао сам кући да се вратим
своме дому у рођено село.

И сад опет свога вранца јашем
и у крчми крчмим своја стада.
Китим свирце и разбијам чаше
и проклињем девојку из града.

*

Добрица Ерић

Прочитајте још:

Сиротиња тужи, цвили, у јаду јој теку часи, а ти лежиш у тој свили, ал’ човјече – прашина си

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: