Звао се Слободан Стојановић и само је хтио да нађе свог пса
1 min read
Слободан Стојановић
Имао је само једанаест година када су га, једне дубоке јунске ноћи 1992. године, родитељи шапатом пробудили и руком му дали знак да је вријеме да крену.
У збјег. У бијег пред смрћу. Зору нису смели да дочекају у својој кући, у свом селу Доња Каменица, у братуначко-зворничком крају. Разуздано и крволочно зло се спремало да у то своје уобичајено “радно време” дође по њих. Као што је претходних зора долазило по друге сељане српске вере и нације.
Искрадали су се на прстима, погнути, у страху да не нагазе на неку грану и све остало што од себе звук даје. Плашили су се властитог кашља… Чуо се само псећи лавеж, село је чврсто спавало, и зло у њему.
На том путу између живота и смрти, минути су сати а метри километри, срце је у грлу а уста у стомаку…
Почело је већ да свањива када су Стојановићи стигли на сигурно. Дочекаше их раширене руке, сузе радоснице, топло млеко… А онда све нађача Слободанов јаук: схватио је да са собом нису повели његовог пса миљеника. Остао је везан у дворишту…
Дечак је био неутешан, молио је родитеље да га пусте да се врати по пса. Наравно, није долазило у обзир да му то допусте, јер су се својим очима уверили да зло којем су побегли нема милости ни за дјецу.
Слободан је био упоран, али и његови родитељи још одлучнији. Те прве ноћи у сигурности, нису ока склопили слушајући његове јецаје. Није себи могао да опрости што је издао онога ко не би њега никада издао.
А сутрадан, прије доручка, дјечак се изненада затрча према напуштеној кући. По своју куцу. Отац и мајка су узалуд трчали за њим, нису успели да га сустигну и зауставе…
Утрчао је право у руке онима који су и по Доњој Каменици убијали и уништавали све српско…
Албанка Елфета Весели, из истог села, познавала је Слободана, наравно. Имала је тог дана пуне 32 године, али и морбидну потребу да и ритуалним иживљавањем над 11-годишњим комшијом “шкијом” утоли мржњу. Доказујући се пред локалним Алаховим ратницима.
Зверски га је мучила пред свима! Свукла је са њега одећу и обућу, и узела нож…
Када су годину дана касније из земље извадили Слободаново беживотно тело, призор је био ужасан… Стомак му је био расечен у облику квадрата, видели су се унутрашњи органи… Расекотине по глави… Ноге поломљене…
Жена-монструм тек на крају је пуцала из непосредне близине право у слепоочницу: метак је прошао леву чеону кост и изашао кроз десну…
Његова љубав и оданост псу миљенику, била је јача од страха за властити живот… Једнако, као и његова грижа савести што је у бризи за властити живот, и својој и родитељској, заборавио верну куцу…
Зверски је мучен и убијен само зато што је био “шкија”. А за комшије муслимане – “влашче”.
Његово име је Слободан Стојановић…
Име за оно најбоље у људској души и срцу.
Од туге умрла и Слободанова мајка
Умрла Деса Стојановић којој су 1992. измасакрирали јединца
На сахрани мајке, туговало се за сином. Кад су избегли из Доње Каменице, Слободан (11) се вратио по заборављеног пса и – нестао. После годину нађено је дечаково тело – одсечених руку, без иједног прста на стопалима, са прорезом на грудима, огуљене коже и меса
На вечно почивалиште – у хумку поред сина Слободана, отишла је и његова неутешна мајка Деса Стојановић, у селу Дрињачи код Зворника. Њено тело, положили су супруг Илија и ћерка Слађана. На сахрани су биле многобројне комшије, родбина, пријатељи, чланови Борачке организације Зворника. Колико је лелека и суза било за тек умрлом Десом, још више се туговало за њеним дететом. У дану, у којем као да су се спојиле две смрти, проплакало је и небо изнад обронака реке Дрине.
Десанкин син Слободан је под земљом дуже него што је по њој ходао. Убили су га на најсвирепији начин 1992. године, када је имао само једанаест година. О његовој судбини могло би се рећи: дечак је издахнуо 1992. године, а убијали су га свих ових 14 година – и њега, и његове родитеље.
– Није Деса могла више да издржи. Препукло је мајчино, а и моје срце. Не знам како сам још у животу. Моја Деса је отишла у великим мукама, болу и патњи за нашим Слободаном, који је убијен на најсвирепији начин. Ни лечење у Београду, ни све пажње лекара нису јој могле помоћи – каже њен супруг Илија.
Илију Стојановиа, ота убијеног и измасакрираног једанаестогодишњака, свих ових година муче питања: шта злочинце одржава у животу, шта је то што им омогућава да живе са злоделом у себи, шта их чини толико хладнокрвним, кад им се суди и изриче казна? Да ли је могуће да их касније, на робији и у животу изван нормалног света, држи управо љубав према животу?
„Тешко, прије ће бити да је то страх од смрти, од одласка међу своје жртве – одговара сам себи. Ја се радујем одласку са овог света. Ваљда ћу тамо негде бити са мојим Слободаном и његовом пресвиснулом мајком“, рекао је једном несрећни отац кроз сузе и додао:
„Живели смо у селу Доња Каменица, моја Деса, моја деца Слободан о Слађана, и ја. Муслимани су у овом селу били већина. Данима и ноћима смо ковали план како да побегнемо, јер смо видели шта се спрема Србима. У четвртак, 4. јуна 1992. године, у зору уграбили смо некако прилику и кришом се извукли. Повели смо и четири, пет коза и уточиште нашли у засеоку Џенарике, код кума Зорана Милошевића. То је место на обали Дрине. Када смо стигли, Слободан се сетио да је заборавио пса. Памтим његове речи: “Тата, остао ми Леси на ланцу!“
После тога дјечак се отргнуо из мајчиних руку и отрчао према селу, по љубимца којег је неизмерно волео“.
Слободанов убица Елфете Весели, Албанка из Власенице је имала 32 године када је масакрирала Слободана, који је покушај да спасе свог пса платио својим невиним дјечијим животом. Весели је ове године суд у БиХ осудио на 10 година затвора.
Преузето са: intermagazin.rs
–
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Smecari piii.. 10 godina eeejjjjj
Govna balijanerska j…no ih Milo Pavelić
Čita li Šukovic?? Slijep čitao! Amin Bože!
Citas li komlene i bodine stoke jedne placenicke.krv vam je.em.
Osudjena na 10 godina! Ej, samo 10? Jeste li čuli za gori zločin?
ВЈЕЧНО ЋЕШ ЖИВЈЕТИ, МАЛИ АЂЕЛЕ, У СРЦУ СВАКОГ СРБИНА!НАС РАНЕ НАШЕГ РОДА БОЛЕ!
ЈЕ ЛИ ПРАВДА,САМО 10 ГОДИНА, ЗА ПОБИЈЕШЊЕЛУ КУЈУ, ЧИЈА РУКА НЕ ЗАДРХТА?
БОЖЕ, МОЛИМ ТИ СЕ ДА ШТО ДУЖЕ, ЖИВИ, НА ТЕШКИМ МУКАМА!
КО ИМА ПРАВА, ДА ОВАЈ ЗЛОЧИН ОПРОСТИ ИЛИ ЗАБОРАВИ? НЕМА ТУ ХРИШЋАНСКИ ЈЕ ПРАШТАТИ! ОВО СЕ НЕ ПРАШТА! БОЖЕ УЧИНИ ДА КУЈА??? ОСЈЕТИ НАЈСТРАШНИЈУ БОЛ И ВИДИ, КАКО БОЛИ, ДА ОСЈЕТИ БОЛ НЕСРЕТНЕ МАЈКЕ ДЕСЕ!
ЧУВАЈТЕ ИХ АНЂЕЛИ У ВЈЕЧНОМ ЦАРСТВУ НЕБЕСКОМ!
??????
Šta kažu zapadni prevaranti na ovu tragediju. Smeća jedna.
bog je slobodana pozvao sebi u svoje stado anđela a nama je ostavio lekciju koju moramo naučiti. patnje I stradanje slobodana je uklesano u granitnu stijenu I tako će biti za vijeke vijekova
Osjecam da bi, kada bi im se ukazala prilika, isto ovo pripadnicima srpskoga naroda ucinile sa osobitim uzivanjem i osobe koje se ovdje kriju pod nikovima Komlen, Bodin, „Kapa crnogorska“, „srbi lazni narod“i slicna gamad kojoj iz svake napisane rijeci izbija patoloska mrznja. Toliko mi se gade ovi nabrojani i drugi nespomenuti neljudi koji po zadatku botuju na ovome portalu, da zbog njih jedva sebe natjeram da dodjem na ovaj sajt. Povraca mi se poslije svakoga njihovoga komentara.
Pomenute osobe je moguće identifikovati na osnovu tzv. IP adresa. To danas nije nikakav tehnički problem. Vlasnik ovog medija može na osnovu materijalnih dokaza da podnese krivične prijave protiv takvih lica.
Tuga se Povrh Tuge nad Srpstvom Roji….
Velika je Istorija Patnje Naroda Naseg….
Davno je Mnoga Srpska Majka Zaplakala….
Slobodane, Sreco Istrgnuta iz Zivota….
Slabasno Tijelo Ukradene Buducnosti….
SLOBODU TVOJU SI DOCEKAO U VJECNOSTI….
PRIVIJ NJEZNO TVOJU MUCENU MAJKU DESU….
STO LIJEPO I „GRDNO“ IME MAJKA PONESE….
Oprosti mi, Vjecito Dijete Slobodane….
Sto Placem…. Jauk je ovo Naroda Naseg….
I Ohola Utjeha Tvome Ocu Iliji i Sestri….
RODIO SI SE ZA KRATKI ZIVOT I VJECNOST….
SLOBODANE, ZAUVJEK SLOBODNI MOJ….
Slobodane, Cedo….
Andjelu Lijepoga. Bozanskoga Lika….
I Bistrih, Zivih Ociju….
Sto POZNADE Samo LJUBAV….
E ovo da pamti svaki Srbin. Kad opet sijevne s balijama, a sijevnuće, svaki od nas je Ratko Mladic. Ono sto moze pusku da nosi, to ne pustaj. Sta su nam samo zvijeri radile u bratunackim selima.
Tako je brate…
Da ne pominjemo 20000 na Vlasicu sto je bjezalo iz Lasvanske doline od ustaske kame, a VRS ih docekaj, zbrini, nahrani i pusti natrag u federaciju. Dlaka im s glave falila nije, da bi nam to Naser „vratio“ iste godine u bratunackim selima seireci nad nasom nejaci. Na Vlasicu smo ih pustili da bi nas klali jos iste godine. E zato smo ih zapucili u Srebrenici. Nisu koljaci stigli ni maskirne da skinu, a vec su mislili kao na Vladsicu da se provuku uz suknje zena. Bi rekao je neko lud!
Isis i Isil su poznati sirom svijeta pa i kod nas,uzas,jezivo,nadamo se da ce ih razuman svijet zaustaviti od Bosne do Iraka i Libije da ne divljaju nikada vise radikalni muslimani..
Када МРЖЊА има дозволу за своје постојање, као у случају ВЕКОВИМА ПОДХРАЊИВАНЕ МРЖЊЕ ПРЕМА СВЕМУ ШТО ЈЕ СРБСКО И ПРАВОСЛАВНО, онда у народу са ПАТОЛОШКО-ЗЛОЧИНАЧКИМ МЕНТАЛИТЕТОМ КАКАВ СУ МАНИФЕСТОВАЛЕ И КАКАВ МАНИФЕСТУЈУ УСТАШЕ, БАЛИЈЕ, МОНТЕНЕГРИНИ ….. долази до НАСИЛНОГ ИСПОЉАВАЊА ТЕ МРЖЊЕ И ТО НАД ОНИМ ЈОШ НЕРОЂЕНИМ СРБСКИМ ДЕТЕТОМ У МАЈЧИНОЈ УТРОБИ ПА РЕДОМ, НЕ БИРАЈУЋИ УЗРАСТ и НАЧИН ЕГЗЕКУЦИЈЕ . Ово поготово када се зна да се злочини почињени над СРБСКОМ НЕЈАЧИ толеришу и да су прихватљиви за тај квази „цивилизовани“ запад, који је заправо настао и огрезао на људској патњи , сузама и крви.
Психички, дубоко укорењен механизам „дозвољености“ мржње ПРЕМА СВЕМУ СРБСКОМ и ПРАВОСЛАВНОМ, као подсвесни вентил, али истовремено и извор и мета фрустрација, негативних емотивних набоја код других народа и група, ТРЕБА И МОРА БИТИ ИСКОРЕЊЕН ОД НАС СРБА!!! ТРЕБА ДА СЕ ЗНА ДА ЋЕ СВАКА СУЗА СРБСКЕ МАЈКЕ И СВАКИ УБИЈЕН ЖИВОТ ЊЕНОГ ЧЕДА БИТИ КАЖЊЕН, БАШ КАКО БОГ ЗАПОВЕДА!! ЈЕР , ЕВИДЕНТНО ЈЕ И ВАН СВАКЕ ЈЕ СУМЊЕ ДА ИМА НАРОДА И ГРУПА У КОЈИХ ЈЕ УСПОСТАВЉЕНА ТРАЈНА , ОТВОРЕНА И ПРИТАЈЕНА МРЖЊА ПРЕМА СРБСКОМ ПРАВОСЛАВНОМ БИЋУ КОЈА СЕ ИСПОЉАВА И КОЈА ДОЛАЗИ ДО ИЗРАЖАЈА УВЕК, КАД ГОД СЕ ЗА ТО СТЕКНУ УСЛОВИ ! Сведоци смо стравичних резултата и последица механизма „дозвољене“ мржње према НАМА, СРБИМА !!! НЕ СМЕМО ВИШЕ ДА ДОЗВОЛИМО да будемо ирационално окривљавани и излагани мржњи кад год се некоме прохте из разлога многих њихових личних, али и шире друштвених психопатологија и проблема – као данас у Црној Гори. Научена „дозвољеност“ мржње у СРБОМРЗИТЕЉА и њихова СРБОФОБИЈА, узрокују нетолеранцију, друштвено искључивање, агресивност, друштвено конфликтне микро и макро амбијенте и разне видове насиља према нама и нашој деци. Та њихова притајена мржња испољава се кроз јавни и приватни говор мржње, који прераста и доводи до индивидуалног и групног насиља према нама СРБИМА, као групи коју је „дозвољено“ и „пожељно“ мрзети. НИКАДА ВИШЕ СЕБИ НЕ СМЕМО ДА ДОЗВОЛИМО ДА НАМ ЗВЕРИ КОЉУ ДЕЦУ !!!!
Сјеме се утрло тим зликовцима.