Звјери, име ти је човјек
Емило Лабудовић
Пише: Емило Лабудовић
„Ко пише – о злу пише, ко не пише – о злу мисли. Зло је постало опште стање свијести човјечанства“!
Не сјећам се више како се звао јапански писац хорор прича, добитник најпрестижнијих књижевних награда многих земаља, који је овако одговорио на питање зашто га баш те теме инспиришу, али сам ову злокобну мисао урезао у кору мозга и са њом се, без прекида, рвем кад год се латим пера.. И све више ми је била јаснија он којуу је додао: „Кад год сам покушао да побјегнем у неку другу фикцију, зло се опет, у оној или овој форми, јављало као коначница“!
Двогодишња Данка Илић, из Бора, која је тек срицала своје прве реченице и чинила прве кораке изван собе, УБИЈЕНА је. Тиме је стављена тачка на десетодневну потрагу за дјететом која се била протегла чак до Беча. Њена тек разгорена свијећа утрнула је под точковима аута које се, треба ли то уопште наглашавати, кретало „брже од живота“.
Данка Илић није прво дијете које је страдало под точковима аутомобила обијесних возача којима су волан, марка и брзина само сатисфакција за све оно што немају у глави, а често и за оно што немају у гаћама. Али оно што Данкину смрт издваја и чини дјелом недостојним чак ни звјери из афричке џунгле јесте даљи поступак двојице монструма који су били у ауту. Умјесто да је, макар и мртву, повезу у болницу и мушки приме кривицу за учињено, они су њено беживото тијело убацили у гепек и као цркнутог пса избацили на прво сметлиште, надајући се да то нико није видио. Али, Бог све види.
Сад је просто немогуће разлучити шта је језивије, нељудскије и неморалније: смрт, сама по себи, или оно што је слиједило. Јер, смрт се дешава, природно и неприродно, по реду и мимо реда, умиру и страдају и дјеца, али у свим тим „божјим давањима“ не смије да погне – човјек. И све оно људско, племенито, хумано, божје, саздано у њему, због чега понекад (а на жалост – све ређе) „тако гордо звучи“. Али, што би рекао Јапанац са почетка овог текста, зло је све више опште стање друштвене свијести овога доба. И нема неке велике разлике између оних који га чине и оних који ћуте и сматрају да није до њих, између оних који га „пишу’ и оних који га, хладни и незаинтересовани, „читају“ уз јутарњу кафу.
Данка, анђеле божји, у име оних који се не мире, који твој одлазак на шарене небеске пољане доживљавају као сопствени изгуб, опрости. Ако можеш.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Decji hor
Danki Ilić, andjelu bez krila.
„Za samo jedan tren, jedno je malo srce kucati prestalo…
Samo Ti Gospode znaš zašto nešto daješ i uzimaš…
ZAR TI JE BAŠ SAD ,
O DRAGI BOZE,
ANDJELA PONESTALO…“
KUDA PLOVI OVAJ BRODOLOM
Nastavak drugi, besana, nesana noć.
Sutra će mene, razne „Borkinje“ za ljudska prava,
razapeti na krst jer ne poštujem „prava“
dvonogih zveri.
KUDA PLOVI OVAJ BRODOLOM ?
Nastavak prvi
u besanim, nesanim noćima jedne ljudske majke…
MAJKA ZVER, LAVICA NAPRIMER,
RASTRGLA BI U KOMADE DVE LJUDSKE ZVERI.
RASTRGLA IH SIGURNO „LJUDSKIJE“ OD DVIJE
ZVERI IZ LJUDSKOG ZVERINJAKA:
MALA DEVOJČICA SA LICEM ANDJELA, RASKRVAVLJENIH
RUKICA, SMRSKANIH KOSTIJU LETI PREMA DJUBRETU…
Leti i leti, dete razdvojeno sa dušom .
Lebdi njeno raskomadano telo i i polako se nabada na komade iz deponije…
A dve DVONOGE ZVERI peru KRVAVE ruke, šalju poruke, SMAJL OBAVEZNO.
veceraju,
spavaju…
I ništa.
Oni već dugo nemaju nikakva ljudska osecanja – NI ONA ZERSKA LAVICE MAJKE.
naprimer.
MAJKA USNULOG ANDJELA JAUČE NEGDE, SASTAVLJA KOMADE
ANDJELA SVOG. RASTRGNUTE DUŠE – ZAUVEK.
Moj krik je nečujan kao na onoj Munkovoj slici.
Nemoćna.
Zovem nadlezne, ubio ih Bog, da se trgnu.
Nadlezni smo svi.
I VI I JA !!!
„KUDA PLOVI OVAJ BRODOLOM ?“ Pita se novinar novinar ovog Portala
Evo, dragi gospodine Papovicu, stize odgovor.
Dete, devojcica Danka, trčala je ispod svoda plava
samo dve godine . Utrčala pod točkove automobila
zveri, ljudskih. A, oni brzinom svetlosti ubaciše slomljeno
tijelo preslatke devojčice u gepek, pa na DEPONIJU !!!
Pretvaram se u kamen dok ovo pišem, mozak odbija da zamisli
uzas izlomljenog deteta na djubrištu. Oh, kako bi mi laknulo da su
je preveli preko granice i prodali nekakvoj porodici !!!
Mogla bih da zamišljam to lepo lice u nadi da će se – bilo kada –
vratiti u majčin zagrljaj.
Montrumima se vraćam. Tu, U NJIHOVIM biografijama i nasem djubrištu ljudskom lezi odgovor.
Uključujem sve nas, lično i zajednice u vasceloj vasioni.
1, Porodica . Licno poštenje roditelja sledi javni moral
– ni jednog, ni drugog nema . Ni u tragovima.
Pitanje dobra i zla, nepoštovanje, nasilje – verbalne uvrede…
2. ANTIKULTURA caruje.
Ponosimo se onim čega smo se vekovima stideli.
Izopačenost, razvrat, promiskuitet, pedofilija ( pre dva dana
javljaju: uhapšeno 11 pedofila – naći će se na slobodi brze
od brzine svetlosti ! ).
Promoviše se lepota plastičnih operacija. Svih delova zenskog
tela (zamišljam kako će te devojke da priviju na majčine, a silikonske,
grudi svoja čeda).
Otac voda za ruku ćerkinu vršnjakinju. Pozeljno još mladju !
NE STIDI SE , niti ga iko osudjuje.
Odvajkada znamo da je društvena osuda efikasnija od zakonskih sankcija.
O Tempora, o Mores ! (Vremena i običaji)
3. Obrazovanje više praktično ne postoji. Deca prete i tuku nastavnike (vršnjaci
na dnevnom redu – redovno). Umesto knjige čitamo, pišemo poruke – sve nepismeniji.
4. Empatija, toplina, nezna osećanja – za to su nadlezni ekrani. Velki i manji.
Umjesto toplog stiska voljene osobe: crni ekran u krevetu, za stolom,
u šetnji, na klupi u parku… Ni dugu, ni sunce, ni mesec, ni cvrkut prica
– ništa. Umesto decjeg i mladalačkog smeha iz CRNE kutije izleće neka spodoba
zute glave sa iskezenim zubima. „Poješću te“ poručuje – oglodani jesmo.
5. Rugoba zacarila. Slike u čuvenim muzejima posipaju supom. „Performans“, kazu.
Umetnost se ubija.
I, ljudi – do zlatne milijarde…
Naći ćemo u biografijama ovih ZVERI sve gore nabrojano. I više, ako je takvo što moguće.
Meni – DANAS – postaje APSOLUTNO SVE ZAMISLIVO MOGUĆE.
DESILO SE NEMOGUĆE !!!
IMAMO LI VREMENA I PRAVA NA SPAS POSLE MALOG ANDJELKA NA DEPONIJI ???
ZVERI I LJUDI?!!!
ZVERI SU BOLJE, čini mi se. Ne samo danas !