Звоните звона, певај Србље, никада распети нису гласније певали…
Митрополит Амфилохије
Пише: Михаило Мденица
Да хоће сузе, Ђеде, но очи ти се радују…
Да ми је да исплачем ову празнину што је шчепала груди и истргла све из њих, но што бих сузама до насладио ту пуку и проклету празнину, а то… А, то би значило да је свако твоје чињење, свака мука за нас измучена, сваки крст за нас понет, свака рана за нас одбољена – трајало колико и живот овоземни. Да заплачем ожалио бих себе, луталицу у твојим стопама, глувога у твојим речима, слепог у твојим догледима…
Очи ти се радују, добри старче. Јасније те данас виде но икада!
Да ми је ко рекао да ћу за живота видети кроз живот, кроз грање и омаре… Кроз бедеме, Ђеде! Да погледом нећу тражити већ налазити…
Веле да си умро. Глупост!
Умрети је лако, а никада ти, Ђеде, ниси бирао ни лакше ни брже, но оним странама којима су и ветрови тукли са страхом…
Куд год си прошао – туда се могло, па све да се стопе нису имале за шта ухватити.
Умро. Глупост!
Починуо мало, осамио се у небесну келију, лако је умрети а откуд ти Ђедо тамо где је лако. Уснио у Господу, упокојио се, успокојио нас да за живота животом саздамо манастире.
Колико ти се очи радују, растрчале се ко портом деца после причешћа…
Нигде те јасније није било, а веле да си умро.
Како умро а никад живље српство, никад тврђа вера, никад лакше понети крст, никад гласније распети нису певали…
Плаче ли Ловћен, Косово и Метохија, Морача, острошка света стена..?
Ако плачу ево и ја ћу, но ево ти се радују.
Ево мироноснице устрчале уз Проклетије, ено благовести журе Призрену, ево топлих гласова под облаке као плаштаницу, пуне их шаке, прелива душа, очи их у гостопримници бескраја дочекују….
Да заплачем спрао бих све а ништа до тога немам, нити ми шта друго треба.
Да поверујем у лаж како си умро – чиме бих сведочио о овоме најживљем у себи?!
Лако је умрети, но откуд ти, Ђеде, тамо где је лако и плитко.
Упокојио се у Господу – успокојио нас занавек да слободни пртимо тамо где си снегови са страхом падају…
Звоните звона, певај Србље, никада распети нису гласније певали…
Одмори Ђедо, учинио си нас јачим, лако нам је сада понети планине…
Напомена: Текст је објављен 30. октобра 2023 на дан упокојења митрополита Амфилохија
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Нико као Михаило!
Хвала Михаило за ове Богоугодне речи које погађају право у душу и срце. Као увек сјајно написано. Ђед је био смртан, више није.
Благо оном ко је ноћас на Цетињу, сведок сјаја новог Светитеља!
Tuga je ogromna. Ne znamo dok ne izgubimo.
… Medom zadojen Medenica, ljekovitim riječima pohranjen sije svjetlost u ovi tužan dan!
Kada čovjek voli ljude riječ je melem.
Medenica, Bogu hvala što takav dar imamo, Vas da srcem ovako napišete , a tek mitropolita koji sjaji na odru kao Svetitelj i dalje govori da ispisujemo Jevandjelje Hristovo, baš kako je propovedao i njegov Sv Justin Ćelijski
Slava ti!
Ovo je veliki gubitak za svo pravoslavno življe, za srpski narod , ČESTITI MITROPOLITE VODIO SI NAS PUTEM LJUBAVI I POMIRENJA ,NASTAVIT ĆEMO TAMO DJE SI NAS OSTAVIO. TVOJ I NJEGOŠEV AMANET BIT ĆE ISPUNJEN, TO SI NAMA OSTAVIO BOG TI PODARIO VJEČNI MIR ???????????????
I upokojen, vladika naš i đedo naš nas snaži, i pokazuje nam put.
Kad Bog dariva bas dariva g.dine Medenica..Hvala za rijeci utjehe,nade i vjere!!!