Bilans „državnog udara“: Crna Gora u NATO, opozicija u zatvor

Već devet meseci je prošlo od održavanja parlamentarnih izbora u Crnoj Gori koji su protekli u neprijatnoj atmosferi „državnog udara“, a da se razrešenje političke krize proizašle iz rezultata nikako ne nazire. Naprotiv, utisak je da je kriza u kojoj se nalazi crnogorsko društvo danas značajno produbljenija, dok istovremeno ekonomski, pravni i politički sistem zemlje klizi ka haosu.

Štaviše, sasvim je realna opasnost da će čitav slučaj dominantno ostati u nekoj vrsti magle, i opasnoj zoni isključivo političke interpretacije događaja vezanih za navodni državni udar, pri čemu će ih očigledno svako tumačiti na način kako mu to najviše politički odgovara i pogoduje. Naravno, u politici nije novost da se zarad interesa po pitanju različitih fenomena i događaja imaju oprečna mišljenja i stavovi, što je i u ovom slučaju upečatljivo nedavno demonstrirala i Velika Britanija, kada je ta zemlja u jednom trenutku praktično preuzela vodeću ulogu u projektu uvlačenja Crne Gore u NATO na međunarodnom planu.

Nažalost, istinska nevolja po Crnu Goru oslikava se u detalju što crnogorska saga o „državnom udaru“ nema i ne može baš imati istovjetne posledice i ishode po, na primer, Veliku Britaniju i samu Crnu Goru. Naravno da sa pozicije vitalnih britanskih interesa to ni u kom slučaju ne može biti pitanje od prvorazrednog značaja, pa su, što se Britanaca tiče, dopuštena razna kreativna tumačenja slučaja.

Zamagljenost i nerešavanje afere „Državni udar“ ili pak njen ishod na način koji ostavlja ozbiljan prostor za sumnju u pravičnost sudskog postupka, čini se da već parališe i ostavlja nesagledive posledice po dalji društveni i politički život u zemlji.

To se već i te kako ogleda u prečesto naelektrisanoj društvenoj zbilji, teškim riječima i optužbama, progonom, hapšenjima i represijom nad čelnicima opozicije, u sumnji javnosti u savjestan rad državnih organa i tužilaštva, kao i zatezanjem retorike do tačke kada se potežu i sintagme poput one da je „zemlja na ivici građanskog rata“.

Sve u svemu, kada se na pomenuto još doda duboka ekonomska kriza i sve bijedniji položaj običnog čovjeka, dobija se jedan posve mučan ambijent.

Takođe, jedan interesantan detalj jeste okolnost da se obično standardna propaganda prilikom uvlačenja bilo koje zemlje u NATO fokusira na tobožnju veću demokratizaciju društva, vladavinu prava i uvećanje ljudskih sloboda. U crnogorskom slučaju, to je sasvim izokrenuto, pa se stiče utisak da režim članstvo u Alijansi posmatra poput izdate blanko karte za obračun sa neistomišljenicima.

U slučaju oslobađajućeg ishoda za optužene, pokrenulo bi se pitanje legaliteta i legitimiteta kako vlasti dobijene na osnovu takvih izbornih rezultata, tako i same odluke o ulasku države u NATO, koja očigledno nije plod unutardruštvenog konsenzusa.

U slučaju optužujuće presude, tenzije i dalje unutarpolitičko zaoštravanje i eskalacija bili bi neizbježni. A da ne govorimo o okolnosti da je čak i političkim pristalicama NATO-a (makar onima iz opozicije), jasno da je čitav proces u biti farsa.

Na kraju, postoji i treća opcija koja ostaje veoma realna, a odnosi se na odluku režima da se sudski proces o državnom udaru rastegne da traje godinama, pri čemu bi se sam proces permanentno koristio kao mehanizam pritiska na političke protivnike i oponente. Nije poznato kakve bi koristi crnogorsko društvo moglo da ima od toga, sem što bi jedan takav scenario bio trajna garancija napetosti društvenog života u zemlji, i samo skrenuo pozornost sa odveć nagomilanih stvarnih životnih problema države i društva u koje je Crna Gora odavno zapetljana do guše.