Karadžić: Amerikanci pogazili dogovor, NATO planirao moju likvidaciju

Pre skoro devet godina, doktor Radovan Karadžić skinuo je sa sebe odoru doktora Dragan Dabića. Pod gustom bradom i slamnatim šeširom, u gotovo čaplinovskom zapletu, duže od deceniju izmicao je pred poterom najjačih tajnih službi i belosvetskih lovaca na glave. Tog 30. jula 2008, poput imena njegovog poznatog romana, mediji su beležili čudesnu hroniku noći tokom koje je najtraženiji begunac, sa delima Dostojevskog i Šekspira u prtljagu, isporučen Hagu.

Suočen sa prvostepenom presudom Tribunala od 40 godina zatvora, na koju je njegov pravni tim uložio žalbu, ratni lider bosanskih Srba, ekskluzivno iz Sheveningena, govori za „Novosti“ o danima i noćima u kazamatu, skrivanju i hapšenju, dilemama, strepnjama, sećanjima, pravdi i nepravdi, ratnom vihoru u Bosni i Hercegovini, svim ključnim političkim igračima u bosanskom loncu koji je proključao pre četvrt veka, ruševinama Jugoslavije, srpskim zabludama…

Njegov predmet je pred sudom u Hagu predstavljen na više od dva miliona strana. Odbrana bivšeg predsednika RS priložila je niz dokumenata koji svedoče o tome da je rat u BiH počela druga strana, među kojima su i naređenja državnog vrha BiH da Izetbegovićev MUP i TO od 4. maja napadnu sve vojne objekte u Bosni. S druge strane, sud je sva naređenja Karadžića političkim i vojnim vlastima RS da imaju obzira prema civilima druge vere, kao i zapovesti vojsci da ne granatira nasumice, u presudi „prepoznao“ kao propagandu. Zato je utisak odbrane i javnosti da je suđenje Karadžiću daleko do svake pravednosti.

Tokom 1995. ispali ste iz „političke trke“, posle dogovora sa Holbrukom. Tvrdite da vas je on prevario?

• Odmah nakon „Dejtona“ doneo sam odluku da se ne kandidujem. Ali shvatio sam da to treba da prodam, i da im potrošim vreme, da ne diskvalifikuju druge funkcionere. Ja sam vlast preneo na Biljanu Plavšić. Ona je bila na izborima 1990. Nisam očekivao da će ikad slušati Slobodana Miloševića, jer mu nije pružila ruku, ni Amerikance, jer je bila veoma kritična prema njihovim akcijama, a domaćim protivnicima ne bi popuštala, jer je izgledalo da je čvršća u srpstvu od svih nas. Ali odmah su počeli da je uslovljavaju i daju joj kaznene poene. Znao sam da bi tako uradili i s Krajišnikom, Buhom, Maksimovićem i mnogim drugima. Zato sam odlučio da zategnem i budem tajnovit, što je mentorima, Biltu i Holbruku, stvorilo velike glavobolje, pa su zaboravili da diskvalifikuju ostale. Bilt o tome piše u svojoj knjizi. Konačno, nakon što smo održali Skupštinu stranke na Vidovdan 1996, ja sam odustao od kandidature uz sporazum sa Holbrukom. Sada već postoji i glagol „holbrukovati“ nekoga, tj. obećati mu pa ne ispuniti. Zato im više nijedan predsednik neće prihvatiti garancije.

Šta je dogovoreno sa Holbrukom?

• Jedini dogovor koji je trebalo da ostane tajna bio je dogovor sa Holbrukom. Otprilike da se povučem iz javnog života, a oni će me ostaviti na miru.

Dogovor, ipak, nije najednom prekršen?

• Dugo nakon odlaska sa vlasti ja sam se slobodno kretao po Palama i Republici Srpskoj, sve u uverenju da Holbruk drži reč. Međutim, stizali su glasovi da on ne može da ispuni svoj deo dogovora i da je NATO pre za likvidaciju nego za hapšenje, jer se nije znalo sa čime još ja mogu da izađem u javnost. Helikopter Ujedinjenih nacija je znao da lebdi iznad naše porodične kuće, malo po strani. Mi smo već tada imali unuka, i ja sam bio i ljut i zabrinut zbog toga, a ove glasine o likvidaciji postajale su uverljivije, a potvrdila ih je nešto kasnije i Karla del Ponte, imam taj snimak. Tada sam odlučio da ih „odvedem“ dalje od porodične kuće, i počelo je moje „diskretno stanovanje“.

Međutim, nisu vas puštali na miru?

• Neposredno pre toga, moje obezbeđenje je na jednom udaljenom brdu, s kog se vidi naša kuća, otkrilo neko veoma moćno sočivo, sa mnoštvom akumulatora poslaganih oko njega. Del Ponteova je Biljani Plavšić rekla da oni znaju kada sam u kojoj sobi, i razlikovali su mene od moga sina, po dva santimetra razlike u visini, i bilo nam je jasno da je to termovizija. Obavešten sam od naše bezbednosti da Sfor izvodi neke aktivnosti koje ne najavljuje unapred, kao što treba. Bezbednost je zapazila da se „vežbe“ odvijaju na mestima gde sam bio prethodnog dana; počelo je ozbiljnije skrivanje. Najozbiljnije je bilo što bliže mestima na kojima su stanovali predstavnici UN i Sfora. Tako sam ih posmatrao dok su me oni tražili negde okolo.

Kako tumačite to što Srbi iz Bosne, iako niste iz tih krajeva, u vas i dalje gledaju kao u lidera?

• Uvek sam govorio da su Srbi u Bosni najtvrđi i najdurašniji od svih nas. Mi iz Crne Gore i Hercegovine smo dosta teatralni, pa svoje tvrdo srpstvo umemo da pokažemo, ali bosanski Srbi su vekovima, bez nade da će doživeti vaskrs srpstva, čuvali svoju veru i svoju narodnu suštinu. Niko nema pravo da izneveri njihove nade. To je bila moja ideja vodilja!

Prema pisanju štampe iz tog vremena, vešto ste im izmicali?

• Problem je bio moj laptop, na kom sam radio, jer su mogli da ga elektronski lociraju, kao i sve što je živo, termovizijskom kamerom. Tada se moje obezbeđenje trudilo da mi obezbedi smeštaj u urbanim sredinama i obavezno blizu banaka i pošta, gde ima mnogo kompjutera u prizemlju.

Tada ste već došli u Srbiju?

• Kad je ubijen Đinđić, a nekako u isto vreme usvojen Zakon o saradnji RS sa Hagom, ja sam se zahvalio ljudima koji su me obezbeđivali jer nisam hteo da ih inkriminišem. Od tada sam živeo sam, izlazio kasno noću radi nabavki i kraće šetnje. Ali policija je počela da traga za „zemuncima“ i njihovim skrovištima, i ja sam shvatio da njih zanimaju stanovi u kojima „ne živi niko“, tj. za koje komšije mogu da tvrde da je prazan. Zato sam odlučio da izađem u javnost, da me komšije vide, tako da svakome mogu reći da tu živi neki čičica.

„Izašli“ ste kao David Dabić?

• Najvažnije maskiranje mi je bilo da sa 112 kilograma tokom rata „spadnem“ na svega 80. Uz to, nosio sam poširoke majice, rolke i drugu odeću, koja mi je tako postala široka, tako da pojava nije upućivala na mene. Morao sam da govorim ekavski, što mi nije bilo teško. Potom se desilo da sam, tragajući za zdravim načinom ishrane, nabasao na neka predavanja o tome, pa sam se nekako nehotično uključio u sve to. U isto vreme mi je nestalo novca. Tako sam počeo da držim predavanja i konsultacije za neke kompanije, a uskoro sam počeo i da radim kao konsultant u nekoliko privatnih ordinacija. Pohađao sam i završio kurs iz parapsihologije, prvo radi znatiželje, ali bez entuzijazma. Učitelj mi je bio jedan veoma neobičan čovek, koji je bio veoma obdaren, iako o tome nije znao mnogo. On mi je dao ime David.

Uhapšeni ste 2008. Šta ste tada pomislili?

• Znao sam od samog početka da je Hag u to vreme kao razjareni bik. Nema odbrane. To je, uostalom, bio razlog i što sam se skrivao, ne toliko što bi taj bik pogodio mene, već što bi bio upotrebljen da pogodi i sruši RS, za koju je data i moja i mnoge druge, skuplje žrtve. Još u avionu Vlade Srbije shvatio sam da im ja i nisam nešto naročito važan, osim kao srpska paradigma, koju će vaspitno i egzemplarno udariti, da se srpstvo, ili bar RS i njen narod, nikad ne oporavi. Odmah sam, za kratko vreme, sastavio strategiju: na prvom mestu je bio zadatak da ne branim sebe ili samo sebe, već „celu srpsku stvar“, jer me oni i traže zbog te stvari.

Vašu profesiju je, kažete, odredio vaš otac…

• Kada sam „birao zanimanje“, otac mi je rekao sledeće: „Slušaj, znam da ćeš uraditi kako ti budeš hteo, mi ćemo ti pomagati koliko možemo, ali bi nam bilo najdraže da studiraš ono zbog čega si i otišao u Sarajevo“ (medicinu). Ispričao mi je tada kako je bio i u ratu i u zatvoru, i u obe te situacije video je kako su prolazili pisci, profesori, novinari, a kako lekari. Lekarima je, bez obzira na to što su bili osuđeni, bilo mnogo lakše, uvažavani su, nisu bili upućivani na liniju u ratu, niti su bili maltretirani u zatvoru.

• „Dakle“, nastavio je otac, „ako hoćeš da izbegneš rat i zatvor, idi na medicinu, a kao književnika te čekaju i rat i zatvor, a pisati možeš i po podne“.

Na Svetog Vasilija, 12. maja, u BiH počinje da se prikazuje film „Radovan – povik iza zidova tamnice“ Dragana Elčića…

• Režiser i scenarista Dragan Elčić je i sam učesnik krvavih zbivanja u BiH devedesetih i dobro poznaje događaje. Znam da je ispratio celo moje suđenje, da ima ogromnu dokumentaciju vezanu za moj proces. Takođe, slušao je i šta kaže Tužilaštvo, a šta odbrana. U mnogo navrata sam se tokom priprema filma čuo s njim i ne sumnjam da je ispričao „pravu priču“. Uostalom, vlasnik moje „filmske sudbine“ je upravo on.