Marinela

Sve češće odlazim do Marinele. Živi s bajkovitim pogledom na more. To je čist kemp: Sve što vidi s terase, vidim i ja između dvije 30 metara visoke palme Washingtonia filiferae.

Nikad ne zna kad ću da dođem, ali me uvijek dočeka radosno!

Ponudi me onim što je kuvala, raštanom s kaštradinom, priganim sardunima, crnim rižotom, karnevalskom njokadom, mesom lešo, bumbarima, fadžolom, polpetama, verzotom, žućenicom… što redovno odbijam.

Nisam došao da bih jeo. Teško se danas zarađuje lebac. Uzmem, eto, jabuku. Ima ih Marinela uvijek u frutijeri, posudi za voće…

Od svih koje znam, jedino ona ne gleda TV i ne čita dnevne novine. Samo knjige.

Drži onlajn školu kuvanja i tako se hrani. Ne treba joj niko. Mene voli, kaže, zato što znam da nabrojim 10 starih zalivskih jela. Ali me ne uspijeva da tumači, što je iznova intrigira da pokušava iznova.

Počesto se pitam je li luda.

Kao kad čovjek cijelu svoju težinu prebaci na jednu nogu, tako je i banka u kojoj radim težinu poslovanja prebacila na finansijske derivate. U prevodu, počela je da zarađuje na iznutricama. Ko ne aktivira dovoljnu kvotu finansijske pite od govana gubi posao.

Jebeni bankari, šapnuo sam kolegi, majku im lešinarsku – srećom u trenutku kada nas je iznad Boke Kotorske preletala flota NATO helikoptera, inače su mogli da mi snimljeni audio razlog za otkaz poture pod nos. Svi nosimo mikrofone i kamere u značkama s plavim krugom oko koga su žute zvijezde.

Često sam poslije posla kod Marinele.

Pritisnem u liftu Stop, povučem liniju-dvije, da se saberem.

Bacim s vrata sako.

Dugme otkopča Marinela.

Ja olabavim kravatu…
*
Na terasi potom – žvaćem jabuku.

Zabacim pogled do nadaleko, ka tamo onom najdaljem plavom.

Po 1001. put mislim: Poor Marinela.

Sa mnom zatrudnjeti nikad neće.

Umoran sam kao pas. Otrovan derivatima.

(Storija objavljena u novom broju novosadskog Letopisa Matice srpske)