Medo – crnogorski Asanž

Piše: Bećir Vuković

Istorija pozadine jutrošnje slike Parlamenta besudnice Crne Gore doseže u prošlost makar od bratoubilaštva i te najstrašnije i najmračnije podjele i pogibije ovdašnje. (Da ne zahvatamo u naslage naše tragedije još od Petrovića i guvernadurovića, od bjelaša i zelenaša, krivaša i krilaša i pravaša i šišmaša, i tušta i tma…)

Ne može biti da jutrošnji mrak u besudnici Crnoj Gori nije refleksija takvih pozadina. To su sjenke te zločinačke, ubilačke, kainovske istorije, ali i one izdajničke, dodvorničke, špijunske, i tako dalje, da se sada ne bavimo istragama poturica i sličnih mrakova.

U mladosti sam iskusio isto što i toliki drugi, ali nikad nisam namjeravao da se odam ikakvim državnim poslovima, znajući i tada što i sada, da pripadam drugoj strani, da se mi poprilično razlikujemo, da im nikad ništa ne vjerujem, znajući u kakvoj su oni krvavoj bašti začeti. Sa druge strane, u ovoj državi, ispostavljalo se kroz vremena, da se ništa nije mijenjalo.

U stvari, u jednom trenutku, komuniste su zamijenili njihovi sinovi, ako to ne računamo u kakve promjene.

Riječju, nikad se nije desila nikakva promjena, nije se mijenjala matrica, ništa nije rehabilitovano, niko se nije pokajao, niti tražio oproštaj, ništa, nije se desila nikakva promijena – bitna – na tom nepočin-polju nesagledivih razlika. A, onda, dvije suprotne političke strane (srpska i crnogorska), sjele su za isti sto, i dogovorile se da zajedno djeluju.

Prvi takav sporazum (naročito neprihvatljiv poslije proglašenja nezavisnosti Crne Gore nakon pokradenog referenduma), potpisali su Andrija Mandić i Nebojša Medojević. To crnogorska strana, dukljanska, sektaška, taj ideološki talog i ta tanjevina profiterska, lopovska, nije mogla progutati. Medojević je od glave do trave Crnogorac (sa velikim C), ali, kud će, na zli put, sa Srbima. Tako misle mrakovi postkomunistički. Od tada je Medo postao prepreka prostadiji crnogorskoj, od tada ga presretaju po stanicama i aerodromima, napadaju mu familiju, od tada je, prosto – meta!

Medojević, potpisujući koaliciju sa Srbima u Crnoj Gori, pokazuje ono najbitnije i najesentnije – predstavlja se političarem koji poštuje, i prihvata razliku. To je osnov. To je temelj sa kojeg se jedino može sagraditi nova kuća Crna Gora. (Jeste, zvuči patetično, ali je tako). Jeste, svaka je patetika niska, ali uzvišena patetika je provrela iz samih božanskih izvora. Medojević je Crnogorac koji miri; Medo je bio protiv dubrovačkog ratišta, Medo je i za referendum za NATO, ali, Medo je i za osnovno, i neizbježno, da Srbi i Crnogorci naprave državu po svojoj mjeri. Zato nije podoban ni ideološki, niti, pak, njihovim izvođačima radova, lopovima i tom mafijaškom svijetu, tako i onima koji na globalnom planu imaju plan da apsolutno izbrišu srpski identitet.

Medo je crnogorski Asanž, jer brani slobodu u Parlamentu.

Da li ovo stanje u Crnoj Gori, ovo bezakonje, hajke, progoni jezika, pisma, diskriminizacija cijelog naroda, dakle Srba, progona njihovih predstavnika – vođa, da li to vidi Evropa? Da li Evropa hoće prisluškivanje, ili slobodu? Da li Evropa hoće policijsku državu, batinašku, ili Evropa hoće slobodu, i slobodne narode?

Šta hoće, recimo, Francuska? Šta hoće evropski intelektualci, šta hoće evropski političari? Hoće li zatvore, hoće li političare u zatvore, ili vođe na vješala, ili odrubljivanje glava, ili spaljivanje vještica, ili Evropa ide prema slobodi? Ežen Delakroa je naslikao Slobodu koja vodi narod. Kuda je vodi. Preko barikada. Šta radi kancelarija Evropske Unije u Podgorici. Kakav izvještaj je poslala jutros centrali u Briselu. Zna li Evropa da su ovim zemljama, balkanskim i istočnoevropskim, harali sistemi komunistički i policijski preko sedamdeset godina, i da se ovdje sloboda ne rađa preko noći? Evropa treba da zna da su ovdje mrakovi, i da ona sama mora najmoćnijim pumpama izbaciti taj mrak. Možda Zapad više ne poštuje imunitet slobode. Da li Evropa hoće prisluškivanje ili slobodu? Hoće li Evropa lisice na ruke političarima koji drukčije misle? Hoće li i Evropski parlament da se izjasni o Medovim lisicama?

Ako Meda uhapse – uhapsili su Parlament!
Hoće li to Evropa?

Delez kaže da je „Evropa kontinent znanja“. Da li taj kontinent smije to da dozvoli da se odigrava na njenoj pozornici?

„Politika je obećanje demokratije“, prizivam i Deridu. Prizivam Deridu jer je on važan, a ne Crnogorska akademija koja ćuti u šipražju i lomutini ispod Vile „Gorica“. Ćuti. Ćute crnogorski intelektualci. Crnogorski intelektualci ćute ko zaliveni. Ni A.

Elem, nema totalitarizma, nema više te pošasti, živimo u modernom vremenu, kliče Đani Vatimo. A nenadmašni Bodrijar, za kojeg Crnogorci nijesu čuli (šta će Crnogorcima Bodrijar kad imaju svoje akademike i intelektualce koji će u svakoj prilici dići glas u odbranu časti i imena, u odbranu slobode), kaže, dakle, Bodrijar: „Politika je informacija koja mora biti svakome dostupna.“ Dakle, politika jeste informacija. Da li ovo može da dopre do crnogorskih mozgova? Naročito, da li može da dopre do crnogorskih kolumnista, čija je osnova ikakvog teksta antisrpstvo, i ništa više? Naročito onih kolumnista-intelektualaca, koji Medu ne mogu oprostiti što je sa Srbima…! 

Navodim, ne slučajno, Bodrijarovu definiciju politike. Navodim je zato što nas poslanik Nebojša Medojević, svakodnevno, dakle, informiše o političkom (društvenom) stanju u nas. I to je ono najvažnije u politici. Dati informaciju.

Medove informacije, prvo, udare ko grom, i djeluju nestvarno, djeluju užasno, ali već ujutru, kad prenoće, vidi se da su te informacije tačne, oko podneva, vidi se još jasnije i ko je akter te priče, odnosno lopovluka, odnosno zločina, a uveče, ostane ti samo da se Bogu moliš za tog čovjeka. To je jedna od najvažnijih slika Medovih. Dakle, sve podrediti javnosti. Sve da prođe kroz sita i grebeni javnosti. Bez javnosti nema ništa. „Javnost je moja ideja budućnosti“, grmeo je Zoran Đinđić po tribinama Srbije, dok ga metak nije pokosio. Strašna je sudbina političara na Balkanu. Ali, ne smiju posustati pred mafijom, i njihovim slugama, ubicama, pred njihovim kvazi institucijama, i sličnim pozadinama.

Još prije dvije hiljade godina Platon je vidio (najumniji u zapadnoj civilizaciji), da je država zajednica slobodnih ljudi. Tako prosta rečenica, a tako daleka, tako visoka. Zavičaj slobode nije na zemlji. Sloboda je esencija neba.

Sloboda za Meda!