Miloš Ković: Kosovski zavet je potencijalno vrlo subverzivan

Istorija je još u starom Rimu promovisana u učiteljicu života. Međutim, u savremenom svetu sve se češće suočavamo sa zaboravom i gubitkom kolektivnog pamćenja, a ključni problemi, sa kojima se Srbija i danas suočava, duboko su ukorenjeni u njenu istoriju. Zbog toga je gost ove „Sedmice“ Radio Beograda, istoričar, profesor Univerziteta Miloš Ković. Razgovarala Ana Tomašević.

U uvodnom delu razgovora htela bih da vas pitam na šta vas najpre asocira (sintagma) srpska istorija. Koji biste epitet uz nju najpre stavili?

Rekao bih tragična i slavna. Tragična i slavna je pojedinačna egzistencija svakog od nas. Istorija nam je  i duga. Srbi su prilično star narod – kao starac koji se ponekad ponaša kao tinejdžer, nezrelo. Istorija nam je postala tragična pre svega u novije doba, zbog nekoliko genocida koje je srpski narod preživeo, i kao takva je uporediva sa istorijom Jermena ili Jevreja. Slavna je zbog oslobodilačkih pokreta srpskog naroda u Prvom i Drugom svetskom ratu. U srcu te slave uvek je bio Kosovski zavet.

A šta biste rekli kakva je srpska istorijska sudbina nacije, što podrazumeva i budućnost­?

Bojim se da je prilično nepredvidiva. Svi bismo voleli da živote provedemo u miru, sa svojim porodicama i računamo da se najgori deo priče okončao devedesetih godina (prošlog veka). Bojim se da nije tako. Za nas je život i dalje pun iskušenja, našu državu pokušavaju da rasparčaju; naši prilično moćni neprijatelji Republiku Srpsku i dalje tretiraju kao provizorijum. Pogledajte šta se dešava sa srpskim narodom u Crnoj Gori – šest građana Srbije godinu dana tamnuje u najgorim uslovima, koji su približni onima u Gvantanamo Beju. Ko u Srbiji na to reaguje? Da li neko zna ko je Branka Milić, junakinja procesa? Situacija je potencijalno vrlo opasna, i ako tu uključite i svetska kretanja, opkoljavanje Rusije i ulazak NATO pakta do njenih samih granica, pritisak na Kinu… Bojim se da nas tek čekaju iskušenja.

Mi se u ovoj emisiji ipak pre svega bavimo realnošću. Kakav je istorijski pogled na našu realnost?

Potrebno je da shvatimo da istorija nema kraja, ili ga bar u ovom trenutku ne možemo nazreti. Šta je, recimo, Kosovska realnost? Srbi su proterani i tamo je NATO, pri čemu se zaboravlja da ovo nije kraj istorije. Primera radi, nemačke trupe su 1941. godine izgledale tako moćne, a tri godine kasnije nema Trećeg rajha, Crvena armija je u Berlinu. Imperije dolaze i odlaze, i mi i naši susedi Albanci, Grci i Bugari videli smo dolazak i odlazak mnogih imperija. Videćemo kraj i ove imperije. Dok ne dođe do promene odnosa snaga u svetu, nas čekaju mnoga iskušenja. Potrebno je, kao što smo i do sada radili, sačekati. Danas kažemo „zamrznuti konflikt“. Nije Kosovo jedini svetski konflikt, širom sveta ima „zamrznutih konflikta“. Svaki narod sa istorijskim iskustvom zna da kada je situacija nepovoljna – morate da sačekate.

Kolika je cena tog čekanja?

U ovom trenutku najvažnije je sačuvati ljudske živote, Srbe na Kosovu. Lako je junačiti se i davati izjave ovde. Ljudi koji žive u getu u Orahovcu ne znaju šta nosi dan, šta noć. Tako je i sa Srbima u Hrvatskoj – naš ministar dođe i ovde daje ultrapatriotske izjave… Ljudi ne smeju da se uljuljkuju, mi živimo istoriju. Danas mnogi govore da treba sačuvati živote naše dece. Kako? Tako što ćete se odricati delova svoje teritorije? Ili tako što ćete jačati svoje oružane snage i finansije svoje zemlje?

U međunarodnim odnosima sila odlučuje o svemu. Ako naša vlast potpiše Briselski sporazum, za naše glavne susede i velike sile to nije znak dobre volje, već slabosti. To je poziv na gozbu, a na stolu su vaše teritorije, vaši građani. Ne govorim o izazivanju konflikata sa jačima, već o ozbiljnosti i svesti o tome da u međunarodnim odnosima nema milosti. Vi u ovom trenutku možete da napustite Kosovo i učestvujete u stvaranju Velike Albanije, ali zar neko zaista misli da to može da prođe bez potresa? Misli li taj o sudbinama 120.000 naših građana, misli li da će oni da prežive pripajanje Velikoj Albaniji? U šta ćemo se pretvoriti ako svako misli samo na sebe i na svoju decu? Ako nema solidarnosti, nema zajednice. Nacija je moralna zajednica ljudi koji su rešeni da dele sudbinu i imaju zajedničku istorijsku svest.

Kako sa istorijskog stanovišta treba tretirati realnost? Često čujemo da moramo da uvažimo realnost (kosovsku, balkansku, realnost u međunarodnim odnosima)?

Neki kažu da je realnost da Srba danas nema na Kosovu. „Mi smo ih pobili, opljačkali – i to je sada realnost.“ Ne! Realnost je da to nije zakonito, da je to neprihvatljivo. Mali narodi se pozivaju na međunarodno pravo i traže velikog saveznika. Danas je moć SAD neupitna, ali moć Rusije i Kine raste. Te procese će SAD moći da zaustave samo vojnom konfrontacijom. Rusija vodi prijateljsku politiku prema Srbiji, ali i sa tim moramo da kalkulišemo. Realnost je da je na Kosovu učinjen zločin i da su oni koji su ga počinili još tamo.

Da li vi to zagovarate onaj stari levičarski moto budimo realni, tražimo nemoguće?

Ne – to je moguće! Moramo da budemo odgovorni prema svojoj zemlji i prema budućnosti svoje dece. Treba li da trgujemo našim teritorijama zbog budućnosti naše dece? Treba da radimo upravo suprotno. Postavlja se pitanje: „Hoćemo li se braniti u Prištini i Dečanima, ili u Novom Pazaru ili Nišu? Ili Vojvodini? Videli ste koliko je građana u Vojvodini podržalo nezavisnost Katalonije.“

Zašto su sećanja, legende i mitovi po vašem mišljenju važni? Zašto ih treba čuvati?

Društvene nauke kažu da sva društva počivaju na mitovima. Očevi osnivači i odbrana Fort Alama u Americi, rat Sever – Jug: cela američka istorija je sazdana od mitova. Istoriografija utvrđuje činjenice, a Kosovski zavet je nešto što daje smisao istoriji Srba i motiviše ih u kritičnim situacijama

A kako korespondira sa realnošću?

Kosovski zavet je potencijalno vrlo subverzivan. Živimo u svetu u kom se kaže „Daj nam danas“, ide se na hedonistička kratkoročna zadovoljstva. Kosovski zavet kaže „Ne! Mi smo za večnost!“ Sadašnjica vam kaže da je primarno materijalno, Kosovski zavet da je primarno duhovno. Sadašnjica kaže „Sila. Realnost“, a Kosovski zavet „Nebeska pravda iznad svega“. U političkoj kvazieliti i nekim medijima govori se „Mitovi su retrogradni“, a Andrić u „Razgovoru sa Gojom“ ili eseju u Njegošu kao tragičnom junaku kosovske misli kaže da su legende i mitovi srž istorije čovečanstva. To je srž viševekovnog iskustva generacija. Ono što nas motiviše, pokreće – to su vera, ljubav, mit. Pa šta pokreće Amerikance: mit o njihovoj izuzetnosti. Oni iskreno veruju da je američki narod privilegovan, izabran, da njima pripada Božja volja. Danas većina građana Srbije veruje da je Zapad superioran. Šta je to ako nije mit? O tome lepo piše Srđan Šljukić: „Mislite li da ćemo, kada odbacimo Kosovski mit, uspostaviti carstvo realizma, razuma? Ne! Na njegovo mesto će doći drugi mit – mit o moralnoj izabranosti Zapada da u naše ime odlučuje. Ključno pitanje je da li želite da ličite na nekoga, da se više ne zovete Ana nego Dženi, ili da budete Ana i odgovorite na pitanje „Ko sam ja? Odakle dolazim i kuda idem?“ To se pitanje danas postavlja srpskom narodu: da li hoću da budem ono što jesam, ili neko drugi, koga nikada neće prihvatiti? Mi smo u klasičnoj poziciji kolonizacije, što je rađeno i sa Filipincima, u Hong Kongu, Indiji. To su modeli kulturne kolonizacije. Stalno se preispitujete šta sa vama nije u redu, zašto niste dovoljno „moderni“.

Kakav bi bio odgovor istorije na pitanje o unutrašnjem dijalogu?

Vratimo se istorijskom iskustvu srpske diplomatije i hajde da vidimo šta bi nam na ovo pitanje odgovorili Nikola Pašić, Milovan Milovanović, Ilija Garašanin, Kralj Milan… Svi bi nam rekli: sačekajte! Sačekajte promene u odnosu snaga. Ali to ne znači sačekajte da bi se ratovalo, već sačekajte da bi se pregovaralo u promenjenim okolnostima.

Ali zamrznuti konflikt ima i svoje slabosti. Na Kosovu i Metohiji 120.000 Srba, a ako se ovakvo stanje produži biće ih sve manje.

A šta je alternativa? Podela Kosova u kojoj jedan deo južno od Ibra odlazi u Veliku Albaniju. A šta mislite koliko bi oni kao Srbi preživeli u Velikoj Albaniji? Mislite li da ćete ih spasiti tako što ćete ih pripojiti Velikoj Albaniji? Ovde se odlučuje o čitavoj Srbiji, ne samo o Kosovu. Ljudi misle „Pustićemo Kosovo i živećemo u miru“. Ali ne! Tek tada sve počinje. Mi mislimo samo na sebe, a moramo da shvatimo da se Srbi na Kosovu nalaze na milost i nemilost NATO pakta. Mi i Albanci smo tu gde smo i moramo da razgovaramo, a velike sile će doći i proći. Moramo biti svesni da nema mira ako jedni dobiju sve, a drugi sve izgube.

Suverenitet je svakako važno mesto i sa istorijskog i sa političkog stanovišta. Kako ga vi doživljavate, posebno u svetlu aktuelnog slučaja Katalonije. Na čijoj strani je budućnost – suverenista ili indipendista?

Suveren je onaj ko sam donosi svoje odluke. Osnovno je pitanje da li želimo da neko drugi donosi odluke umesto nas, da neko drugi uređuje našu zemlju? Tu mislim na Evropsku uniju. Ili mislimo da smo dovoljno zreli i pametni da sami uredimo svoje stvari? Mi danas imamo evrofanatizam, pa ajde da ne pominjem imena tih bezbrojnih službenika EU koji stalno ovde dolaze sa tim akten tašnama i laptopovima – mislite li da će oni bolje da brinu o našoj budućnosti i budućnosti naše dece od nas samih? Da li naši susedi Albanci zaista misle da će taj Buš ili Tramp biti bolji za njih nego što bi to mogli da budu njihovi susedi. Mi želimo da u svojim rukama zadržimo mogućnost da odlučujemo o našoj budućnosti. Niko bolje od nas ne može da odlučuje o našem Beogradu, našoj Srbiji i našem Kosovu.

Kako suverenitet i globalizacija funkcionišu zajedno, jer sve što globalizacija sobom nosi ide na rastakanje suvereniteta?

Da, ali to pitanje treba postaviti Englezima, njima se desio Bregzit. Suverenitet je sada ključna reč, i u Škotskoj, i u Kataloniji, a ne samo u Srbiji. Nama Nemci kažu „Nemojte nacionalnu državu, to je retro“, a pre nekoliko dana oni pompezno proslaviše Dan nacionalnog ujedinjenja, pa se cela naša Vlada tiskala na travnjaku u Nemačkoj ambasadi. Jeste li to videli? Jeste li videli koliko su građani Nemačke skakali po onom Berlinskom zidu? A onda nama šalju poruke da su važniji regioni. Treba videti kakva je uloga Evropske unije u podsticanju katalonskog ili vojvođanskog separatizma. To nam pričaju kao da nikakve škole nismo završili, kao da nema šta da se nauči na Beogradskom univerzitetu. Mi imamo sjajne stručnjake, delimično školovane na tim zapadnim univerzitetima. Oni rade jedno, a vama govore drugo. To je klasičan kolonijalni diskurs, u kome su prava Engleza jedno, a prava Indusa drugo. Neće biti tako.

Vi smatrate da je istorijski diskontinuitet u najvećoj meri opteretio našu nacionalnu sudbinu. Ima li ova zemlja snage da uhvati kontinuitet sa boljim delom svoje istorije?

Naravno. Srpska istorija je veoma poučna. Imali smo i mnogo gorih vremena: 1914, 1915, 1941. godina. Setite se 1690. godine… Pa se preživelo. Ne samo da se preživelo, nego se i oslobodilo. Pa se onda i ujedinilo. Mi smo samo jedna generacija, beočug u lancu. Istorija ne počinje i ne završava se s nama. Nemamo ni prava ni razloga da budemo obeshrabreni.

Izvor: Stanje stvari