Pohara Kuča 1856.

Autor: Boško N. Vujačić Trebješki 

Kaži pravo sa Komova vilo
Šta uradi Petrović Danilo
Kako dušu svoju ogriješi
Kad se na zlo veliko riješi
Da pohara Kuče pod Komove
Graničare zemlje Srbinove

Hoću, reče nagorkinja vila
Ja sam svjedok tog zločina bila
Na hiljadu i osme stotine
A pedeset i šeste godine
Danilo se na Kuče naljuti
Pa im knjigu opaku uputi
U knjizi ih knjaže prekorio
I grdan im pozdrav opravio
Šta činite, samovoljni Kuči
Kakav li vas đavo na to uči
Te na Turke ne dižete bune
No širite ovce i katune
Za državu moju ne hajete
Još harače sultanu dajete
To ne može više biti tako
Makar bilo zlo i naopako
No sprem’te se pa mi donesite
Na Cetinje državnu daciju
Da ne pravim veliku raciju
Da ne šaljem vojsku i armadu
Da sve vaše đavolu predadu
Da domove vaše ne palimo
A sve živo pod sablju stavimo.

Kad Kučima takva knjiga banu
Iznenada dan mi crn osvanu
Pa ne znaju šta će nit kako će
Ne pišu im Turci Anadolci
Nego braća, Srbi Crnogorci
Pa ne znaju kako da urade
Da još veće ne naprave jade
Jedni vele da daciju damo
Da sa braćom krv ne prolivamo
Drugi vele da mu kami damo
„On ne radi pošteno nit pravo“
To knjaz srpski nije nego đavo
Pa nek hara nek pali i ruši
Sve o njemu i njegovoj duši
Tri su dana vijeć vijećali
Dok na istu mis’o nisu stali
Pa na tome vjeru uhvatiše
I ovako knjazu otpisaše

Čuj, nesrećo, sine Stankov Zeko
Nikad niko nije sreću steko
Nit je steko niti će je steći
Na razuri bratskoj i nesreći
Nesloga je svemu iskopanje
Složna braća kuća i imanje
Mnogome je sila vrat slomila
Crna pamet crnu mrežu plete
Na presto si Svetog Petra sio
A nijesi grdan naučio
Da brat bratu ne čini zuluma
Ako ima ljudskoga razuma
No se braća poštuju i paze
Jedan drugom u želju dolaze
Brat se prvi u pomoći nađe
Kad čovjeka teška ura snađe
Brat za brata rado glavu dava
Ne pravi se bez braće država
Ko god da nas kleveće i laže
Istina je samo jedna, knjaže
Kuč nikome harače ne daje
Niti cara u Stambol priznaje
Turska ruka ođe samo vlada
Sila njina našu kad nadvlada
Samo onda samovoljne paše
Otimaju svako dobro naše
Al’ najposle sve to Turčin plati
Jer zlo svakom zlo se većim vrati
To bi, knjaže, i ti moro znati

A mi smo se bili ograšili
Kad smo ono mio glas dobili
Da si sio na vladarski presto
Da Turcima ne daš mira često
Mislili smo da ćeš s vojskom amo
Da zajedno Turke proćeramo
Da zavazda s njima raščistimo
I vječite međe postavimo
Svi rekosmo da nam sunce granu
Dok od tebe crna knjiga banu
Tri smo dana vijeć vijećali
I najposle tvrdu vjeru dali
Da Kuč neće sa braćom ratiti
Niti ćemo odbranu praviti
Pa da ćeš nas, knjaže, istražiti
Mi koji smo kadri za megdana
Toga ćemo nesrećnoga dana
Svi otići u puste Komove
Ostaviti nejač i domove
A ti radi kako ti je drago
Nećeš naći nit ponijet blago
U suze ćeš sirotinje naše
Svoju grešnu dušu utopiti
Sam ćeš svoju glavu iskobiti
Dan će doći nećeš se pitati
Za svoj život nit đe ćeš skončati
A svoju ćeš kuću iskopati
Zlobom dišeš a inatom vladaš
Šta li misliš, čemu li se nadaš
U pamet se nazlobrzoviću
Ne sramoti Petrovića kuću.

Kad knjaz viđe šta mu pišu Kuči
Na djelo se bezumno odluči
Pa objavi ratni poziv vojsci
Čujte mene dobro, Crnogorci
I Brđani, podanici moji
Nemoj da bi sad izost’o koji
Ko ne dođe na rečeno mjesto
Kunem mu se u krunu i presto
Sabljom ću mu glavu odrubiti
A svako mu dobro razuriti.

Glas otide na četiri strane
Đe bi junak bez straha i mane
Onaj što se ne boji čovjeka
A Hristu se moli dovijeka
Ko za brata i sramotu znade
Nešće knjazu no za dom ostade
Da se moli Presvetoj Trojici
Da umiri knjaza u groznici.

Ne prođoše ni tri puna dana
Stiže knjazu vojska za megdana
U redove dvojne pred Biljardu
Kao da su došli na paradu
Poštenjem se i junaštvom hvale
Vesele se i zameću šale
Bože jedan, ti o tome sudi
Jesu li to junaci i ljudi
Ili svima znani japajaci
Na sramotu otadžbini majci.

Knjaz naredi svome bratu Mirku
Nemoj ovu propuštit priliku
Da junaštvo posvjedočiš svoje
Vodi vjerne jedinice moje
Pleme Kuči zavazda umiri
I državu na istok proširi
Nni đetetu nemoj oprostiti
Ako misliš do mene sjeđeti
Tvrdoglave Kuče sve umori
Njina dobra na vatri izgori
Staro, mlado, sve pod nož stavite
I brzu mi pobjedu javite.

Crn vojvoda crnu vojsku krenu
Crnim putem da crnje uradi
Kad su bili blizu do granice
Na Doljane više Podgorice
Tu vojvoda vojsku ulogori
Da je sredi i da je odmori
A uputi brze izvidnice
Da izvide brda i glavice
I da onda u komandu jave
Kakav doček njima Kuči prave
Ko je s njima jesu l’ na oprezu
I drže li sa Turcima vezu
Izvidnice nalog izvršiše
I vojvodi u logor javiše
Da u Kuče nikog drugog nema
Osim đece, staraca i žena.

Tad vojvoda vojsku rasporedi
Odredi joj vođe i narede
Kren’te vojsku, braćo odabrana
I u roku današnjega dana
Poharajte, ognjem popalite
I to divlje pleme umirite
Mač i oganj nek kroz Kuče prođe
Živa roba da ne vidim ovđe
No odreda glave sijecite
I prema me svaku donesite
Nemoj da bi ko imo milosti
Da zažmuri ili da oprosti
Ko oprosti danas Kuču glavu
Neka svoju preda zaboravu
Jer je neće zadugo nositi
Moja će mu sablja presuditi.

Još vojvoda naredbu ne svrši
Otpočeše krvavi juriši
Nasta halak i vriska čudaka
Kao ikad bijesnih Turaka
Ukrstiše sa svakoje strane
Kao vuci kroz bijelo stado
Kad čobana nema da ga brane
I so i hljeb nogom pogaziše
I tu prve glave posjekoše
Krv se proli po hljebu i soli

Oganj ždere kuće udžerice
I bijele kule zidanice
Stoji metež krava i ovaca
Ječi lelek slijepih staraca
„O Gospode što si na visini
Šta Kuč tako opako učini
Šta on Tebi toliko zgriješi
Te zlo ovo na nj’ga odriješi?“
A starice one zlatne majke
Što podižu unuke nejake
Po kamenju ko čavke panule
S’jede vlasi niz prsi prosule
Tuže jadne, mrtve nabrajaju
A sve knjaza i vojvodu Mirka
U studeni kamen zatucaju
Đecu kriju ojađene majke
U obore i u savrdake
No ni tamo ne nalaze spasa
Krvavo se kolo svud talasa
Na kamenom polju ispod Koma
Sa šljemena svakog kučkog doma
Bukti plamen put vedrih nebesa
I proždire bezglava tjelesa

Ali ko će more zapaliti
Ko majčinu ljubav ugasiti
Jer da vidiš velikoga čuda
Šta uradi jedna mlada ljuba
Hitra, tanka ko košuta laka
Na dojci joj ono muško čedo
Ona trči po zgarišta mlada
Pa govori bezumnome vojnu
Bog i Sveti Jovan među nama
Krsti meni u naručju sina
Hoću, kumo, ko što sam i svima
Dvades’ puta ovog istog dana
Pa nož trže krvavi satana
Tu ne pade ispod noža glava
Nego sjajsna od zlata jabuka
A poteče materina hrana
Prije nego ona vrela krvca
Nesta dana, nesta jarkog sunca.

Sunce sjalo pa je pomrčalo
Crna zemlja šenu sa temelja
„U peštere zvjerad utekoše“
Iz kamena suze potekoše
Krvnicima ruke malaksaše

Dvjesta glava toga crnog dana
Dvjesta glava i pedeset više
Pred vojvodu Mirka donesoše
Crn vojvoda crnu knjigu piše
I u knjizi ‘vako knjazu veli:
„Što smo šćeli – to smo učinjeli.“

Braćo moja i družino mila,
I dan-danas jadikuje vila
Eto kad je ta nesreća bila
Ta je rana zadovijek boli
Svakog Kuča kao brata moli
„Molim ti se, moj brate Srbine
S kama tvrda što Kom podupire
Nemoj sudit, kletvu zaboravi
Stegni srce nek mržnju udavi
Kuč si bio pa to i ostani
Stražar budni i graničar ljudi
Namučenoj zemlji Srbinovoj
Molimo se Hristu Spasitelju
Da nas jadi veći ne zadese
Vidimo li njima ne gledali
Da satana Crnom Gorom vlada
Evo skoro trideset godina
Laža mu je sva pamet i znanje
A crn obraz jedino imanje
Đe imade brata svud izdade
Nije šala s mora do Urala
Još veliča i znamenja diže
Grešnicima silnim nad silnima
Što im Gospod odavno presudi
Silu uze a trag im utrije
Kao njemu što će najposlije.