Prohujalo sa vihorom
1 min read
Zamislimo na šta bi tek izgledala akcija najvišeg stepena pripravnosti (nazovimo je – „Kiša s grmljavinom“) koja se izvodi u nastojanju da se što organizovanije djeluje u suzbijanju klimatskih katastrofa…
E, sad, nema potrebe u svim situacijama izigravati analitičara (što će ovog puta na sebe preuzeti logističar Lazanski), ali, u širokolepezastom dokonluku, olako prokljuvismo: da, danas živimo u simulakrum-udarima i mini-štrajkovima koji politiku kao takvu drže u aktuelnosti. Realnost je rijaliti, što će reći da rijaliti prerasta u nadrealno.
Beograd, sinoć: stanje apsolutnog kolapsa, saobraćaj paralizovan, građani u panici tvituju koji je most od koje ulice ili bulevara ili izlaza iz grada odsječen; helikopteri nadleću, ulična se rasvjeta gasi-pali-gasi, do zuba naoružani specijalci dresirani isključivo za specijalne situacije pretresaju i nebo i zemlju i gepek i rezervnu gumu; racija upada usred kolona dugih i po nekoliko kilometara… Slika je jasna: vlast ima tu moć nad kojom se više ne može sprovesti nikakva kontrola, dok je realnost podvrgnuta metakontroli svakog ćoška, stepenika, ivičnjaka. Akcija „Vihor“ samo je jedan od pokazatelja da pod izvedbom – vježbe iz bezbjednosti, u stvari, sprovodi se teror totalitarizma; vlast je nevidljiva, ono što represivno ugnjetava potvrđuje je na svakom nivou.
Podgorica, jutros: blokirane ulice promovišu prajd, parolu čojstvo, razliku koja ne trpi nikakvu kritiku, stav, uopšte drukčije percipiranje… Šarenilo na pragu jeseni čak i na simboličkom planu djeluje usiljeno, ali tek o ovoj pokretnoj predstavi u otvorenom prostoru, diskurs treba da ostane diskretan. Znate, mentalitet sirovog Balkana – takvo naravoučenije od sebe emituje vlast – treba a priori zauzdati, jer nepredvidljiv kakav jeste, očas posla napravi darmar, pičvajz, sranje do guše…
Šta nam se, dakle, poručuje? Društvo živi u simulakrumu, a vlast nije dužna da čini ništa od onoga što se u relaciji um – objekat tumači i definiše kao realnost.
Čemu tek tako napad preventivne kontrole po logici bolje spriječiti (šta, koga, gdje…) nego liječiti (koga, kad, gdje…). Ako se događamo paranoidno struktuisani, onda nije izvodljivo upražnjavanje slobode izuzev na onaj način koji podrazumijeva pisanje izvještaja o kretanju, vremenu kretanja i razlogu što se kretanje događa (baš) na toj lokaciju u (baš) to vrijeme.
Jasno, kad se spontanost dovede u pitanje, šta ostaje, osim straha i drhtanja u sjenci uvijek već mogućeg terorizma, koji, e pa sad, nije toliko naivan, naprotiv, i tim prije izvodi se na udarnim, šik i fensi, ultra-tranzitnim mjestima: aerodrom, željeznica, stadion, hiper-mega-tržnice, saobraćajni, gusti prstenovi, itd. Jer, čemu bi nadzor, majke ti, uprazno trošio baterije beskorisno nadgledajući Veliku mrtvaju, kad tu ni mrtvi terorista živ ne bi svratio.
Ovako, uži dio begiša pretvoriti u nekoliko časovni rijaliti, kojeg će sjutra koliko veličanstveni Vučić nastaviti u svojoj standardnoj, duboko hladnoj i ozbiljnoj pozi, sa referatom kojeg će iscrpno biflati čitav dnevnik, pojašnjavajući da nema kontrole koja ne kontroliše situacijom u svakom trenutku, što će reći – vlast se sprovodi, ona ne prisvaja!
(Ostaje pitanje: šta li će o jutrašnjoj saobraćajnoj paralizi Podgorice imati sročiti Migo, kome je do zla svega mrska i sama pomisao na pres konferencije i ostale medijske marifetluke?…)
Sloboda za Čađa!
https://youtu.be/2yx6gP-KrUk?t=5
Podgorica, jutros: blokirane ulice promovišu prajd, parolu čojstvo, razliku koja ne trpi nikakvu kritiku, stav, uopšte drukčije percipiranje… Šarenilo na pragu jeseni čak i na simboličkom planu djeluje usiljeno, ali tek o ovoj pokretnoj predstavi u otvorenom prostoru, diskurs treba da ostane diskretan. Znate, mentalitet sirovog Balkana – takvo naravoučenije od sebe emituje vlast – treba a priori zauzdati, jer nepredvidljiv kakav jeste, očas posla napravi darmar, pičvajz, sranje do guše…
Sve cemo biti samo ne normalni,ujedinili se Turci i bolesni Crnogrci, mad ih je ovdje stvarno malo bilo,a to bas vodji Liberalnog saveza smeta.Koja blasfemija Libralni savez reklamira pedere ,kada su poceli sa nezavisnoscu bilo ih je u procentima koliko i pedera ,ali nezavisnot stize,znaci sve se moze kad se malo pdmaze,kako i sa cime ptajte Andriju Popovica,bori se on junacki ,na sve moguce nacine,zardjuje svoj hleb tesko ,teze nego nekad pomorci,za koje se govrili da je zaradjen hleb na moru sa devet kora, ako pogledamo koga Andro sve ovdje podrzaje taman toliko.
Od svega je najvaznije bilo da ove bolesnike niko nije posmatrao sem policije,dvoje su dobili nalog da se prikljuce,stoce jadni moraju ,zavisi unapredjenje i plata,koji preduslovi za napredovanje,jos ako se ubace u antitroristicku jedinicu,bas ovu koju Kta vodi.
katnic i Boskovic serdar vojni koji duo ,koja sigurnost i bezbjednost,srecna je drzva koja ima ovakve zastitnike poredka i naravno drzave to je kod na suvjek jedno,mi volimo i okupatore i svoju valst podjednako,a tek uniforme,koje su ionako uvozne,kad bi bile Armani ili Versace svi bi bili dobrovoljci.Eviva junacka prknjaca,eviva Montengro!
http://feb-web.ru/
http://feb-web.ru/feb/esenin/texts/es1/es1-021-.htm
http://www.poetabg.com/htm/pisci/strani/jesenjin.htm
TANJUŠA
Od Tanjuše lepše cure ne beše u selu tom,
Imala je crven porub na belom haljetku svom.
Kraj jaruge iza prošća ide Tanja pred sam mrak.
A u magli s oblacima igrao se mesec mlak.
Dođe momak, pokloni se, kudrava mu kosa ta:
«Oprosti mi, draga moja, al’ uzeću drugu ja …»
Sva preblede, kao pokrov, ohladi se izgled njen,
I Tanji se razvi kosa, ko zmija kad traži plen.
«Eh, ti, momče plavooki, ne uzimaj mi za zlo,
Za drugog se ja udajem, dođoh da ti kažem to …»
Ne zvoni sad za jutrenje, već svatovski grmi klik,
Juri svadba na kolima, konjanici kriju lik.
Ne kukaju kukavice – svako Tanjin plače bled,
Na lobanji njenoj rana, od kistana tog uz jed.
Na čelu se krv zapekla, pa je crven venčić s njom –
Od Tanjuše lepše cure ne beše u selu tom.
***
Horoša bыla Tanюša, kraše ne bыlo v sele,
Krasnoй rюškoю po belu sarafan na podole.
U ovraga za pletnяmi hodit Tanя vvečeru.
Mesяc v oblačnom tumane vodit s tučami igru.
Vыšel parenь, poklonilsя kučerяvoй golovoй:
«Tы proщaй li, moя radostь, я ženюsя na drugoй».
Poblednela, slovno savan, sholodela, kak rosa.
Dušegubkoю-zmeeю razvilasь ee kosa.
«Oй tы, parenь sineglazый, ne v obidu я skažu,
Я prišla tebe skazatьsя: za drugogo vыhožu».
Ne zautrennie zvonы, a venčalьnый pereklik,
Skačet svadьba na telegah, verhovыe prяčut lik.
Ne kukuški zagrustili — plačet Tanina rodnя,
Na viske u Tani rana ot lihogo kistenя.
Alыm venčikom krovinki zapeklisя na čele,
Horoša bыla Tanюša, kraše ne bыlo v sele.
1911
…“Fingerprints are unique to each individual, but they are also immutable. They remain unchanged from when they form in the fetus until you die, because despite any damage that the skin may suffer, they are always regenerated following the original pattern. Although they are determined by each individual’s genetic information, their development is influenced by physical factors (the exact location of the fetus in the uterus, the density of the amniotic fluid, among other things), even in identical twins or a clone (with the same DNA) the fingerprints of two individuals cannot be the same. However, there is the exceptional situation in which people are born without fingerprints. This condition is known as adhermatoglyphia…“
https://www.bbvaopenmind.com/en/science-in-your-hands-what-your-fingerprints-say-about-you/