Прометејски огањ митрополита Амфилохија

Пише: Донко Ракочевић

По легенди, мудри Прометеј се винуо ка небу са дугачком стабљиком џиновског сунцокрета којом је успио да дотакне огњене кочије којима Сунце језди кроз васиону; стабљика се упалила и Прометеј с њом је сишао на земљу показавши људима највеће добро – ватру. Тако су настали изрази Промотејева ватра или Промотејев огањ, а означавају „неугасиву тежњу за постигнућем високих циљева“. А ријеч прометејство – добила је значење: „борба против силе и неправде, предводничка улога у напредним и ослободилачким тежњама, улога лучоноше, светлоноше, првоборца за неку спасоносну идеју“.

Као што је Промет покупио ватру са Сунца да би помогао људском роду, тако је и митрополит Амфилохије, како и приличи мјесту на којем сједи (на столици светог Петра Цетињскога), покупио свјетлост из Новог Завјета и Светог Предања и Његошеве Луче Микрокозме, и њоме покушава да нам, у овој помрчини новог свјетског поретка, освијетли пут којим треба да идемо.

И баш као што је Прометеј испаштао због своје помоћи људском роду, тако се и свака Митрополитова ријеч дочекује на нож од стране црногорских и другосрбијанских безбожника. Није проблем НАТО бомбардовање (то је за њих „Милосрдни анђео“), већ је проблем што Митрополит западну војну алијансу сматра злочиначком. Већ традиционално парадирање припадника ЛГБТ популације нашим градовима, као да су народни хероји и ослободиоци, сасвим је ОК, проблем је што то Митрополита подсјећа на Содому и Гомору. Није проблем што наталитет драстично пада, и што нас ускоро неће бити ни за под једну шљиву, већ је проблем што Митрополит осуђује абортус као убиство тек створене дјеце.

Тако је у „Вијестима“, Драгослав Дедовић, иначе уредник њемачког Deutsche Welle (програма на српском), у тексту под насловом „Амфилохије, првосвештеник САНУ: Је ли поп помахнитао?“, осуо „дрвље и камење“ на Његово Високопреосвештенство, сматрајући да је право жене да одлучује о свом животу, самим тим и абортус, цивилизацијска тековина, а да Амфилохијеве придике немају везе са хришћанским учењем.

Дакле, по Дедовићу, све је дозвољено данашњој жени, а ако је све дозвољено, онда Бога нема! Иако то није написао, такву нам је поруку послао. А што се тиче хришћанског учења, препоручујем му да, у слободним сатима, чита Стари и Нови Завјет, него се бојим да ће онда замрзјети Исуса Христа више него Амфилохија (Радовића), када види да Библија нема много слуха за родну равноправност.

Колумнисти „Вијести“ је посебно засметало што је митрополит Амфилихије у исти контекст ставио Јосипа Броза и Адолфа Хитлера, то га је баш разљутило, и у први мах сам помислио, с обзиром да је уредник њемачког медија (програма на српском) и да га памтим по неким бољим текстовима, да то види као увреду за Хитлера, с обзиром да је Броз побио више Срба него што је то учинио Хитлер. Но, био сам наиван, како сам могао помислити да неко ко мисли да је све дозвољено, може о Јожи имати лоше мишљење.

На крају свог богохулног шкрабосписа, Дедовић је поставио питање: „Шта ћемо са српским тоталитарним ‘нероткињама’, драги Амфилохије? Оставићемо их у језику пуном хришћанске мржње. Али им нећемо дати да буду суткиње! Или што каже Биљана Србљановић, може ‘нероткиња’, а не може ‘суткиња’.“

Ха-ха-ха-ха… Морао сам да се насмијем овој несувислости, иако се позвао на врховног другосрбијанског ауторитета, Биљану Србљановић. Па, наравно, да је ријеч ‘нероткиња’ женског рода, јер мушкарци не рађају дјецу, а то што у српском језику не може – ‘суткиња’, није крив митрополит Амфилохије, већ ауторитети српске лингвистике који актуелне покушаје „феминизирања“ језика сматрају насиљем над науком и здравим разузмом.

Остале Дедовићеве тезе не заслужују пажњу, јер су обичне увреде, сличне онима које свакодневно чујемо од монтенергинских и другосрбијанских безбожника и богохулитеља, који себи дају за право да једном владики и доктору теологије држа лекције о хришћанској ‘науци’. Никако да схвате да немају проблем са митрополитом Амфилохијем, него са црквеним учењем, са канонима васељенских сабора, са списима светих отаца, са Новим завјетом и другим светим књигама – од којих бјеже као ђаво од крста.

П.С: Познато је онима који прате моје писање годинама уназад, да сам увијек критиковао идолопоклонике, како Брозове тако Амфилохијеве („Не прави себи идола нити каква лика; немој им се клањати нити им служити“, друга Божја заповијест), као и да сам више пута имао критичке текстове поводом сусрета нашег митрополита са папом, а богами и поводом његове подршке Милу Ђукановићу тамо негде крајем прошлог вијека; али на ово што Његово Високопреосвештенство последњих година прича о НАТО-у, геј популацији, абортусу и другим пошастима евро-атлантског свијета, тешко је ставити неку примједбу, сем ако нијесте продали вјеру за вечеру, или задњицу за надницу.

Преузето са портала: Седмица

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: