Šta je u Donbasu zaista radio Sinđelić, na kojem Milo zida kulu svog „državnog udara“?

Piše: Andrej Veselov, agencija RIA Novosti

U najskorije vreme tužilaštvo Crne Gore treba da formuliše konačnu optužnicu za takozvani „slučaj pokušaja državnog prevrata“: navodno je u jesen prošle godine, na sam dan izbora, grupa srpskih i ruskih nacionalista uz tobožnju podršku „ruskih državnih struktura“ planirala da zauzme Skupštinu Crne Gore i da ubije dotadašnjeg premijera – Mila Đukanovića.

Ključni (a sva prilika i jedini!) svedok optužbe je Aleksandar Sinđelić, jedan od vođa zaverenika, rukovodilac proruske organizacije „Srpski vukovi“ koji je uz to i ratovao na jugoistoku Ukrajine na strani DNR/LNR. U glavama običnih ljudi se sve odmah „poklopilo“ – eto ga, „trag Kremlja“.

Naš novinar se uputio u Donjeck kako bi se upoznao sa prošlošću svedoka Sinđelića.

Vođa pučista Aleksandar – iliti Saša – Sinđelić ima status „svedoka saradnika u procesu“. On je priznao krivicu i aktivno sarađuje sa tužilaštvom – jezgro optužnice čine njegove izjave.

Sve što govore istražne sudije novinarima i sve što nezvanično stiže u crnogorske medije preko izvora u tužilaštvu ili policiji – potiče od Sinđelića. Ako ga sud proglasi krivim, on za svoju saradnju svakako treba da računa na najminimalniju, čak i uslovnu kaznu.

Sinđelić nikada nije ratovao u Donjecku

Prvo, što sam otkrio u Donjecku: Sinđelić tamo nije ratovao, mada je među Srbima koji su se borili u Donbasu dobro poznat. On, blago rečeno, ima spornu reputaciju: Sinđelić je pokrenuo čitav niz takozvanih humanitarnih projekata, prikupljao je u Beogradu sredstva „za dobrovoljce“ i „žrtve rata“, novac je, međutim, posle toga nestajao.

„Njega nikada nisu videli na liniji fronta,“ priča Dejan Berić, snajperista armije DNR poznat kao Deki, verovatno, najpoznatiji srpski dobrovoljac. „Moguće je da je on u Beogradu imao neke poslove vezane za Donjeck. Priča se da je on pokušavao da prikupi neki novac, međutim, niko ne zna gde je taj novac otišao. Sve što sam čuo i znam o tom čoveku ide u prilog verziji da je on bio nešto kao sitan prevarant. I, on je zaista mnogo voleo novac.“

Bez obzira što Sinđelić nije učestvovao i borbama, on je u Beogradu voleo da radi „piar“ na temu Donjecka i Luganska: slikao se i snimao video sa zastavama nepriznatih republika i Rusije u pozadini, nosio je Georgijevsku traku.

Sinđelić je održavao kontakte i čak prijateljske odnose sa dvojicom Srba koji su zaista bili u Donbasu – Radomirom Počučom i Vladom Stanićem. To je reprezentativna veza. Počuča i Stanić su se „proslavili“ u Donjecku ne podvizima na borbenoj liniji već pokušajem da 2015. godine ubiju Dejana Berića. Zbog novca.

Međutim, krug poznanstava Sinđelića je mnogo širi.

Postoji još jedan zajednički poznanik Sinđelića, Počuče i Stanića – politikolog Vencislav Bujić, direktor Fondacije za SEAS (Srpsku Evroatlantsku saradnju). Prema rečima Berića, ta četvorka se redovno sastajala u Beogradu i u Moskvi. Bujić je simpatizer NATO, zagovara pristupanje Srbije alijansi, prema nekim podacima – dobija od struktura povezanih sa NATO donacije za svoja istraživanja.

To, međutim, nije Bujiću smetalo da komunicira sa tobože proruskim ultranacionalistom Sinđelićem kako bi dobijao od njega informacije koje bi prema svim „špijunskim“ pravilima trebalo da budu tajne i poverljive.

Sinđelića odbio Ravnogorski pokret zbog niskih moralnih vrednosti

Optužba predstavlja Sinđelića kao vođu proruske organizacije sa zastrašujućim nazivom „Srpski vukovi“. Ali, u toj organizaciji je on bio i rukovodilac i jedini član.

Proteklih godina je Sinđelić je pokušavao da učestvuje u srpskom nacionalističkom pokretu. Godine 2013. nameravao je da se pridruži „Ravnogorskom četničkom pokretu“, ali bio je odbijen zbog „niskih moralnih vrednosti“.

On se, međutim, nije dao zbuniti: nastavio je da se vrti u nacionalističkim krugovima Beograda i još se više aktivirao sa početkom ratnih dejstava na jugo-istoku Ukrajine. Tada je i počeo da se zanima za dobrovoljački pokret.

To je obično izgledalo ovako: počinjao je da mnogo govori o svojim mogućnostima, o važnim ljudima koje on poznaje, govorio je da može da dođe do svakog ministra, pa i do bilo koga drugog. Da on „sve drži pod kontrolom“ i da svuda ima pouzdane ljude, veze – priča srpski politički aktivista Dragan Minić.

„To je moglo na početku da privuče, ali potom je to odbijalo. On je ostavljao utisak ludaka, nenormalnog čoveka a ne nekog špijuna“.

Sinđelić osuđen za dvostruko ubistvo – misteriozno oslobođen

Prema rečima Minića, Sinđelića su izbegavali iz još dva razloga. Kao prvo, on je bio prgav – zbog sitnog razloga pa i bez razloga je srljao u tuče. Kao drugo, na početku su ga mnogi smatrali policijskim doušnikom: sumnjali su u plaćenu saradnju kako sa srpskim tako i sa crnogorskim predstavnicima MUP-a (do 2006. godine Srbija i Crna Gora su bile članice konfederalne zajednice).

Sinđelić ima i kriminalnu prošlost – bio je osuđen za dvostruko ubistvo. A samo oslobađanje obavijeno je velom tajne.

„On je, navodno, dobio potvrdu o ‘neuračunljivosti’ na osnovu koje su ga oslobodili,“ nastavlja Minić. „Kako on onda može da bude svedok?“

„Ranije smo se pribojavali da on saopštava gde treba o našim razgovorima. A sada, meni se čini da je on razgovore sa različitim ljudima predstavio kao pripreme za ovaj ‘prevrat’.“

Podatke o kriminalnoj prošlosti Sinđelića za RIA Novosti su takođe potvrdili Dejan Berić i poznati srpski advokat Goran Petronijević koji štiti drugog optuženog za „pokušaj prevrata“ – Bratislava Dikića, oficira srpske policije u ostavci. Dikić nije priznao krivicu i počeo je štrajk glađu.

Petronijević je takođe ispričao da službe bezbednosti Crne Gore nisu tragale za Sinđelićem niti su ga vrebale pored „tajnih skloništa“. On se jednostavno, u jednom trenutku, nekoliko dana nakon „prevrata“ predao crnogorskim vlastima, dogovorio se sa istragom i predao „saučesnike“ – sve je ispričao.

Prevod: Marija Bilbija