Su čim ćemo pred serdara Janka?
1 min read
Htedoh danas da pišem o Mojkovcu i termopilskoj bici serdara Janka i ostalih Srba, ali me Đavo natera, te počeh da kopam po biografiji Jovana Plamenca, onog istog, koji je Pašiću 1914-te godine, poslao poruku da Srbija uvek može da računa na bratsku i neograničenu pomoć Crne Gore. Kroz, dakle, biografiju ovog čuvenog Crmničanina, tačno može da se utvrdi vreme poluraspada srpskog naroda. Negde oko pola veka.
Bio je sve: vatreni Srbin, isto tako vatren Crnogorac, ministar i predsednik crnogorske vlade, Pašićev radikal, separatista i unitarista, simpatizer Pavelića i Nedića i, da ne dužim, bio je sve što se, između 1912-te i 1941-e moglo biti. Nešto kao nesrećni Vuk Drašković u naše doba, s tim da za Plamenca važi da je bio manje-više otporan na moć novca.
Odmah posle čitanja, pozovem mog prijatelja, saplemenika i Plamenca, i našeg Gojka Raičevića, i pitam da kako su takve mene uopšte moguće u jednog čoveka. On mi kaže: „Sujeta. Ako ja nisam na prvom mestu, idem tamo gde ću biti. I svaki put iskreno i od srca“. Ispriča mi prijatelj i preveru Sekule Drljevića, izazvanu time što nije postao ministar, kako mu je obećano, kao i preveru mnogih junaka sa Mojkovca.
Sto godina kasnije, srpski narod se sveo, u duhu i osećanju, na-hajde da nagađam-30% nekadašnjeg korpusa. I u Srbiji, i u Crnoj Gori. Plamenac, Drljević, Drašković, a ovde razni vučići, nikolići i dačići, postali su prosečan, pa i poželjan tip Srba. Za jedan vek, preci su se od nas udaljili 500 godina, a potomke učimo da je pripadnost narodu stvar debate i slobodne, građanske odluke. Istina, deda je bio Srbin, ali ti možeš da budeš Papunac, Bušmanin ili-zašto da ne-Crnogorac. Vaspitavamo decu da je prevera isplativa, sve u podloj nadi da će nam oprostiti, ali život ne radi tako: kako smo mi izdali pretke, tako će i nas potomci. Vara se svako ko misli da je prevera moguća, a da se ne pljune na pretke, na Obilića i Lazara, na Marka Miljanova i serdara Janka. Prva generacija se još, kobajagi, malo uzdržava, ali sledeća više stida nema ni malo. Ujedno su, što bi rekao Njegoš, ovce i kurjaci, Srbi i Montenegrini a, između njih, Crnogorci, koji čekaju ishod čitave ove papazjanije, pa da vide kome će se privoleti carstvu. Još Srbi i Montenegrini popiju zajedno kafu, prozbore neku bratsku, samo što je to za danas-sutra to više neće biti moguće, jer rane postaju sve dublje.
U jednom australijskom filmu, grupa Aboridžina, prastanovnika kontinenta, sluđena civilizacijom i neonskim svetlima velegrada, obavlja najniže poslove a, kad zakopaju leševe i kad pokupe đubre, odlaze u kafane i ubijaju se od alkohola. Nesreći, izgubljeni u svetu koji ne razumeju, a koji ih obasjava hladnim svetlom tuđe kulture, zaboravljaju sve: plemenske toteme i tabue, običaje i pretke. Samo još, u teškom pijanstvu, kad popuste stege civilizacije, gledaju jedan drugog i govore: „Vidi na šta ličimo! A bili smo ponosni ratnici“.
Tako i mi: stenjući pod teretom hladnog žara zapadne civilizacije, odričemo se svega što jesmo, da bismo dobili neki poslić, završili neku kombinaciju, ili samo zato da nas okolina ne oceni kao zaostale i primitivne. Dajemo porodično zlato za štras i cirkone a, samo petnaest godina ranije, bili smo ponosni ratnici, jedno moćno i nepobedivo „mi“, naspram čitavog ludog i kasnog sveta, koji se ostrvio na nas. Nisu nas porazile bombe, ali bankomati jesu. Crnogorci neće da budu Srbi, da ne bi bili kao dačići i vučići, a mi nećemo da se bratimimo s Crnogorcima, jer ne bismo da uđemo u društvo Drljevića i Đukanovića. Zaboravljamo da jedan narod nikad nije sastavljen samo od Obilića i Sinđelića, već i od svakojake fukare, ali da zato nije manje naš. Na kraju će se srpstvo svesti na srbijanstvo, na šajkaču, kako kaže moj mudri drug iz Crmnice, ali na šajkaču koja stoji na glavi nekog Džeja Ramadanovskog, ili Kristijana Golubovića.
Vi, u Crnoj Gori, često zaboravljate da na tapiju srpstva imate najmanje jednako pravo kao i mi, ovde, iz Srbije. Jeste Srbija matica srpskog naroda, ali je srpstvo mnogo širi pojam. Ipak, mit o izuzetnosti ma kog dela srpskog naroda je zasnovan na sujeti, a ne na realitetu. Izvucite iz svoje izuzetnosti ono što je zajedničko, poput krsne slave, badnjaka, pogrebnih i svadbenih običaja i videćete šta će ostati. Junaštvo? Koja je to pamet koja je izmerila da je Milo Jovović veći do Stojana Jankovića, ili da je Vuk Mandušić bolji od Sinđelića? Ko ste vi bez Miloša i Lazara? Svi vaši heroji su Srbi i baš zato što su Srbi. Nekih velikih heroja iz Crne Gore, koji nisu bili Srbi, ne mogu da se setim. Koji je to junak koji nije potekao na srpskoj tradiciji? Serdar Janko je moj, koliko je i Sinđelić vaš. Ko će se ikada u boju proslaviti na tradiciji Mila i Miraša? Da li iko, ko je suvisao, može da veruje u moć „zelenaške“ tradicije, stare jedva jedan vek? Kosovo je mnogo, mnogo dublje od toga, a badnjaku i krsnoj slavi se ne vidi početak u vremenu.
Ono što je drevno, što je starije od ljudskog pamćenja, od narodnog pamćenja čak, neuništivo je. Srbiju, kakva je danas, teško je voleti, ali kakvi smo ljudi ako svoju majku, ili brata, volimo samo dok su mladi i zdravi? Ipak, iako će još biti muka, prevere i otpadanja, srpstvo neće nestati. Ostaće u grudima vrlo malog broja ljudi, nekih brđana i čobana, koji nemaju smisla za nijanse, koji još uvek vide celinu i u sebi čuvaju drevni pjetet. Kad naiđu veliki događaji, a naići će i to ne za mnogo godina od danas, kroz te brđane i čobane će se srpstvo ponovo roditi i uspraviti. Iz Beograda i Podgorice neće sigurno.
Ovaj Božić, sa kojim slavimo i stogodišnjicu mojkovačkih junaka, prilika je da se čvršće vežemo za pretke, za tradiciju i običaje, te da u njima pronađemo oslonac za teška vremena koja dolaze. Večna smrt za naše stare nije došla onog dana kad su poginuli, ili umrli, nego onog dana kad smo ih se odrekli. Svima vam želim srećne praznike, dobro zdravlje i ličnu sreću, kao i da smognemo snage da istrajemo i pretrajemo.
Hristos se rodi!
Pozdrav, poštovani gospodine,
Odavno nešto sa većim oduševljenjem ne pročitah. Želim samo reći da svaku riječ potpisujem. A ovome Leonidasu poručujem na prostonarodnom srpskom jeziku: „Leo, brate, samo neka si ti mene zdravo, ljubi ga majka u teleću glavu, prišt mi te ne pogodio tako pametnoga i učevnoga.“
g. Milenkovicu da ste malo manje rasista i sovinista, i da ste procitali bar koju knjigu koja nije „srpska“ mozda bi i shvatili koliko ste gluposti napisali u ovom tekstu? Vama nema pomoci. A, izgleda, ni vasim vladikama Amfilohiju i Atanasilu – nacisto su trsili za Bozic?
O, sujeto silna, zalutao si, proždraće te vuci. Najteže je biti slep kod očiju i glup sa mozgom.
Vrati se na svoje lake zabave, bolje ti ide.
Ma, nije čovek našao te vaše stare montenegrinske literature zapisane u terakoti, jer ste vi stariji od ameba, pošlji neku knjigu leba ti da pročita čovek!
„Nemati prošlosti je ostati bez budućnosti. Ali ako tamo ostanemo, ako se tamo zaglibimo, budućnost zbog koje smo se u nju vratili postaće nedostižna. Proći će pre nego što shvatimo da je nerazumevanje onoga što je bilo juče jemstvo da ćemo još manje razumeti ono što nas čeka, a najmanje ovo što danas radimo.“
Vaistinu se rodi Milane sokole. I s Njim nada u spasenje i novi početak.
Sto bi primetio jedan moj prgavi znanac, treba sve to okruglo j….i, ali u glavu.
Kaze covek ko j..e osecanja…, monstrum jedan.
Sve ce to oni uredno da plate. Kakav entuzijasta, i govno.
🙂
su čim smo izašli pred NJEGOŠA. su tim i pred serdara JANKA VUKOTIĆa
Pred janka cemo stati sa milom rankom filipom svetozarom vujicom jevremon mirasem branom i ostalim nasim temeljima .
Izasli su tamo oni odavno sa onim sa cime najbolje raspolazu. Svako izlazi sa onim cega najvise ima.
Tu su izdaja, predaja, prodaja, kriminal svake vrste, kokain, heroin, trgovina organima, prostitucija….Ljepota bozija, sve ljepse od ljepseg.
U svjetskom su satanistickom trendu.
A narod? „Pucina je stoka jedna grdna, dobre duse kad joj rebra pucu“.
U ovom vremenu mozemo samo sa ovim mafijasima i hohstaplerima da izadjemo, ostali su u dubokoj ilegali.
Dokle ce trajati ilegala neznam.
Vaistinu se rodi Milane,kada drugi put uzmes olovku nemoj kumim te Bogom djavola pisati velikim slovom,jer ga imamo dovoljno na svakom koraku.
ko se ovoga ne stidi njemu je sve dozvoljeno,tako da je to jasno kao dan a nasa perspektiva za buducnost ako se ovako nastavi cista kao mrkla noc.
Sa cime cemo izaci pred Milosa ,to je bar u Crnoj Gori -Montengro odavno jasno
Cinjenice koje navodis pa kazu, sujeta ,mozda jeste a to je veliki smrtni grijeh,ali ima tu i drugin stvari o kojima bi trebali raspravljati na raznim simpozijumima i vrsiti naucna istrazivanja ,rodjenje nasledje i prirodni okolis,sve je to donekle i nejasno i tmurno,ali najveci problem pomanjkanja istine.Nigdje u svijetu nije istina bila potisnuta u drugi plan kao u Montenegro ,toliko se lagalo, da su od silnih lazi, lazi sebe utjerale u lazi,to je fenomen Montenegra.
Evo ovih dana slavimo Bozic,kad bi se slucajno zadesio u Kotor i pored znanja koje posjedujes nebi se mogao snaci gdje si dosao ,ako kojim slucajem nebi naletio na nekoga da ti kaze gdje se salvi Pravolsavni Bozic.
Tako na ulaz u ovaj stari drevni grad te ceka petokraka zvijezda sa okicenom jelkom i djedom mrazem, pomijesali Svetog Nikolu i kako kazu djeda mraza,pa jos toga djeda mraza nazivaju Hristovim djetetom,a Sveti Nikola je tri vijek iza Hirista odsao na svijet.Nastavis dalje cekaju te osobe koje umislile da pored jednog i jedinog Boga i Njegovg Sina ima i drugih bogova,tako pale se neke gume u cast kako oni kazu Bozica,a prije toga se isto salvio Bozic po Grguru,a ima ih koji kite jelku i za novu godinu,i to sve narod koji tu zivi vjekovima i vodi porijeklo najvise 10 km u precniku,kod njega postji sve.
Naravno valst po svojoj „svetoj duznosti “ prisustvuje i porkovitelj je svega toga sem onog pravog i jedinog Bozica Pravoslavnog,ljudi u vlasti su „pristojni ljudi“.
Sta reci za ove koji sebe nazivaju pristojnim ljudima,sustina te rijeci je postovati zakon,zamisli samo mogucnost da se osvijetli nekoliko trenutaka ili postavi dusa te vlasti onako kao na filmskoj traci,kakav bi to bio film i sta sve nebi izaslo iz duse ovih „pristojih ljudi“,zamisli samo kada bise to moglo prikazati,vidjeli bismo samo duhovne zvijeri poput zmija kurjaka sakla i hobotnica koje obavijaju njihovo srce.
Pristojan covjek bez vjere i poimanju istine o PRAVOJ VJERI je samo jedna lesina obucena u drugu odecu ,u cija srca nema ni vjere ni ljubavi ,a gdje toga nema nema ni istine,zato nam je zivot pun lazi i laznih idola.
Toga u Montenegro ima svugdje a najvise u grad Kotor,i nepravedni smo prema Cetinju tamo bitise ljedno zlo,u Kotor ih ima puno vise.
Tesko je ovo nase breme ali sami smo ga prihavtili,zato moramo se sami sa njime nosit , a nadati se u Boga da cemo ga rijsiti.
Omar Hajman je pisao “ da niko od mudraca nije nasao put iz ove mracne noci.Samo je Isus Hristos otkrio svijetu vjecnu Bozanski svjetlost,,ukazao put ka preobrazenju,unistio smrt Svojim Vaskresenjem u kojega treba i mora se vjerovati ,a za nadati se je da ce i prva Crna Gora Vaskrsnuti !