Treća sahrana ustaških žrtava ubijenih na Vidovdan ’41 – konačan mir mučenicima (VIDEO)
Posmrtni ostaci mještana iz sela Gornje Hrasno u opštini Neum, koje su ustaše na Vidovdan 1941. godine bacile u jamu Gavranicu, sahranjene su juče pored seoske crkve. U ovom selu na svirep način ubijeno je više od 60 mještana – muškaraca, žena i djece.
Posmrtni ostaci Srba iz Gornjeg Hrasna od Vidovdana 1941. godine pa do danas više puta su vađene, minirane, pa ponovo sahranjivane. Izvađene iz jame Gavranica, 70-tih godina položene su u spomen-kosturnicu u ovom selu, koje je, u novom zločinu 1992. godine, minirano.
Danas, kada su konačno položene u spomen kosturnicu pored seoske crkve, potomci vjeruju da će kosti njihovih predaka konačno pronaći mir.
Vidovdana 41. godine, kada su izgubili svoje najmilije, još se dobro sjećaju nekadašnji mještani ovog sela.
„Bilo mi je pet godina, a upamtio sam dosta, ubili su mi oca i stričeve“, kaže Neđo Žarković.
„Otac, dva strica, od strica sin, đedov brat, od đedova brata sin, majčin otac, dva tetka, ma sva rodbina i čitav moj komšiluk, oko 22 ljudi je ubijeno“, navodi Todor Bukvić.
Todor, otac Milenka Bukvića, jedan je od rijetkih koji se uspio spasiti tadašnjeg pogroma u ovom selu.
„Kad su oni provjeravali da li je živ, udarili su ga nogom ali on se prićutio i nije mrdao, pomislili su da je mrtav. Poslije toga je počeo da bježi, stotine metaka je letjelo za njim ali nijedan ga nije pogodio“, kaže Milenko Bukvić.
Ovo je dan pobjede i vaskrsenja, dan radosti i sjedinjenja onih koji su postradali od ruku zločinaca, poruka je episkopa zahumsko-hercegovačkog i primorskog Grigorija.
„Sve dok jedno dijete stoji u ovoj crkvi, dok jedno dijete kao potomak postoji, dok zna da treba upaliti kandilo i svijeću, njihova duša nije ubijena“, istakao je episkop zahumsko-hercegovački i primorski Grigorije.
U Gornjem Hrasnom je do posljednjeg rata živjelo preko trideset srpskih porodica. Danas je ovo selo potpuno napušteno. Rijetki su oni koji ljeti na slavu hrama Svetog Jovana Šangajskog dođu i obiđu svoja imanja.
Hristos vaskrse!
…“Pravoslavna crkva vaspitala je srpski narod uzdizanjem na visine, za gledanje velikih vidika, nebeskih i istorijskih. Po rečima pesnika:
„Ko na brdu čak i malo stoji više vidi no onaj pod brdom.“
Generacije srpske pre svetih ratova, vaspitane su uglavnom pomoću tri epohalne vizije srpske istorije: Nemanjićskog stvaranja, Pokosovskog stradanja i Seljačkog vojevanja pod Karađorđem i Milošem. Sve tri ove istorijske vizije tesno su bile vezane za viziju neba i nebesnog carstva. One su stvarale karaktere, a ostala školska učevina bila je uzgredna. Ono je morao svaki Srbin znati, a ovo drugo ko je mogao i dospeo. Ovo u punoj meri važi za Srbe u Americi, za koje je Jovan Dučić rekao, da su se kroz narodnu poeziju duže održali na onim trima visinama nego li Srbi u Jugoslaviji.
A kada su u Jugoslaviji počele kleveti one tri vaspitne visine, sudba je uzdigla pred našim očima i jednu četvrtu. Nikad ljudi nisu u većoj opasnosti nego kad misle da su u bezopasnosti. Zbog lažnog osećanja da smo u bezopasnosti zbog velike države, moralo je doći nešto što će potrti tu laž. I došlo je ono četvrto. To je nova Srpska Ćele Kula, kakvu svet još nije video…
…U staro vreme, kad su zmije ujedale Judejce u pustinji, Bog je zapovedio Mojsiju da napravi i podigne zmiju od bakra. Pa ko god bi samo pogledao u tu bakarnu zmiju, izlečio bi se od ujeda otrovnih zmija. Od strane Srpske crkve ja danas ukazujem vama, Srbi ne veštačku bakarnu zmiju nego nešto strašnije ukazujem vam novu Srpsku Ćele Kulu od hiljadu metara visine izidanu od četiri miliona postradale braće vaše. Ko god je od Srba zatrovan zmijom sebičnosti, samoljublja, partizanstva, bezverstva ili druge neke zlobe, neka pogleda u tu Ćele Kulu, i biće strahom izlečen od svega negativnog, niskog, nesrpskog, nečovečnog i nehrišćanskog.
Koga ta strašna Kula pak ne dozove pameti, nikakva ludnica u svetu neće mu pomoći. Tome neće pomoći ni reč sveštenika sa oltara, niti reč patriote sa tribine. Jer ta Ćele Kula rečitija je od svake reči i svakog jezika. Ona kazuje sve u živoj i istinitoj slici. Neka svaki Srbin stalno gleda u tu sliku ona će ga naučiti kakav treba da bude i šta treba da čini u slavu Božju, u čast svojih predaka i za spasenje svoga naroda, svoje dece i svoje duše.
Srbobran, 1951. godine…“
https://stanjestvari.com/2017/06/28/savremena-cele-kula/
https://stanjestvari.com/2017/06/28/beseda-o-svetoj-srbiji/
…“Trebalo je izabrati između istinitog Boga Gospoda Hrista i rulje sa istoka koja je nosila neko svojevrsno neznaboštvo. I Sveti Knez nije mogao postupiti drugačije. Sveti Knez nije mogao dovršiti istoriju Svetih Nemanjića nego da sa svim svojim narodom krene putem Jevanđelja Svetoga Save. Putem služenja Gospodu Hristu, putem stvaranja Svete Srbije. Da, Sveti Nemanjići su imali jedan cilj, jednu želju da Srbiju pretvore u Svetu Srbiju. Da celu srpsku zemlju pretvore u zadužbinu Božiju. U jedan veliki, ogroman manastir u kome će se samo služiti Bogu, samo Gospodu Hristu. Ako bi hteli da u nekoliko reči sažmemo, izrazimo to Sveto Jevanđelje Svetih Nemanjića, početak Svetoga Save i Svetog Oca njegovog Simeona – to Jevanđelje glasi: Hristos pre svega i iznad svega! Sve za Hrista, Hrista ni za šta! Eto Jevanđelja Svetoga Save, eto Jevanđelja Svetih Nemanjića, eto Jevanđelja Svetog Kneza i Cara Lazara Kosovskog! Jedino Jevanđelje srpsko, Jevanđelje koje stvara Svetu Srbiju. Celu zemlju pretvara u hram, hram u kome se služi Bogu. I tu Svetu Srbiju stvorili su oni – Sveti Nemanjići. Šta je to Sveta Srbija? To je čudesno Jevanđelje koje objavljuje Gospod Hristos naredivši svim ljudima, svih vremena: „Ištite najpre Carstvo Božije i pravde njegove, a sve će vam se drugo dodati“. I to, eto svetosavsko Jevanđelje, to ište. Sveta Srbija to hoće, samo to. Pre svega i iznad svega Carstvo Božije i pravdu njegovu. Eto, to su te stvaralačke sile, pravda Božija, istina Božija, ljubav Božija. To su te svete sile koje izgrađuju i zidaju Svetu Srbiju. Radi te večne pravde i svete pravde Božje, eto, i sav srpski narod na Kosovu polaže duše svoje, za koga? – Za Gospoda Hrista, za Svetu Srbiju. Privolela se Carstvu Nebeskome, jer je zemaljsko carstvo privremeno i prolazno. I, desilo se čudo. Sveta Srbija nije poginula na Kosovu. Ne! Ona je produžila put kroz strašno ropstvo. Put svete Srpske Crkve, mučenice, stradalnice, koja je uzela tu Svetu Srbiju i ponela je kroz istoriju i donela do nas, do današnjeg dana. Sveta Srbija radi čega živi? – Da služi Gospodu Hristu, da služi jednome istinitom Bogu, da odbaci sve lažne bogove, da služi večnoj Hristovoj pravdi, da odbaci sve ljudske lažne takozvane pravde. Da služi Hristovoj istini, jedinoj večnoj istini, jedinoj neprolaznoj istini, jedinoj besmrtnoj istini, a da odbaci i odrekne maskirane istinitice, maskirane laži… I Sveta Srbija, nemanjićka Sveta Srbija, šta je htela? – Ona je htela da osveti sve! Ona je sebe izgrađivala. Kako? – Pomoću, prvo: pomoću svete škole. Jer, prosveta jevanđeljska, prosveta Gospoda Hrista, prosveta svetosavska šta daje čoveku? – Daje znanje o večnom životu, daje znanje o jedinome istinitom Bogu, daje znanje o istinitom čoveku, daje znanje o smislu i cilju našeg zemaljskog života. Ali ne samo znanje, nego daje i svetu silu da se to sveto znanje pretvori u život. Da se njime živi u ovom svetu. Sveta škola, eto to je glavna livnica Svete Srbije, svetosavska nemanjićka livnica. Sveta škola! Danas, pretvorena u majmunsku mudrost. Sveta škola pogažena! Nema svetog znanja, nema takve škole. Šta ljudi uče? Šta je to? Kakav se to mrak vije kroz naše niske i male škole? A Sveta Srbija nemanjićka, svetosavska Srbija?! Šta joj daje, i šta još hoće? – Svetu porodicu. Bez svete porodice nema napretka ni u jednoj zemlji. A Sveti Sava je to hteo. Sveti Knez Lazar je to hteo. Jevanđelje Svetoga Save to hoće; da osveti porodicu, da odnos u porodici, izmnjđu roditelja i dece i svih u kući bude sveti odnos. Da služe jedan drugom kao sveta braća, svete sestre. Da služe Gospodu Hristu, služeći jedan drugome. Da sve izbija u slavu Božiju. Sveta porodica to je. Kad sve biva u slavu Božiju. Kad se umire i živi radi Hristove pravde, radi Hristove istine, radi Hristove ljubavi, kad se živi Hristovom verom, kada se u porodici služi Gospodu. Jer, služeći Gospodu, ustvari mi služimo sebi, služimo svojoj večnosti, služimo svom carstvu nebeskom, jer služimo spasenju svoje duše. A spasenja nigde – mimo Gospoda Hrista, nigde mimo Njegove Svete Crkve. A Sveta Srbija, Srbija svetosavska i nemanjićka traži sveto sudstvo. Sud da bude svetinja, gde će savest božanska da rešava stvari. Gde će pravda Božija da bude svetla i trajna. To je sveti sud, sveto sudstvo. To hoće Sveta Srbija. Pa onda zemljoradnja?! Šta je to? – To je sveti posao. Sveta zemljoradnja. To hoće, Sveti Sava. To hoće Sveta Srbija, da se zemlja obrađuje u slavu Božiju, a na korist nama, jer znamo da je sva zemlja imovina Božija, data nama. Sveta zemljoradnja, eto ona izgrađuje Svetu Srbiju. Pa sveto stočarstvo, sveto pčelarstvo, svaki zanat, sve je to sveti zanat u Svetoj Srbiji. Sveto zanatstvo! To je zanatstvo koje služi nama, služeći Bogu. Zanatstvo koje se vrši u slavu Božiju na spasenje naših duša i na održavanje našeg tela. Ali sve u slavu Božiju. To hoće Sveta Srbija. To hoće Sveta Nemanjićka Srbija, to i kosovska Srbija Svetoga Kneza, to i Nebeska Srbija. Jedna je to Srbija! Počela od Svetoga Save i njegovog svetog oca, pa eto kroz sve vekove, do današnjega dana sve što je sveto pripada toj Svetoj Srbiji, svetoj nemanjićkoj Srbiji, zemaljskoj i nebeskoj. Ali mi, današnji Srbi – šta bi od te Svete Srbije? – Počeli smo da je sahranjujemo, počeli smo da je umrtvljujemo sa svih strana, jer goneći Gospoda Hrista iz svoje duše, mi gonimo nju – Svetu Srbiju. Gonimo Istinitog Boga, Njegovu pravdu iz našeg života, odričući se Gospoda Hrista, kao što mnogi Srbi danas čine, šta je to? – Oni se trude da ubiju Svetu Srbiju. Gle, oni ubijaju sebe, Svetu Srbiju ne mogu ubiti, ne mogu ubiti besmrtnike Hristove. Ne mogu ubiti Svetog Kneza Lazara, Svetog Savu, Svetog Simeona Mirotočivog i bezbroj srpskih svetitelja i bezbroj viteza i junaka što ginuše za krst časni i slobodu zlatnu kroz vekove i vekove. Ne mogu oni pogubiti duše onih 700 000 Srba što položiše duše svoje, živote svoje, pobijeni za veru pravoslavnu u ondašnjoj hrvatskoj državi. To je večna Sveta Srbija, neubivljiva. Sveta Srbija koju niko usmrtiti ne može, niti joj može naškoditi, jer je sva Hristova. A vaskrslog Gospoda Hrista ko će pogubiti, ko ubiti? A pravi Srbin uvek stoji uz Spasitelja svoga Gospoda Hrista, uvek stoji u Svetoj Srbiji, brani njenu pravdu, živi tom pravdom, brani njenu istinu, živi tom istinom. Nema smrti koja ga može odvojiti od njih, nema đavola, ni legiona đavola, ni pukova đavola, koji mogu takvog Srbina, Hristovog Srbina, svetosavskog Srbina, odvojiti od Svete Srbije. U njoj on je među Svetiteljima Srpskim. Tim besmrtnim pobednicima na svim bojištima, tim besmrtnim junacima kojima nikakva smrt naškoditi ne može. I mi današnji Srbi, treba da proverimo sebe, svaki da proveri sebe. Gde sam? Da li sam ja u Svetoj Srbiji? Da li zaista živim svetim Jevanđeljem kosovskim, svetosavskim Jevanđeljem? Da li je Hristos za mene sve i sva u ovome svetu? Da li je Hristos za mene najvažnija moja briga u ovom svetu? Da li je Hristos jedini istiniti Bog za mene u ovome svetu, ili ja polako se odvajam od Njega i bežim od Njega i pridružujem se lažnim bogovima ovoga sveta, lažnim naukama, lažnim učenjima. Svaki neka proveri sebe. Provera je vrlo laka i za mene i za tebe…“
Ava Justin – BESEDA O SVETOJ SRBIJI
https://www.youtube.com/watch?v=GWcAb4PnTAc