Žene u vladarskoj dinastiji Nemanjić

Ana Dukeni je kralja Radoslava nagovorila da se potpisuje na grčkom, zbog nje će kralj izgubiti presto, sa njom će bežati u Dubrovnik, i najzad, oteće mu je jedan Francuz što grozno kralju zapreti smrtonosnim mačem.

Car Dušan je svoju ljubav prema kraljici Jeleni skupo platio – jedan od grehova zbog kojih nije postao svetac bio je što je uveo Jelenu, bežeći od kuge, na Svetu Goru.

Jelena Anžujska, bila je pravi propovednik latinske vere, i činila je sve da muža, Uroša nagovori na uniju s Rimom. Baš kao što je Ana Dondolo, muža Stefana Prvovenčanog, okrunila papinom krunom. A Mađarica Katarina, kći kralja Stefana Petog, doživela je da se o njenu ljubav otimaju dva srpska kralja, Dragutin, koji je oženio, i Milutin, koji je naveo da pobegne s njim iz manastira. Izgleda da je, u buljuku grčkih, vizantijskih, bugarskih, mađarskih, venecijanskih, nemačkih i francuskih princeza, udatih na srpski dvor, najbolja ipak bila jedna od retkih Srpkinja – „carica Milica“.

Pod papučom Grkinje Ane, kralj počeo da se potpisuje na grčkom

Jiriček tvrdi da srpska istorija nema moćnijih vladarki, kao što je imala Vizantija: Irina i Teodora bile su carice koje su vladale preko svojih muževa. Moćnije od njih.

Pisac dalje nabraja srpske snahe koje su bile ili iz Bugarske ili Grkinje iz Vizantije. Nešto katolikinja sa Zapada: Francuskinje, Italijanke i Mađarice, itd.

Žena kralja Vladislava bila je kći bugarskog cara Asena II. Za vreme njegove vladavine Bugarska je bila najznačajnika i najvažnija pravoslavna država. (u čijem je dvorcu, u Trnovu umro Sv. Sava). O ovoj princezi se ne zna ništa, ali opisaćemo jednu koja je bila metafora onoga što Biblija zove Sodoma i Gomora, ako ne doslovno, onda metaforično.

Žena najstarijeg sina Stefana Prvovenčanog, Stefana Radoslava – Grkinja iz Epira, Ana, držala je najslabijeg Nemanjića kao zmija žabu u dvostrukom ropstvu: kulturnom i moralnom. Jadnog Radoslava toliko je grecizovala, kao princeza carske krvi, da se on na srpskim poveljama potpisivao grčki. Trčao za njenim ocem, epirskim carem Teodorom, kao mačići za mačkom. Mislio da poništi dela Sv. Save i krvavo stečenu autokefalnost srpske crkve, baci pod tepih, da srpsku crkvu stavi ponovo pod grčku vlast (ohridske arhiepiskopije), kao što je bilo pre Sv. Save.

„Najnestašnija“ srpska kraljica Ana Dukeni, ostavila kralja zbog nekog Francuza

Krst kralja Radoslava bila je njegova žena Ana Dukeni, za koju srpski crkveni izvori kažu sve najgore: dama krajnje slobodnog ponašanja, Radoslavu kao da to nije smetalo.

Crkveni izvori kažu da je Radoslav bio toliko pod uticajem svoje žene, da je izgubio razum. Morao da beži sa ženom u Dubrovnik, zatim u Drač, gde je Radoslav doživeo poniženje do dna, kao muškarac: njemu, kralju, otela je ženu, neka muška protuva.

Crkveni izvori elegantno kažu: „Jedan Fruz (francuz) grozno zapreti kralju smrtonosnim mačem“. Kralj se povukao ispred mača i izgubio kraljevinu i ženu, ostalo mu samo da se vrati u otažbinu, da ode u manastir kao kaluđer Jovan. Njegova žena „lepa Ana“ pošto je „protutnjala“ mladost, vratila se ocu u Epir, završila verovatno kao i muž u nekom ženskom epirskom manastiru. Od svih žena Nemanjića, Ana Dukeni je najmanje držala do svoga muža.

Dušanova Jelena, sestra bugarskog cara, pratila je muža na vojnim pohodima

Treća žena Stefana Uroša II (Milutina), isto tako Ana, bila je kćerka bugarskog cara Đorđa Terterija

I. Kada je ovaj posle petnaest godina oterao, otišla je za Carigrad i udala se za nekog epirskog kneževića. Teodora je bila žena Uroša III (Stefana Dečanskog). Zajedno sa mužem i sinovima, Dušanom i Dušicom, proterana je u Carigrad. Rodila je Dušana.

Jiriček misli da je najviše vredela Dušanova žena, Jelena – sestra bugarskog cara Jovana Aleksandra. Katolički izvori je mrze, Mavro Orbin za nju kaže doslovno: „perverzna dama, neprijatelj katolika“. Prvi epitet je dobila zbog druge osobine. Dušana je potpuno vezala za sebe. Zajedno su bili na Sv. Gori, kad su bežali od kuge. Prema vizantijskim izvorima (Jovan Kantakuzen) Jelena je pratila muža u ratnim pohodima: Na Solun protiv Bosne, zajedno sa mužem posetila katolički Dubrovnik.

Ovo je možda najskladniji brak Nemanjića, ali car Dušan je bračnu sreću skupo platio. Jedini Nemanjić koji nije svetac: nešto što je zbog vezanosti za ženinu suknju, vodio Jelenu na Sv. Goru – što je po kaluđerskom mišljenju smrtni greh, nešto što je naredio da mu se zadavi otac, Stefan Dečanski (čudna je politika naše crkve: Nemanja je svetac, iako je indirektno ubio svog brata Tihomira: porazio ga u jednom boju na Kosovu (1168). (Tihomir bežao, i onako težak u oklopu, udavio se u Sitnici.) Milutin je prema Vladimiru Ćoroviću, zapanjivao svet svojim načinom života, pa je opet svetac. Možda zato, kako smo ranije rekli, što je bio veliki graditelj i ktitor. Sazidao stotinak crkava i manastira. Jiriček posebno ističe da nijedna žena Nemanjića nije bila iz Bosne, ali da je kćerka kralja Dragutina, bila žena bosanskog bana, Stefana I (zvala se Jelisaveta).

Kraljica Evdokija oterana pod izgovorom da je šugava

Isti izvor kaže doslovno „Grkinje nisu bile omiljene“. Evdokiju, sinovicu Isaka Anđela, oterao je Stefan Prvovenčani pod izgovorom da je šugava (Ćorović). Zbog Ane Dukeni, koju smo detaljno opisali, je proteran iz Srbije. Nećemo opisivati Simonidu, jer je njenu dramu objavilo „Srpsko nasleđe“ detaljno, u jednom od prethodnih brojeva. Ali moramo ponoviti da jedna vizantijska princeza niti je volela muža, niti Srbiju i da je za muževog života maštala o manastiru, da bi se sklonila od Milutinove ljubomore. To joj je uspelo tek posle njegove smrti. (Mavro Orbin piše da joj je Milutin u osmom letu „oštetio“ matericu, pa nije imala dece.)

Zapad ili katoličanstvo, davalo nam je sledeće snahe: druga žena Stefana Prvovenčanog, Ana Dondolo, tipičan politički brak, Jevdokija je zbog nje oterana i vređana. Stefan Prvovenčani je hteo kraljevsku krunu i dobio je od pape preko svoje žene, jer je njen deda, Enriko Dondolo, tada bio sila prvog reda.

Jelena Anžujska radila je da Srbe privede katoličanstvu

Druga kraljica, koju ne vide jednako Jiriček i Ćorović je Jelena Anžujska, Francuskinja. Konstantin Jiriček piše kao da je posthumno zaljubljen u nju, otprilike kao Tolstoj u Natašu Rostov. Jiriček kaže da je Jelena Anžujska rodila Dragutina i Milutina, da je sigurno carske ili kraljevske krvi, oštroumna, dobra, darežljiva, visokomoralna i kako smo ranije na jednom mestu rekli, nadživela muža, a izgleda i jednog sina, Dragutina. Navodno je bila jednako popularna kod Srba i Latina u primorju, poštovana od obe crkve, ostavila trajnu supomenu u Duklji, obnovila čuveni grad Drivast ili Drivost. Grad su razorili Mongoli u jednomsvom naletu. Podigla je katoličke crkve u Kotoru, Baru, Ulcinju i Skadru. Manastire franjevačkog reda i samo jedan srpski manastir Gradac na Ibru. Darivala katoličke manastire kod Bara, ostala do kraja života u latinskoj veri. Nagovarala muža da primi uniju sa Rimom. Uopšte, Jiriček piše o njoj kao o katoličkoj svetici.

Ćorović i drugi srpski izvori nisu skloni da Jelenu Anžujsku dižu u nebo. Vide u njoj samo jednu od bezbroj katoličkih misionara, da preobrati „šizmatičke Srbe“ u jedinu spasavajuću katoličku veru. (Opet moramo da se čudimo skromnom znanju mnogih naših umnika: crkve su se zanavek razdvojile u XI veku (1054), ali ako je neko šizmatik, onda je to Rim, koji je osamstote godine (800.) pored živog vizantijskog cara, krunisao Karla Velikog za cara (Englez i protestant, Vels, kaže hladno u svojoj umnoj „Istoriji sveta“: „Grčko pravoslavlje je dublje i starije od latinskog katolicizma“) Uzgred, car Dušan pravilno kaže u Zakoniku za katolike („latinska jeres“). Ćorović niti Jelenu Anžujsku, niti njenog muža, Uroša I ne vidi kao velike ličnosti.

Mađaricu Katarinu volela su dva brata, oba kraljevi, Dragutin i Milutin

Od Mađarica, vodi poreklo Katarina, kćerka kralja Stefana V i njegove žene Jelisavete. Ona je bila žena kralja Dragutina i nju crkveni izvori hvale. (Njena sestra, Jelisaveta, bila je jedna od četiri Milutinove žene). Bila je kaluđerica negde blizu Pešte. Milutin je gotovo oteo iz manastira, ali zbog rođačkih veza i crkvenih obzira, morao da je vrati u manastir. Ova Mađarica je zanimljiva, po tome što opravdava glas koji bije Mađarice: azijska krv + evropska kultura. (Ona se opet udavala, iz manastira, pa opet vraćala u manastir).

Jedna Mlečanka, Konstanca, bila je udata za Dragutinovog sina, Vladislava. Opet se pojavljuje jedna Jelisaveta, nemačke krvi. Car Dušanova žena, Jelena, dugo nije mogla da rodi sina, pa je ovaj mislio da se oženi pomenutom Jelisavetom Habsburg, čiji je otac, verovatno zbog izgleda, imao ime Fridrih Lepi. (Ovo je možda prilika da opišemo Nemanjiće kao rasni tip, sa izuzetkom Njegoša, to je najlepša srpska dinastija. Nemanja je bio pre 1180. u Carigradu, kao vizantijski polurob cara Manojla Komnina. Grci ga pljuvali, ali se divili njegovoj osobitoj muškoj lepoti: za glavu viši od svakoga, širokih ramena).

Vizantijski izvori redovno neraspoloženi prema Srbima, što je možda normalno, zbog autokefalnosti srpske crkve i što je Dušan osvojio pola Grčke sa Sv. Gorom, kažu za poslednjeg Nemanjića, Uroša: „Krasan likom i stasom, prijatan za oko. Žaoka je na kraju, i duhovne prirode. Uroš je za pomenute izvore „mlad umom“. Elegantan izraz za čoveka skromne pameti.

Protokol srpskog dvora: Vladar je plemiće oslovljavao sa „Vozljubljena braćo“

Istim izvorima dugujemo opis srpskog dvora iz sredine XIII veka. Po vizantijskim izvorima, Srbi su pre Milutina živeli primitivno, kraljice prele, pomenuta Katarina iz Mađarske. Pored toga bila je jadno obučena. Srpski izvori vraćaju milo za drago: vizantijska raskošnost im je smešna. Srbi nisu znali za evnuhe, koji su čuvali carske kćeri. Za vreme Milutina, početkom XIV veka kao da je sve drugačije. Vizantijska delegacija koja je pregovarala o Milutinovom braku sa Simonidom, gospođom iz Carigrada dočekana su gospodski. Milutin kao da je izašao iz narodne pesme, „sav u svili i kadifi“, isto tako sijalo je od zlata na sebi. Jelo se dvostruko više nego što je normalno, isto važi i za piće. Nizale se zdravice. Milutin nazdravljao, Vizantijci isto. Pravo utrkivanje u gospodstvu, leporečivosti, jelu i piću. (Treba reći da je vreme koje opisujemo, XII i XIII vek, vreme surovosti: kad su krstaši prolazili kroz Srbiju i Bugarsku, tukli su se „s glavom naopako“ na tzv. „vučji način“, a Grci se protiv njih tukli otrovnim strelama, zarobljenike vešali na drveće, isto „na vučji način“ sa glavom naopako“).

Nemanjići su plemiće oslovljavali kao „vozljubljenu braću“. Kantakuzen priča da kad srpski plemić dođe kralju, obojica sjašu s konja, vlastelin poljubi kralja u grudi i u usta. Kad se sretnu po drugi put pozdravljaju jedan drugog jašući.

Ko god se držao sebe, mora da ima pratnju. Poslanik najmanje trojicu na konjima. Kad se Dušan oženio Bugarkom Jelenom konjička posluga i dubrovački izaslanici, dobili su neku vrstu uniforme – jednako odelo.

Pokloni su bili obavezni: Stefan Prvovenčani na sastanku u Ravnom dobio je od mađarskog kralja Andrija II – skerletnu odeću, ukrašenu dragim kamenjem, biserom, pehar, konje sa zlatnim uzdama.

Car Dušan je izmenjao darove sa vizantijskim carom Andronikom.Govorilo se pesničkim jezikom: Stefan Prvovenčani je pričao za konje koje je dobio od mađarskog kralja kao da su sijali kao Sunce.

Car Dušan prosio Nemicu Jelisavetu, kći kralja Fridriha

Srpskim vladarkama za vreme Nemanjića i posle njih bavio se srpski istorik prvog reda, monah, hiperobrazovani intelektualac Ilarion (Ruvarac). U znamenitom članku iz 1934. „Kraljice i carice srpske“. Nećemo ponavljati šta su o ovoj temi pisali Jiriček, Ćorović ili nepouzdan katolički opat iz Dubrovnika, Mavro Orbin. Prema Ruvarcu, srednji sin Stefana Prvovenčanog, Vladislav, umro je bez dece. Po jednim izvorima. A po drugim rodila mu je žena Bugarka, dvoje dece.

Vizuelno stablo Nemanjića, prema Jiričeku, izgleda ovako: (Freska u Dečanima): – Slika je nastala za vreme cara Dušana, vladaoci prikazani kao cele figure, ali samo muški Nemanjići, sa muškom i ženskom decom. Na dnu stabla stoji Nemanja ili Sv. Simeon koji širi ruke i svima daje roditeljski blagoslov. Sv. Sava je duge brade i ćelav, Stefan Prvovenčani u kraljevskom odelu, ali zato njegov konkurent u borbi za vlast najstariji Nemanjin sin, Vukan dat kao sitna figura, zajedno sa svojim sinom Stefanom. Isto tako izgledaju tri sina Stefana Prvovenčanog: Radoslav, Vladislav i arhiepiskop Sava II. Svi sa bradama. Posle njih i iznad njih, tri kralja: Uroš I, Uroš II (Milutin), a obojica kao starci, bele brade, i kralj Dragutin koji je zbog opisanog greha u crnoj monaškoj rizi. Pored Dragutina dva njegova sina, bez ikakve važnosti za srpsku istoriju: Vladislav (s bradom) i Uroš (bez brade). Pored Uroša II (Milutina) njegove dve kćerke: jedna je nepoznata, zvala se, izgleda Branka, a drugu je hteo da uda za jednog zapadnjaka, Karla Valoa – Francuza. Iznad svih stoji Uroš III ili Stefan Dečanski, koji je doživeo tu „sreću“, da ga otac oslepi, a sin zadavi. U sredini opisane genologije, stoji car Dušan, u carskoj odori u punoj bradi, a levo od njega, njegov nesrećni sin Uroš, bez brade, a mi bismo rekli i bez vlasti. Potpisan čudno i nezakonito, Uroš – Kralj. Zatim neke dečije glave: Dušanova braća i sestre; rano umrli brat Dušica, Simeon, kao srpski izdajnik, potpuno bez brade, Dušanova sestra Jelena, udata za hrvatskog prvaka, Mladena Šubića i Todora, žena jednog plemića iz istočne Makedonije, Dejana, oca dinastije Dejanovića. Ta dinastija daće majku poslednjem vizantijskom caru, Konstantinu II.Jiriček daje ovakvu karakterologiju: veliki talenti su, po njemu Nemanja, osnivač države i dinastije. Njegov srednji sin, Stefan Prvovenčani, za Juričeka je mudar vladar, koji je umeo da se postavi između Istoka (Vizantije) i Zapada (rimskog pape). Juriček dalje misli da Uroš I, koji je kod nas zvan Velikim, imao izvestan dar „ali je bio neobazriv“. Po istom piscu, bez talenta su slabi i uobraženi Radoslav i car Uroš. Čudno je da Juriček zaboravlja Milutina, koji jedva da je bio nešto manje sposoban od Dušana, možda, zbog nemoralnog života ili je Jiričeku, kao katoliku i bugarofilu smetalo što je Milutin podigao 100 crkava i manastira.

Prema trećim izvorima, njegova ćerka bila je udata za nekog kneza Ćuru Kočića, ali nije sigurno da je imala sina. Ako je postojao zvao se Desa ili Teša, a žena mu se zvala Beloslava. Ruvarac jedino izričito tvrdi: „Ljuba kralja Vladislava bila je kći Jovana, Asena, cara bugarskog i da se po svoj prilici zvala Beloslava“. Sve drugo se smatra nagađanjem.

Ruvarac je govorio o ženama i kćerkama Stefana Dečanskog. Kada se Dečanski dvaput ženio kćerkom bugarskog cara Smiljca, oženio ga je otac, pre nego što ga je oslepeo. Ruvarac ne zna ime ovoj kraljici. Ona je značajna, jer je rodila cara Dušana. Druga žena Stefana Dečanskog je Grkinja iz carske porodice Paleolog. Zvala se Marija, koju je grčki izvor, Grigoras lično znao i bio gost kraljevskog para. Marija Paleolog je rodila Stefana Simeona (Sinišu), grecizovanog Nemanjića. Ruvarac o njemu neće da govori, jer je ovaj Dušanov polubrat prvi otpao od carstva. Ruvarac kaže da je Stefan Dečanski imao dve kćerke: Jelaču i Teodoru.

Mi smo u prvom delu teksta govorili detaljnije o Jeleni, ženi cara Dušana. Dopunićemo naša znanja Ruvarčevim: Ruvarac kaže da austrijski letopisi kažu da je Dušan prosio jednu Nemicu, Jelisavetu, kći nemačkog kralja Fridriha. Odbijen „kao šizmatik“, tj. pravoslavne, a ne katoličke vere.

Jadni Ruvarac, morao je da se bori sa ondašnjim skromnim istorijskim znanjima: hrvatski istorik, Šime Ljubić, pisao je da Dušanova žena Jelena nije ono što jeste. Hrvat je pisao da je Grkinja, od Jovana dok smo mi već u prvom delu rada dokazali da je Jelena bugarske krvi, ćerka cara Aleksandra. Ruvarac završava polemiku ovako: „no ostavimo se Ljubića i njegovog musavog Ogledala“. (Verovatno istorijski časopis u kome je pisao Ljubić). „Ruvarac imprenionira duhovnom britkošću, imao je pri ruci izvore do kojih je danas nemoguće doći: „Istoriju slovenskih narodov, najpoče Bolgorom, Horvatom i Srbom“, Milkovićevu „Istoriju Crne Gore“, Murovjeva „Život cara Uroša“, itd. Znao je jezike, izvore navodi na starogrčkom, latinskom, staroslovenskom, ono što je rekao o srpskoj istoriji stoji kao piramida.

Ruvarac piše u pomenutoj studiji „Kraljice i carice srpske“, da je Mavro Srbin zvao Dušanovu ženu „Rogozna – Rogosna ili Jelena“. Prvo ime podseća Ruvarca na caricu Roksandu iz srpskih pesama. Dalje kaže da Hrvati Jelenu zovu Anom „pomešavši može biti ženu Uroševu, sa materom mu“.

Jelena, Roksanda, Jelisaveta, Jevdokija – kako se zvala Dušanova žena

Ruvarac je našao zapis iz Hilandara gde piše za Jelenu: „Predstavi se carica, srpska Jelisaveta“. Isto tako Jelenu zove vizantijski car Jovan Paleolog, koji u jednom pismu kaže za Jelenu: „Jelisaveta kraljica, koja je po smrti muževljevoj prebivala u Seru“. (Vizantija nije priznavala Dušana za cara, i zato je u ovom izvoru Jelena kraljica). Jelenu izvori nazivaju: „Carica monahinja Jevdokija“. (U Dečanima, ili u Beočinu). Jelenu, tamošnji pomenik zove: „glagočestiva carica Monahinja Jevgenija“. Bilo kako bilo, Dušanova žena je za srpsku istoriju Jelena. Ruvarac je pisao o privatnom životu cara Uroša o kome se ne zna gotovo ništa. Prema ovom izvoru, Uroš se rodio oko 1337. Ruvarac misli u pomenutoj studiji, da je Uroš ubijen 1367. godine od „carubice Vukašina“. I ovo je možda jedina greška velikog istorika, Vukašin je poginuo na Marici 16. 9. 1371. po starom, a Uroš je umro 4. 12. iste godine, po istom kalendaru, Vukašin Mrnjavčević nije mogao iz groba ubiti Uroša Nemanjića (istu grešku napravio je Njegoš u „Gorskom vijencu“).

Marko Kraljević i neverna Jelena, kći Vojvode Hlapena

Isti izvor pisao je o navodnom carubici kralju Vukašinu, da je imao sinove Marka Kraljevića, Andrijaša, Ivaniša i Mitraša, a kćerke Milicu, udatu za Đorđa Balšića i Rusnu, ženu Matija Kantakuzina. Isto tvrdi i Mavro Orbin „dvije šćeri i četiri sina“. Od sinova samo je Marko sebe nazivao kraljem. Markova žena po Orbinu je opet Jelena, kći vojvode Hlapena. Ona je tobož imala narav kao Ana Dukeni: „izneverila svoga muža“. Ruvarac kaže da je Marko Kraljević poslednji „blagočestivi kralj srpski“ (mislimo naravno na srednji vek). Učeni kaluđer beleži narodno verovanje da kralj Marko nije umro nego samo spava: „dok ga zvek sablje i vrisak Šarca njegova ne probudi, pa će opet biti kraljica i carica srpski i biće ljudi koji će i opet pisati o kraljicama i caricama srpskim“. (Ovo je Ruvarac pisao u Karlovcima 16. jula 1868). Ruvarac je pisao i o knjeginji Milici koju naziva caricom. Navodi srpske letopise koji su ovog puta potpuno pouzdani. Milica je žena kneza Lazara, kći kneza Vratka, Vukanovog praunuka. Ruvarac jedino greši kod Vukana, naziva ga srednjim Nemanjinim sinom. To je bio Stefan Prvovenčani. O njegovoj kćeri, knjeginjici Milici, Ruvarac navodi izvor gde ona moli dubrovačku opštinu „da postavi župana Nikolu“. Ovaj Nikola je prema piscu Miličin brat, Vratkov sin, i Ruvarac misli da se radi o županu Nikoli Altomanoviću koga je knez Lazar „rasuo i oslepio“.

Lepe kćeri lepe kraljice: Milica je imala Maru, Oliveru, Destinu, Vukosavu…

Milica je Lazaru, po Jiričeku, rodila pet kćerki i dva sina. Slično misli Ruvarac: prvu kći Maru, knez Lazar je dao Vuku Brankoviću, gospodaru Kosova, a posle Kosova, Milica je htela-ne htela dala svoju kći Oliveru, onom čoveku koji joj je posekao oca – Bajazitu. Gotovo svi izvori govore da je jedna Lazarova kćerka bila udata za bugarskog cara Šišmana, ali Ruvarac i izvori na koje se poziva ne zna ime ovoj kćerci. Lazar je dao za jednog Mađarskog velikaša Nikolu Garevića, koji je bio ban u Mačvi i činio knezu Lazaru usluge, po izreci „odakle mi žena odatle sam i ja“. Ovu kćer Mavro Orbin naziva Jelenom, a drugi izvor, Lukarić, Jelenom Despinom. Ona se posle smrti svoga muža udala za humskog (hercegovačkog) vojvodu Sandalja Hranića. Ruvarac pobija mišljenja da se ova kćerka zvala Jelena; knez Lazar zaista je imao kćerku Jelenu koja je bila udata za gospodara Zete, Đurđa Balšića. Kasnije se udala za pomenutog Sandalja Hranića. Izvori su ovde ili nepouzdani, barem u imenima, ili su istoričari pobrkali imena kćerki. Mavro Orbin spominje Lazarovu kćerku Vukosavu kao ženu Miloša Obilića, ali Jiriček ne nalazi da je knez Lazar imao ikakvu ćerku Vukosavu. Jiriček tvrdi da je snaga kneza Lazara bila u kćerkama koje su, ako se sudi po Oliveri, morale biti veoma lepe, a ako se gleda po majci veoma umne, a po ocu, knez Lazaru, verski čvrste i jake. Jednu kćer, knez Lazar je sigurno dao za čelnika Musu i Musići su po pomenutom principu bili na Kosovu.

Kada se ovako razmišlja teško je reći ko je okupio trideset pet hiljada (35 000) Srba na Kosovu, knez Lazar ili njegove kćerke?

(Autor: mr Simo Živković, Izvor: Srpsko nasleđe br. 5, juli1998, Rasen)