IN4S

IN4S portal

Zovem se Milovan, čika Ramuše, i danas bih napunio 18 godina…

1 min read
A, nisam ti rekao da su me ubili onog dana kada su odveli tatu i obesili mamu..? Da, umro sam kad si mi ono stao kolenom na grudi i valjda slučajno prerezao vrat… 
Njegoševoj, Košara, Devič

Mihailo Medenica

Piše: Mihailo Medenica

Dragi čika Ramuše, zovem se Milovan, dete sam iz enklave i uskoro punim 18 godina, taman onoliko koliko je i prošlo otkad si nekuda odveo tatu iz sela, valjda da ti nešto pomogne, žurilo ti se pa si ga udarao da požuri i on, a on je pokušavao da se nasmeje da mama i ja ne brinemo ali bi mu krv potekla iz usta čim ih otvori pa nisam smeo da gledam, bilo me je strah…

Valjda je i njega bio strah, ni on nije smeo da gleda, ili nije mogao, oči su mu bile čudne, velike, ogromne a zatvorene. I iz njih je tekla krv, ali tata se ne plaši krvi, hteo je da se nasmeje pokušavajući da pogleda u mami i mene, ali…
Malo sam, priznajem, bio ljut na njega- nikada ne bi otišao bez pozdrava ali tog dana jeste, a baš je bio lep dan, obećao je da ćemo se igrati s loptom čim završi nešto na njivi, a onda si došao ti i odveo ga, a on ni da mahne ili da kaže nešto onom čiki što što me je udario pesnicom u glavu, pa valjda ljut što sam se rasplakao šutirao i udarao o onu divnu staru krušku pred kućom dok sve nije postalo mrak…
Bila je to zaista prelepa kruška, moje omiljeno drvo, tata je okačio i ljuljašku o nju a one čike što su došle s tobom- mamu, golu i krvavu…

Ne znam šta joj se dogodilo, sve je postalo mrak, čuo sam samo kako zbog nečeg vrišti i moli da joj ne rade, pa smeh tvojih drugara, šamare, udarce, neke bezobrazne reči koje danas znam šta znače, pa opet njen vrisak, toliko jak i strašan da sam znao da je nešto jako boli, a onda tišina!

Ja sam krišom gledao na jedno oko, ono što mi je manje bilo krvavo, video sam kako izlaze iz kuće, zakopčavaju pantalone, smeju se, ubadaju noževima mog Blekija koji je lajao na lancu i vade nešto iz njega bacajući svud po dvorištu…

Bleki više nije lajao, umorio se valjda, samo je ležao i gledao u mene ali nikako da mahne repom ili bar trepne… Opet su me šutirali tvoji drugovi, čika Ramuše. Baš jako, a jedan me je ubo nožem u nogu i povukao sve do vrha butine, kao da ne zna da decu to boli?!

Ti si se vratio bez tate, ušao si u kuću, sigurno da proveriš kako je mama, pa je opet vrisnula do neba i više se niče ne sećam…

Lažem te, izvini, čika Ramuše, sećam se da sam opet otvorio oko, jedva ali sam ga malo otvorio i bio ljut na mamu i tatu što nisu tu da mi pomognu da ustanem, kao uvek kad bih pao…
Kuća je gorela, baš jako, skoro da ništa nije ostalo od nje a zaboravio sam da iznesem igračke iz sobe i pižamicu, mama će se naljutiti ako je ne obučem pred spavanje.

Ne znam zašto ali mama nije bilo ljuta ni zbog čega, samo krvava, modra i gola, onako vezanih ruku za granu kruške i glave pale na drugu stranu, nisam mogao da joj vidim lice, da joj pokažem da sam pao i da dođe da me podigne…
Samo je ćutala a ja sam plakao ali sam ipak bio hrabar i puzao sam sve do nje, kroz ono što su izvadili iz Blekija i blato da dođe do mame.

Nisam mogao da ustanem inače bih stigao brže, jako me je bolela noga, ona što mi je čika isekao…

U stvari, sve me je bolelo, ja sam bio jako mali, znaš, pa dete mnogo boli kad ga jako šutiraju, udaraju glavu o drvo, iseku uvo…

To se deci ne radi ni kad su najviše bezobrazna, a ja nisam bio, evo pitaj mamu, rekle su mi komšije da je negde morala da otputuje ali će se vratiti.

Nije već 18 godina, a ja još čekam, ljut, i ona je otišla a nije me zagrlila i poljubila…

Znaš li koliko mi je zagrljaja i poljubaca ostala dužna, sve brojim i čekam da joj kažem kada se vrati, a tad i ti možeš da je pitaš da li sam nekada bio bezobrazno dete da me onako tuku tvoji drugari dok si ti bio u našoj kući..?

Tata se vratio! Posle sedam godina je došao kući, baš na dan kada sam polazio u školu a neka deca me gađala kamenjem i razbila glavu, a ja sam ih slagao da ću ih reći mami i tati, ali su se samo smejali…

Tata je došao, da, ali mi nisu dali da ga vidim, mada ja mislim da to i nije bio moj tata, jer moj tata je imao i glavu i noge i obe ruke, a ne kao ovaj čika što su ga doneli u nekom ćebetu, ništa nije imao od toga…

Zakopali su ga u jednu rupu blizu one divne kruške, a meni su zavili glavu i odveli me kod komšija, oni žive odmah do žice, valjda da ne smetam dok to urade, pa sam čekao čitav dan, tu sam i prespavao ali tata nije došao iako su mi rekli da su i on i mama uvek tu sa mnom, a nisu!

Valjda bi ih video da jesu, mada nekad osetim kao da me mama zagrli i poljubi, onako kako je uvek radila, najnežnije na svetu, ali se okrenem, potrčim, zovem je, no…
Nisam smeo dalje od one žice inače bih je možda stigao, sigurno je otišla u vinograde…

Nema veze, umem ja da čekam! Ako nešto zaista umem to je da čekam između ovih kalemova žica i računam koliko su mi zagrljaja i poljubaca ostali dužni mama i tata..?

Samo kad se vrate videće oni svoje, moraće da me ljube dva dana i dve noći bez prestanka, a to nije ni pola…

Bio sam, priznajem, ljut i na tebe čika Ramuš, ali više valjda nisam, ne znam?!

Možda i jesam, ali mi kažu da više ne smem da budem jer si ti naš drugar sad!

Ne moj, ovih čika koji se brinu da nam u enklavama bude super i da dobijemo one pakete sa nekom hranom, što nam donesu kad su neki izbori, ali otvorene i poluprazne.
I oni su dobri ljudi, sve su ti oprostili, a praštanje je vrlina, samo što njima nisu odveli mame i tate, i tukli ih onako male, ali nisu oni krivi zbog toga već ja!

Tako kažu, jer ti si sad naš prijatelj i za sve što nam se dogodilo krivi smo mama, tata i ja, nismo smeli da ostanemo u kući kad ste ubili seku dok se vraćala iz škole jednog dana, ali smo opet ostali i samo vas naljutili!

Nadam se da više nisi ljut na mene, sad smo drugari, ove naše čike te vole i zakleli su se da će te slušati, a kad nekog slušaš onda mora da si sjajan lik, inače ne bi oni glasali za tebe nikad!

Ne bi, zbog svega onog što si uradio meni i mojima, još tolikim porodicama, još stotinama porodica nalik našoj, ali sami smo krivi, zar ne?!

Sad će sve da bude super, kao nekad!

Sedim na ljuljašci, još je na onoj mojoj kruški, baš na grani gde su okačili mamu da visi, i čekam… Čekam familiju, trebalo je već da stignu, pomen mi počinje za pola sata, pop je odavno došao… A, nisam ti rekao da su me ubili onog dana kada su odveli tatu i obesili mamu…? Da, umro sam kad si mi ono stao kolenom na grudi i valjda slučajno prerezao vrat… Umro sam gledajući na ono jedno oko mamu, golu, krvavu i modru, ona nije gledala u mene… Ne ljutiš se što sam izmislio ostalo, morao sam, ti si sad dobar i… Da sam živ sad bih napunio 18 godina, ali nema veze, ionako su mi sve igračke izgorele u kući, s čim bih se igrao čekajući da se mama i tata vrate?!

Zovem se Milovan, čika Ramuše, lepo piše na spomeniku, imao sam godinu dana kada si došao u naše selo da odvedeš tatu da ti nešto pomogne…

(Izvor: Blog autora)

Podjelite tekst putem:

18 thoughts on “Zovem se Milovan, čika Ramuše, i danas bih napunio 18 godina…

  1. Bravo Mihailo.Na žalost predivno si opisao našu muku i naše stradanje.Muku veliku iz koje se teško put pronalazi i iz koje se teško izlazi.

  2. Ovo treba da procitaju nasi politicari koji se prepicavaju svaki dan radi zabave,a nista ne rade cast izuzecima

  3. Ja se vise jezim na pomisao, da mi SRBI, koji su doziveli to od strane Haradinaja, ulaze u pakt sa njim. Pakt sa djavolom nikom dobro nije doneo, ma koliko se to isprva cinilo… Vucic i SNS su presli preko „svoje“ mrtve dece, SRPSKE dece, preko one dece iz Gorazdevca… Kako da ovaj nas cika predsednik, objasni , i dal postoje reci da objasne taj pakt. Neverujem. Te reci bice samo suvisle i beznacajne. Prodao si cika predsednice svoju dusu. Nasu, moju… onu iz naroda nisi. Niti ces moci… Mi smo nesalomivi. Mi smo nebeski narod. U svakom smislu te reci. Bili, ostali… i bicemo.

  4. …“Stari Zavet nas plaši svojom neposrednom okrutnošću i mi žurimo da se okrenemo i pobegnemo u topli zagrljaj novozavetne blagodati. Ali ne treba bežati, zato što Stari i Novi Zavet ne protivreče jedan drugom. Vezani su unutrašnjim jedinstvom i Isti Bog deluje u oba. Onaj ko je dostojan novozavetne milosti primiće milost. Onoga ko je okoreo do kraja pronaći će starozavetna strogost. I treba pažljivo gledati slike koje proroci oslikavaju. To su slike pravde i istine, koje se i danas dešavaju…

    …Prorok je začuo glas: „Pristupite koji ste poslani na grad, svaki sa svojim oružjem smrtnim u ruci… i među njima beše jedan čovek obučen u platno s opravom pisarskom uz bedricu… I reče mu Gospod: Prođi posred grada, posred Jerusalima, i zabeleži belegom čela onim ljudima koji uzdišu i koji ridaju radi svih gadova što se čine usred njega“ (Jez. 9, 1-4)…“

    , iz besede protojereja Andreja Tkačova

    https://stanjestvari.com/2017/08/19/tugovati-uzdisati/

  5. Srce mi se cijepa , suze same teku ,samo cu reci . E prokleti da ste svi vi koji dozivljavate RAMUSA kao covjeka a ne kao ZVIJER i ZIVOTINJU . Stici ce ga pravda kat tad .

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *