13. јул, заборављени принц и подјеле

13. јула је Црна Гора устала против фашизма и нацизма. То је истина, а истина је и да устанком нијесу руководили само комунисти, како то неки желе представити, него су у организацији и борбама учествовали и други антифашисти и разне политичке опције, као и велики број официра Краљевине Југославије. И није истина да је устанак био борба за независну Црну Гору, како покушавају да пласирају поједини политичари и квазиисторичари дукљанске провинијенције, што ће се, уосталом, показати и каснијим уласком Црне Горе у Југославију.

Али је непобитна истина да су наши преци тога 13. јула устали против одлука од 12. јула, када су појединци, чијих идеолошких наследника и данас има у ЦГ и то на ,,видним“ мјестима, на Цетињу покушали да, под покровитељством фашиста, прогласе некакву ,,Независну државу Црну Гору“. И прилика је да се сјетимо и херојства принца Михаила Петровића-Његоша, унука краља Николе, који је одбио понуду Италије да сједне на престо творевине коју су успоставили фашисти. Принц Михаило ће због своје храбрости ,,зарадити“ затвор и патњу, али и остати уписан у свијетле примјере отпора окупатору.

Поставља се питање зашто се лик и дјело принца Михаила Петровића-Његоша избјегавају када се у Црној Гори прославља 13. јул 1941. Можда зато што је Петровић-Његош или што је на понуду италијанских фашиста да преузме престо одговорио следеће- ,,Био сам одувијек убијеђени и одушевљени присталица пуног југословенског јединства. Поред тога, већ одавно био сам положио заклетву на вјерност свом брату од тетке, покојном краљу Александру и ту заклетву после његове смрти обновио под намјесником, кнезом Павлом. А недавно сам, као што ми је била и дужност, телеграмом честитао своме братанцу Краљу Петру преузимање Краљевске власти. Ни за шта на свијету не бих одступио од своје чврсте ријешености да останем на пуној линији вјерности својој отаџбини, Југославији! (,,Из мојих мемоара“, Принц Михаило Петровић – Његош).

Дакле, некоме сметају и овакви примјери отпора окупатору, или се из историје узима само оно што нам одговара.

13. јул је, осим до тада у Европи невиђеног отпора фашизму, за наше прилике значајан и по томе што је то, можда, био и последњи пут када је Црна Гора била јединствена, да су у том тренутку заједно били и они који ће се који мјесец касније сукобити у страшном братоубилачком рату.

Црна Гора је много пропатила због тих подјела, као и оних прије 1941. и оних које ће доћи деценијама касније. И у времену када те подјеле заиста најзад треба оставити историји, оне се изнова потхрањују и обнављају. Тачније, режим и његов шеф подјеле користе као једну од главних полуга да сачувају своју, у отимачини стечену власт.

Да, у тренутку када су ухваћени у изборној крађи, када заједно са својим партнерима из организованог криминала пљачкају грађане, када прогоне политичке неистомишљенике, слободне медије и НВО, када гасе фабрике и уништавају привреду, увијек када су у проблему латиће се подјела и мржње.

Ти који на тај начин воде ову државу су њени највећи непријатељи, и такви, попут шефа профитерске организације зване ДПС, Мила Ђукановића, воле само ону Црну Гору у којој могу несметано да краду, отимају, уцјењују и да пуне своје џепове. А Црна Гора није Мило Ђукановић, Светозар Маровић или Филип Вујановић, она вапи за помирењем и слободом.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: