1914–2014.
1 min read
Pokušavajući da predoči čitaocima šta Francusku i Evropu očekuje u novoj 2014. godini, pariski „Mond” citirao je nemačku kancelarku Angelu Merkel u obraćanju decembarskom samitu EU.
„Situacija je ozbiljna i ne mogu da se otmem utisku da je posve nalik na onu pred izbijanje Prvog svetskog rata, 1914. godine”, rekla je Merkelova.
Nemački nedeljnik „Špigl” pojasnio je da se Merkelova pozvala na knjigu australijskog istoričara Kristofera Klarka „Mesečari – kako je Evropa krenula u Prvi svetski rat”. Pri tome je zastupala tezu po kojoj svaka kriza ima svoje automatizme, „rastače” okvire, ako nema spremnosti i pravog rešenja za njeno obuzdavanje.
Teza koju je Merkelova u Briselu zastupala predstavlja okosnicu Klarkove knjige „Mesečari” koju je „Njujork tajms” svrstao među deset najznačajnijih knjiga 2013. godine. Klark je kao glavni uzrok sukoba naveo neslogu među ključnim silama tadašnje Evrope. Po njemu, preduslovi za izbijanje oružanih sukoba bili su nepovoljna ekonomska situacija i nerešeno pitanje (pre)raspodele uticaja na svetskim tržištima, ali i „širi sticaj okolnosti”, poput nastanka i širenja nacionalističkih i separatističkih pokreta.
„Nema mesta za isticanje krivice, ni za veličanje herojstva, već treba podsetiti kuda (evropska) nesloga može da odvede”, premisa je nove francusko-nemačke definicije ratnih događanja, predstavljene minulog leta kao koncept za obeležavanje stogodišnjice izbijanja Prvog svetskog rata.
Na žalost, neki vinovnici su ipak imenovani. Nisu to više Nemačka, ni Austrougarska, ni brzopleta diplomatija Velike Britanije, već – Srbija kao naručilac atentata u izvedbi Gavrila Principa, kog je Kristofer Klark nazvao „teroristom”. Srbima se, istovremeno, sa raznih strana sugeriše da sa manje ponosa i patosa pominju odiseju srpske vojske kroz albansku golgotu i njen trijumfalni povratak sa Krfa.
Za koji dan će 2014, godina koja će u Evropi biti dostojno obeležena, ali i iskorišćena kako bi ključne države reinterpretirale svoju prošlost onako kako im odgovara iz današnjeg ugla. Tako je i prezauzeta gospođa Merkel našla vremena da pročita knjigu australijskog istoričara, koji na ulogu njene zemlje blagonaklono gleda.
Bilo bi dobro da se i Srbija ozbiljno pripremi za obeležavanje stogodišnjice. Ne zarad zavađanja sa evropskim partnerima, već radi podsećanja na srpski doprinos ishodu tog rata, kao i na rešenost da opet bude značajan faktor pozitivnog toka evropske istorije. Nema Srbija ni jedan jedini razlog da sa manje ponosa od bilo koje druge evropske države obeleži svoju istoriju od pre sto godina, tim pre što nije iz te strašne klanice izašla samo kao pobednica, već i kao moralna pobednica.
Za nas počinje godina u kojoj ćemo imati čime da se ponosimo i šta da proslavljamo.
tekst imate na sajtu Fond Slobodan Jovanovic – Milorad Ekmecici
Ćirilicu ukidali, jer je vlast obrazlagala da je to znak Istoka pred kapijama zapadne civilizacije „koju mi danas (1914) branimo“. Ponovo kamenicama lupaju table po Hrvatskoj, jer su neki od onih jadnika iz „Domovinskog rata“ još tamo preostali da žive. Trebalo bi upitati hrvatske književnike da li se hrvatski narod iznutra integriše po nekom drugom lepilu ili je to samo zlonamernost prema Srbima, koja ih kao naciju drži na okupu. Da li se tamo neko stidi što se domovinskim ratom naziva proterivanje 300.000 srpske braće, kako piše u knjizi Nikice Barića Srpska pobuna u Hrvatskoj 1990–1995 (2005). Po popisu 1991, u Hrvatskoj ih je bilo 581.663, uz 106.041 Jugoslovena. Mora da ih je proterano više, pa opet bojovnici lupaju table sa ćirilicom, kao što su 1914. radili u odbranu zapadne civilizacije koju oni brane, od onih golaća što su odmaglili od te civilizacije. Svi koji su 1914. morali da oprispe Gavrila su smatrali herojem.
Američki istoričar Zeman, u knjizi o Prvom svetskom ratu i atentatu u Sarajevu 1914. citira službeno stanovište dela habzburških vlasti da treba potpuno zabraniti srpsku ćirilicu.
Gavrila su svi smatrali herojem
U crkvi u Čapljini sam se krstio 1928. Na vest o pucanju u Sarajevu, rulja drugih dveju vera je crkvu počela rušiti, odneli iz nje sve što se moglo poneti. Ponovo su je rušili i opuhali iz nje pozlaćena krsta, ripide i čirake, a onda i po treći put 1992, kad se raspala država kojoj se moj deda 1914. počeo da raduje. Ko je tada plakao i danas plače, ko je podizao palom prestolonasledniku spomenik u Sarajevu, podiže ga i danas po drugi put. Bilo je Srba koji su grdno osuđivali atentat, pa jedan u Sarajevu kod matičara promenio ime jer je bilo isto kao kod jednog od zaverenika. Nema vesti da neki danas u Beogradu pomišljaju da to urade. Strpljenja malo, biće ih. Na slici: Ruševina srpskog pravoslavnog hrama u Čapljini, više puta skrnavljenog i rušenog tokom XX veka.
U crkvi u Čapljini sam se krstio 1928. Na vest o pucanju u Sarajevu, rulja drugih dveju vera je crkvu počela rušiti, odneli iz nje sve što se moglo poneti. Ponovo su je rušili i opuhali iz nje pozlaćena krsta, ripide i čirake, a onda i po treći put 1992, kad se raspala država kojoj se moj deda 1914. počeo da raduje. Ko je tada plakao i danas plače, ko je podizao palom prestolonasledniku spomenik u Sarajevu, podiže ga i danas po drugi put. Bilo je Srba koji su grdno osuđivali atentat, pa jedan u Sarajevu kod matičara promenio ime jer je bilo isto kao kod jednog od zaverenika. Nema vesti da neki danas u Beogradu pomišljaju da to urade. Strpljenja malo, biće ih.
Ne sećam se da li je iko ikad proglasio i Miloša Obilića atentatorom, jer svaki vitez u jednodnevnom boju sanja da ubije zapovednika protivničkih strana. Nešto sam sumnjičav da će neki danas proglasiti teroristom i Pjera Bezuhova, iz Tolstojevog Rata i mira. Kad je Napoleon zauzeo Moskvu, on je pozvao jednog francuskog oficira na ručak da zaobilaznim putem sazna kuda prolazi njegov car, da ga ubije. Dobričina kakvog svet pod nebesima nije video bi danas – ako znaju za njega – bio od nekih osumnjičen da je zlonamernik iz muslimanskog podzemlja koji sanja kako da sruši još pokoji njujorški neboder. Sve sam nešto radoznao da neće u mojoj Čapljini sada ponovo neko odneti pozlaćene ripide. Ne verujem da bi to nekome smetalo, sem ponekom Srbinu koji u Čapljini još nekako tavori.
Američki istoričar Zeman, u knjizi o Prvom svetskom ratu i atentatu u Sarajevu 1914. citira službeno stanovište dela habzburških vlasti da treba potpuno zabraniti srpsku ćirilicu. Opisao sam to šire u knjizi Stvaranje Jugoslavije 1790–1918 (II tom, delovi pod naslovima Jungslawen, omladinski pokret 1903–1914 i drugo Strah od dece). Šef policije u Sarajevu, pred atentat 1914, zvanično je izvestio da u službenim krugovima postoji strah od dece. Saslušavan je dečak od deset godina, što je u školskoj klupi video lik cara na dopisnici svog školskog druga, pa vrhom džepnog nožića pokazao kako bi ga po vratu trebalo preklati. Novine su pisale da je saslušavan i dečak od 14 godina, jer je „pogrđivao cara“.