А да, макар једном, покушамо нешто – нормално?

Пише: Бошко Вукићевић

Разговори између представника коалиција које су побиједиле диктатора Ђукановића на изборима прије двије године, најављени за сјутра – од изузетног су значаја. Такав значај се, прије свега, рефлектује у могућности формирања неке врсте Техничке владе од стране чланица датих коалиција, чији би првенствени задатак био припрема првих слободних избора у историји Црне Горе. Сувишно је наглашавати да би било која влада која би се бавила припремом избора, а која би имала подршку ДПС -а, макар и спољну, била гарант да такви избори неће бити регуларни. Само потпуно искључивање криминогене партије из тог процеса ствара предуслове за регуларност изборног изјашњавања.

Међутим, већ видим да од стране одређених партија постоје условљавања за могућност постизања договора, па можда и за само одржавање сјутрашњег састанка. Такав приступ је не само погрешан, већ и деструктиван. У условима екстремне завађености између чланица побједничких коалиција, а у циљу превазилажења таквог стања, управо је одсуство било које врсте условљавања једини исправан пут. И за саму могућност постизања договора. Они који у овој ситуацији постављају било које услове вјероватно и не желе договор.

Неки медији најављују да одређене западне адресе, заједно са ДПС -ом, покушавају нашем друштву да наметну Ибрахимовића као мандатара будуће владе. Није једноставно ријечима описати сву скандалозност и политички неморал коју садржи једна таква „понуда“. Не само из разлога што је Ибрахимовић предсједник странке која је дугогодишњи симбол политичке корупције, већ и због тога што је та странка изгубила на претходним изборима. Зашто би неко ко је изгубио добио могућност управљања? Нажалост, таква правила „антидемократије“ неко се усуђује да предложи само малим државама као што је наша. Упркос свему, увјерен сам да дати предлог неће проћи.

На другој страни, медији помињу и могућност предлагања Мандића као мандатара, што би евентуално био један од резултата сјутрашњег састанка. У том смислу, нужно је истаћи сљедеће: наше друштво коначно мора да се учи правилима демократије. У свим западним државама, са развијеном демократском традицијом, лидери највеће побједничке коалиције су природни кандидати за предсједнике извршне власти. Таква датост се, готово никада, у тим земљама није доводила у питање. Из једноставног разлога: њено оспоравање би значило негирање народне воље. Свако одступање од таквог правила, од те нормалности, значило би да нешто не функционише како треба.

Само се у Црној Гори, на том пољу, увијек покушавало нешто „мимо свијета“. Увијек су се тражили неки нестраначки кандидати или они које предлаже западни фактор. Увијек се експериментисало. Дакако, у свему томе значајну улогу имале су политике одређених западних центара који желе да онемогуће остваривање српских интереса, не само у Црној Гори, већ и у региону.

Било како било, зашто не бисмо и ми, макар једанпут, покушали нешто нормално? Нешто што важи у свим демократским државама. Нешто што није експеримент. Таква политичка нормалност требало би да заживи на нивоу принципа, независно од имена и презимена кандидата. У том смислу, и управо на нивоу принципа, тј. независно од позитивних или негативних мишљења о политичкој каријери Мандића која имају преостале чланице побједничких коалиција – представљао би демократски искорак Црне Горе уколико би оне подржале такво рјешење.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: