А „Седмак Чобанин“ би на (од)мах да узме титулу почасног предсједника..

Пише: др Момчило Пејовић

Краћег говора а веће и јаче дреке није било, на Цетињу пријестолноме граду под дно Ловћен планине поносите, од једног владара – диктатора, предсједника којему је било (пре)остало неколико ноћних сати па да се званично откотрља и стрмоглави са фотеље државника и предсједника једне „демократске, еколошке“, слободне суверене и независно-натовске државице, која даје „значајан допринос“ снази тога „војнога савеза“ у којем се сада налази 31 држава, а које га чине најјачом војном силом (са)купљеном у једном „хуманитарном походу“ према свима онима који би се дрзнули да пруже отпор таквој (веле)сили!

Наравно, НАТО-вски савез – (Сјеверноатлантска алијанса) или тзв. „стражар свјетског поретка“ (ни)коме не „пријети“ већ само „успоставља“ ред, мир и поредак како у Европи тако у цијелом свијету и то „од стратешког и бенефитног значаја“ за све његове чланице у циљу „слободног протока људи, услуга, роба и капитала!?

Тај „силни, заумни и безумни“ говорник био је по други пут узео мандат предсједника државе незаслужено односно послије режираног, симулирано-одиграног „државног удара“ са којим га је изнудио од грађана, његових присталица, оних из иностранства, куповином и уз дупликате личних карата, и ко зна све којих „мафијашко-трговачких послова“ из „свијт(л)а бизниса“ са којим је још од раних политичких дана учио се „калкулисати“, баратати и манипулисати! Овога пута, иако бијаше по реду трећи, а „трећа (ни)је срећа“, није успио! А само се хтио домогнути „још овај пут“ њему „прирасле“ предсједничке фотеље, и за еуре „много вољеног“ Монтен(иј)егра!

Није то личило на отмен и мудар говор једног, да је којим случајем ријеч о стаменом државнику и предсједнику, који би часно сишао са трона-пријестола и уступио га ономе млађем и рјечитијем, што извојева чисту и знатно убједљиву побједу у другом предсједничком изборном кругу! Тај његов говор био је само један простачки, политички плач помијешан са кукњавом и бахатим ређањем резултата од „историјског значаја“, које је персонификовао нико други до он, несмјењиви страначки лидер Д(Р)ПС-оваца, седмоструки носилац „премијерског појаса“! А, уједно је то био и вапај да му се пружи политичка подршка, помоћ, ода признање или окачи златни црногорски орден првога реда за „најразвијенију економију на Западном Балкану“, са којом је успио да двије трећине грађана у држави Црној Гори доведе до просјачког штапа и пуког преживљавања!

Наравно, сада и под хитно би „Седмак Чобанин“ хито узети оно што је у закону, а на његову иницијативу (на)калемљено и „уведено“ да (по)стоји, као могућност – предвиђено је да може бити промовисан у почасног предсједника, ако претходно није процесуирана та(ква) личност“!? Хоће да се што прије до(х)вати те (п)очасне титуле предсједника Црне Горе са којом би само још пет година уживао односно имао имунитет и био недодирљив за државне органе гоњења, истражне, судске и полицијске, како у земљи тако и иностранству!? Дакле, био би (из)ван (до)хвата закона за кривична дјела и гоњење или процесуирање односно позиве код СДТ-а и осталих законских могућности да га (оп)терете не само у његовој држави него ни у Италији, у којој је не тако (пре)давно „ослобођен“ гоњења због шверца цигарета, јер га је и тада (за)штитио имунитет државника!

Знао је он добро „за јадац“ односно своју велику политичку, државничку и криминалну невољу и бољку, које му од посљедње деценије 20. вијека висе изнад главе као „Дамоклов мач“, па би хтио да пожури онога који је часно сјео на предсједничку фотељу да му што прије и на вријеме осигура промоцију „почасног предсједника“ за „не дај Боже“ и на тај начин стекне резерву од пет наредних година! А после тога истека нешто ће већ (с)мислити или неки „алиби“ сигурати, да не би узалудно трошио своје новце на одбрану и ангажовање бираних од најбољих европских адвокатских тимова!

Говор, већ тада бившег, отишлог или одлазећег предсједника Црне Горе, Мила Ђукановића – „Седмака Чобанина“, саопштен – (пр)очитан на конференцији за медије на Цетињу, како рече без намјере да „експлицитније сумира резултате остварене током“ трајања његовог диктаторског режима, који је сам „персонификовао у дужем“ временском периоду и „чији историјски значај нико реалан не може оспорити“, само су доказ и потврда свега онога што је и како је радио у личном интересу, као и интересу свих оних из најближег његовог окружења, поред чланова уже и шире породице, затим свих оних који су били задужени да одрађују послове за њега као похлепног владара, кума и пријатеља са девизом: „Ми знамо како“ – „За бољи живот“, наравно, њихов!

Мислећи да је саопштио своју пуну, праву и „живу истину“ медијима и цјелокупној црногорској и свјетској јавности, која неће зависити од упита нити од оних који ће писати о времену његове владавине, а посебно од стране озбиљних и неострашћених историчара, он је ту ставио закључак, оцјену и на све то велику црну точку! Такође, да неће и да нити може бити, ико, ко ће демантовати или чак се осмјелити да провјерава његове „персонификоване“ наводе и тврдње од како рече односно оцијени своју владавину, да је од „историјског значаја“ све што је постигнуто на укупном друштвено-политичком, привредном, економском, просвјетном, образовном, научном и културном плану за три деценије његове аутархичне власти!

М. Ђукановићев, на Цетињу, посљедњи „лабудов пој“ отишао је корак даље додавши да је „очуван мир и учвршћен мултиетнички склад 90-тих, док је бијеснио ратни вихор у окружењу“!? Није ваљда да је М. Ђукановић био толико сенилан па је „заборавио“ на своје прво премијерско запослење и вријеме првог премијерског мандата, када су се са његовим парафом слали позиви за учешће у „Рату за мир“, јер је „домовина у опасности“ била, на многе погинуле и велики број рањених и остале жртве тога безумног грађанског рата, а који су били са простора тадашње републике Црне Горе?

Наравно, одмах је прескочио и то једним кораком цијела два десетљећа и прешао на економију, као његову успјешну област коју је „апсолвирао“ на Економском факултету у Подгорици, и без проблема дипломирао!? И ту (се) онако (из)рече хладно, много политички тупо, веома неувјерљиво, а голим оком видљиво на сваком кораку, гдје многи чланови из бројних домаћинстава сада стрпљиво стоје и чекају у редовим по народним кухињама да им се удијели дневно хуманитарно требовање!

У тренутку му се учини(ло) да је (пре)мало наређао и (из)рекао, па је наставио у свом осионом, надменом и арогантном стилу. А да не би био неодмјерен односно да не би (пре)тјерао у давању (пр)оцјене од „историјскога значаја“, попут његовога негдашњег љутог политичког противника др Новака Килибарде, политичког лидера тадашње Народне странке, великог Србина а касније великог Црногорца, који је у свом „епски надахнутом“ говору са народњачким стилом, на одру А. Изетбеговића, изнио „званичан став Црне Горе“ давши о покојнику много високу политичку оцјену, када је рекао: „да је он једна од најкрупнијих личности у свеукупној историји бошњачког народа“, и нагласио да ће она „свестрано надјачати оцјену његове личности коју изричу његови савременици“; тако је, ипак, М. Ђукановић наставио иако без примјетне паузе односно застоја и отишао исто тако високо, а далеко јаче и снажније изрекао се и „персонификовао“ изјавом да је Црна Гора не само држава, која се већ деценију и коју годину више налази у „предворју Европске Уније“, само захваљујући њему као политичкој личности, његовом угледу, успјешном бизнису и дугој владавини са поданицима, бираним кумовима, пријатељима и бизнисменима, него је и „најразвијенија економија на Западном Балкану“!

Наравно, због таквих постигнутих „историјских резултата“ Ђукановић је „(…) поручио (…) да се неће повући из политике, већ ће искористити „законско право“ на титулу почасног предсједника: „Данас завршавам мандат активног предсједника, а користићу законску могућност да будем почасни предсједник“! Тако рече и нагласи свима присутнима и јавности, која је слушала и гледала пренос његовог рахитичног, (и)сторијског (из)говора на Цетињу, непун дан уочи престанка мандата и опроштаја од предсједничке фотеље „европског државника“ односно предсједника! Наравно, ако му буде могло бити!? Би то нешто слично ономе одговору на питање које му је негдје давно поставио Н. Килибарда, током неког њиховог неформалног разговора приликом „случајног“ сусрета, можда скупштинске паузе, па му је он одговорио: „Кад би (ми) могло бити“!?

А на питање новинара чиме ће се бавити, услиједио је одговор: „(…) бићу посвећен сређивању своје архиве, систематизацији тог дугог политичког вијека, јер вјерујем да то може користити не само за дуготрајнија моја сјећања, већ и некоме ко би се бавио политиком“!? Ту је добрано омануо, јер се из тога неће имати ваљано што научити сем да буде погрешно и терет за онога ко буде његове поуке примјењивао! А његова „дуготрајна сјећања“ из тако „дугог политичког вијека“ могу само (по)служити за забаву и причице дјеци узраста од двије до пет година!

Треба бити толико умишљен у своју свезнајућу памет, искуство и мудрост па такав говор одржати и, наравно, резигниран, неиспуњених снова да по трећи пут буде предсједник државе, сада као политички остарјели блавор одлази у неповрат, у политичку прошлост, на маргинама и сметлишту историје. О себи је све рекао и дао најтачнију карактеристику личне, политичке и државничке каријере током скоро тро и по деценије владавине Црном Гором! Кратак, али јасан говор једног „европског државника“ попут „предсједника Мила“, него ко(га) за све па и за њега самога ако га разумије и, наравно, ако га је сам састављао!

На крају говора, у којем је изнио прикривену срџбу, љутњу, завист, љубомору, жал што није успио да се још једанпут дохвати предсједничке фотеље, неповјерење у нове личности и политичку снагу нове побједничке странке „ПЕС-а“, која је дала младог, али и прилично мудрог и политички промишљеног предсједника, који га је послао у политичку прошлост, тада једино што му је остало било је да се мало коригује, што је и учинио, рекавши оно што се већ одавно зна: „(…) Ја вјерујем и у бољу Црну Гору и у бољу Европу. Нема вјечне власти, само је Црна Гора вјечна“!

Наравно, заборавио је да нагласи оно што је прије пар година признао и јавно (из)рекао да „дуго трајање на власти“, ипак, квари људе, дакле оне који за лако не напуштају држа(в)ну фотељу и бенефите! Можда себе не убраја међу, њих, такве!? Када би се давала карактеристика његовог говора или оцјена онда се слободно може рећи да је то био у пуном и правом смислу егземплар политичког и обахаћеног лицемјерства од стране једног одлазећег предсједника „европског државника, Мила Чобанина“, а да „Него ко(га) „?!

Да је жеља за влашћу појединих политичара и владара – државника, посебно са простора Балкана у државицама насталим распадом оне СФР Југославије као „монолитног братства и јединства“ односно заједнице „братских народа“, неисцрпна, неутољива и непролазна глад и жеђ све до њихове смртне уре више је него очигледна и много пута потврђена у последње три и по деценије њиховог засебног, независног, политичког и државотворног бивствовања!

А као најупечатљивији примјер и образац навешћемо сада већ бившег и од скоро политички пораженог односно изгубљеног, побијеђеног предсједника и државника црногорског или монтен(иј)егринског на предсједничким изборима у другом кругу од 02. априла текуће године или једноставније речено именом и презименом у лику и дјелу несмјењивог страначког лидера Мила Ђукановић – „Мила Чобанина“ или како у народу од милоште још једним називом (пр)озваше „Седмак(а) Чобанин(а)“, фармера најбројнијег политичког стада сада већ обезглављених дрпс оваца! Ријечју, дакле, особи или политичкој личности и државнику која је стекла „премијерски појас седми дан“ или простије речено успјела је бити током „успјешне и побједничке каријере“ засјести и остати у премијерској фотељи само седам пута у три деценије, што ће рећи да је са минималним паузама прекидао трајање појединих мандата! А обашка, уз све то, несмјењиви политички лидер странке Д(Р)ПС-оваца и, наравно, у два пуна предсједничка мандата у фотељи црногорског државника – предсједника.

Он је „владар“ који је као политичар и државник за нешто више од три деценије личне и апсолутне владавине постао глодар и гробар укупне црногорске економије и унуштитељ животног стандарда за више од двије трећине грађана те њему „много вољене“ и „најљепше државе на свијету“ у којој су грађани доведени до просјачког штапа, а он као политичар и државник, политички лидер се енормно обогатио и постао најбогатији „европски државник“ у земљи у којој су грађани као његови поданици у потпуности осиромашили односно доведени на минимум животне егзистенције са дневним расположивим трошковима пуког преживљавање од свега 2,5 еура (два и по еура)! Тако нам јасно и документовано, прије неколико година, израчунаше они званичници у његовој државној институцији званој „Монстат“ и одредише границу дневних животних потреба њеним грађанима „да могу преживјети“ дан до сјутра односно неће умријети – липсати од глади!

Нико реалан то не може негирати, ако хоће да погледа истини у очи и да демантује већ сада бившег предсједника, чији је говор на Цетињу односно „лабудов посљедњи пој“ огледало његове дуготрајне власти, јер одражава све његове битне политичке и карактерне особине као једног апсолутисте и диктатора.

Добро је да се његове државничке оцјене о „најразвијенијој економији“ не могу схватити озбиљно већ само као „лабудов последњи пој“ са којим је све о себи рекао! А, ипак, оцјену њега као личности, политичара и државника изрећи ће не дворски његови историчари већ озбиљни људи који се баве историјом као науком и који ће безпристрасно писти о владавини једног „премијера побједничког духа“, а који је опустошио црногорску економију, осиромашио грађане и у „процесу транзиције“ односно организованог лоповлука на високом државном нивоу, коју је „успјешно“ проводио са својим поданицима, полтронима, помагачима и експертима „либералне економије“ сравнио са земљом односно готово све приватизовао, и то ће бити мјеродавно! И, наравно, однио са собом народно благо поставши међу најбогатије европске и свјетске владаре – премијере односно државнике! Неутољива је била његова политичка страст као глад и жеђ за влашћу и она је уједно најтрајнија, најјача, најдубља и неумрла човејкова карактерна особина попут предсједника и премијера његовога профила и политичкога калибра.

Његова политички болесна глад и жеђ за влашћу, примјер је ријетко изобличене политичке личности, која је унапријед имала визију како и на који начин себи прибавити велику материјалну и финансијску корист! Наравно, са народне грбаче је скинути и оглодати грађане, довести у подређен положај, осиромашити их а себе обогатити у пуном смислу те ријечи и буквално тако како би статус грађанина био подређен као кмета у доба феудализма! Све што се могло и што је било од користи он је приватизовао, а на другој страни грађане осиромашио остављајући за собом уништену привреду и економију, а, с друге стране развио лични и породични бизнис, наравно са кругом кумова, пријатеља и њему интересних „бизнисмена“ !

Дуго и вешто је сакривао своје незасите личне жеље, амбиције, планове и визије да би уназад пар година односно од политичког пораза на парламентарним изборима од 30. августа 2020. године показао своје зубе и намјере, ако још не буде на челу државе коју је великим дијелом претворио у свој феуд! Од тада су му политичка кола обрнула низбрдо. Наравно да није признавао свој велики политички пораз надајући се да ће у иностранству наћи оне политичаре који ће га подржати, али је било безуспешно и сам је то искусио трчећи по Европи и стижући и до Америке! Посебно, летом за Париз а потом наставио за Америку као приватно-државни посао безуспјешно је завршен, иако је од „вишег државног интереса био“, како нам по повратку саопшти и обећа да ће кад „буде вријеме“ рећи сврху тога приватно-службенога лета!

Политичка подршка је изостала, а много година је била пружана за његов опстанак на власти и уједно се жмирило на његово приватизовање државних институција, корупцију и организовани криминал на високом државном нивоу у институцијама система и привредно уништавање односно на „транзициони“ процес! Био је то простим рјечником казано голи лоповлук и отимачина од стране једног премијера и предсједника са његовом кликом новостворених „младих и успјешних бизнисмена“!

Понадао се био, када му је политичка рука сарадње била пружена са његовим потписом на бјанко премијерском чеку на име др Дритана Абазовића за састав мањинско-већинске „европске и нове“ 43. Владе црногорске, а „без учешћа“ његових дрпс оваца као чланова, што му је у потпуности одговарало, јер је по дубини све остало исто или понегдје чак и боље од онога што је и како он постављао! Тада је Д. Абазовић, ипак, као и многи прије њега сједио у крило М. Ђукановићу! Међутим, политички врло вјешто је успио млађани премијер надмудрити предсједника и уплести га у своју вјешто припремљену паукову политичку мрежу! Касно је било када је предсједник осјетио да је политички обманут односно преигран и то од онога кога је не тако давно у сред парламента назвао „битанго(м)“, па је мислио осветити се срушивши му ту исту Владу, а очекујући да ће му неко пружити политичку сламку спаса за даљи опстанак на власти!

Низали су се изборни политички резултати широм градова Црне Горе у којима су трпјели поразе на локалном нивоу, а посебно у Подгорици која је била прави одмјер укупних снага па се већ тада увелико назирао крај, који ће услиједити на предсједничким изборима. Било је то његово државничко финале треће по реду, али сада са великим политичким поразом и то од много млађег и политички неискуснијег политичког противника, човјека који га је потукао и бацио не само на кољена него са њим почиштио – обрисао политички ринг! Неславан крај једне дуге владавине од једне те исте особе и једне странке која је важила за „најјачу у најбројније странку“, а чије чланство је њему било до последњег даха (пр)одано нешто за фотеље, министарска мјеста, директорства, амбасаде, кредите и станове добијени са плаћањем рата у симоличном износу и на много година отплатнога рока и томе слично!

У опроштајном говору предсједника његове Горе Црне „Седмак Чобанин“ нагласи своје озбиљне намјере укупној јавности да добро чују и да имају обавезу да ће већ сада самопромовисати се за почасног предсједника, јер је то „по закону“ којем је он кумовао да би једнога дана, ако којим случајем не буде по трећи пут изабран (за)узети оно што му по закону (при)пада, тако да његов партијски другар Филип Вујановић не буде усамљен у том „звању“ односно са том титулом, а све по оној из времена краљевине Николине у Црној Гори „ја тебе сердаре, а ти мене војводо“!

Не уграбивши да се по трећи пут попне у фотељу званичног предсједника „Седмак Чобанин“ односно пастир напуштеног политичког стада добрано окруњених дрпс оваца сада кани још пет година бити на државним јаслама са свим бенефицијама уз тјелохранитеље, канцеларију, лимузину и тако даље! А не узеше му лимузину са којом ће се возати још наредних пет година, иако запријетише веома озбиљно и са јаким и одлучним загоном да ће то учинити!? На тенане ће да „сређује“ своју тродеценијски формирану архиву, и почети да пише своје „мемоаре“ или научно-политичко (не)дјело у којем ће (от)крити будућим генерацијама све што је прећута(н)о, а да им то буде поука и наук(а) за њихов даљи политички рад!

Брзо ће он писати без помоћника и уредника, савјетника и дворски историчара, а који ће само са дистанце пратити његов „умни, стваралачки и научни рад“! Тај рад би једнога дана, јер никада се не зна, могао бити плодан и преточен у докторску тезу, која би се могла пријавити да буде брањена, макар, код његовога непризнатог пријатеља или како га окарактериса „патолошког лажова“! Биће у том његовом (не)дјелу мемоаристике и белетристике и свега осталог почев(ши) од шверца дувана, афере секс-трафикинг односно афера С. Ч, па до (пре)осталих бројних афера, економских експеримената, транзиције, фондова, распродаје предузећа, оснивања приватних банака и приватног факултета његовог УДГ-а и сувласништва у њему, посебно о брацовој односно Ацовој „најстаријој Првој банци“ у Црној Гори, Лименки, Снимку, Авали, Завали (…), Коверти и ко ће их све набројати колико их је, до бројних (ре)форми у судству, просвјети, образовању, култури и уопште у црногорском друштву! Наравно, биће ту мјеста да се поброје и многе „историјске“ манифестације организоване по трговима широм Црне Горе, о патриотско-комитским дружинама, паљењу гума на Белведеру, о научним пројектима за „новочовјека црногорског“, нову историју Црне Горе – Монтен(иј)егринске, цркве православних Црногораца за атеисте, агностике, безбожнике, богохулнике, невјернике и остале шкработине које ће се вјешто уплести приликом „сређивања архиве“ односно другим ријечима писања мемоара!

Он, који до данас није слова написао, ће сада у доколици имати времена да пише шта му је воља, да разрађује своје политичке мудролије, како би и у том његовом „научном“ и белетристичком дјелу од „историјског значаја“ за своју државничку и политичку каријеру дао подстрек својим младим партијским другарима да га наслиједе и напишу о њему коју страницу више! Наравно, он већ има искуства, али не у писању већ у „исчитавању релевантне историјске литературе“, коју је у последњих пет-шест година са „пажњом консултовао“ и у потпуности разумио сву црногорску историју, њену блиску и много далеку прошлост, чак од досељавања Словена на Балкан. (Иза)брану литературу достављаће му његови дворски историчари, само њему послушни и (пр)одани са форматом џепнога издања, више у слици а мало у ријечи, попут сликовница за дјецу!

Пожурио је М. Ђукановић односно „Седмак Чобанин“ да у свом говору себи осигура какво такво предсједничко мјесто односно фотељу, па то била и титула почасног предсједника, позивајући се на закон којем је сам кумовао да би себи за будуће неко „зло вријеме“ осигурао фотељу, таман до одласка у мировину – пензију!

Самопрокламовани и већ почасни предсједник ће из свога државничког ракурса писати све како треба и наравно неће остати неодоречн због обећања да, кад за то „дође вријеме“, даће свој одговор! За сада, а сви су изгледи, причекаће се његови мемоари по „сређивању своје архиве“! Откриће нам, наравно, сврху полуслужбеног путовања до Париза од посебног и „вишег државног интереса“ за Црну Гору, а прије свега је могуће за себе лично!

Који су то били послови од државног „највишег интереса“ када је путовао авионом до Париза о државном трошку па продужио до Мајамиа – Америке о своме трошку? Имаћемо прилику читати о томе из његових будућих мемоара!? Само на (да)то да не заборави, па га треба чешће подсјећати обећања, јер се већ неколика пута оклизнуо у свом забораву! Наравно да је остао дужан одговорити који је то био „државни интерес“ и како га је обавио ако га је уопште и било, јер по свему судећи било је то бацање политичке прашине у очи својим грађанима.

Покушај да среди политичке и државничке послове од интереса за његов даљи опстанак на власти завршио се безуспешно што је тек данас изашло на видело дана, када је остављен од оних који су га помагали, подупирали са Запада и из Америке. А тек, шта ће имати да пише поводом двадесетак афера које су обиљежиле његову политичку и државничку па и личну каријеру, посебно је питање и пажња које ће заинтересовати читаоце не само у Црној Гори него изван региона и Европе па све до Кине и Америке?! Читаће се то његово „мемоарско“ (не)дјело написано на црногорском језику, а биће свакако преведено на енглески језик и можда још десетак других страних језика!? Такође, можда буде штампано у најмање милион примјерака од којих ће само он имати велику финансијску корист да ужива када пође у мировину, јер од пензије неће моћи уживати у мјери какву је имао док се државним пословима и личним бизнисом бавио!?

„Седмак Цобанин“ – пастир напуштеног стада хоће да будућу личну и политичку каријеру настави о државном трошку змјењујућу свој „успјешан бизнис“, којим се „повремено бавио“ у краћим паузама, и то сада на мјесту самопромовисаног почасног предсједника, јер се још није заситио власти, па би хтио утолити своју дуго сакривану жеђ за писањем! А чега ли је он још гладан и жедан?

Нико га неће ометати док буде читао и исписивао своје прве изјаве, уз тро или петолитарске ботиље врхунске марке најквалитетнијег „побједничког“ шампањца. Наравно, имаће снажне момке, као послугу, који ће му доносити његове списе из несређене архиве, јер се толико тога папира нагомилало да су пуни џакови материјала које треба исчитати! Неће му бити ни то тешко, јер се навикао „радити и по 16 сати“, како нам је неколико пута јавно саопштио!?

Ма знаће се он снаћи и лако ће изаћи из шуме списа, јер није неук! Своје ће искуство које је стекао „исчитавајући релавнтну литературу“ из црногорске историје сада примијенити! Селекција ће бити неопходна и одрађена по методологији што више фотоматеријала то мање ријечи. Све што напише биће одмах лекторисано, приређено за штампу, луксузно опремљено и веома технички дизајнирано све о трошку спонзора, који ће се утркивати да му помогну око затварања финасијских трошкова! Хонорар, наравно, биће унапријед исплаћен! Порез на добит, као вишак вриједности, биће плаћен далеко од Црне Горе, „па забога“ у држави која има најмању скалу опорезивања, као и до сада како нам то скоро рече!

Велику, али до сада добро скривну тајну односно таленат за писање прозе, а можда и поезије „Седмак Чобанин“ односно самопромовисани почасни предсједник његове „много вољене“ Горе Црне ће показати вјешто, зналачки, мисаоно, свеобухватно, визионарски свакако и непревазиђено, тако да можда буде и нека књижевна награда високога ранга! А можда догура и да га предложе за Нобелову награду за књижевност?! Свој „таленат књижевни“ сада ће црно на бијело (ис)казати у својим „мемоарима“, као што је своје „економско знање“, умјеће, идеје и визије уметнуо у економију и привреду црногорску у претходне три деценије! Своје знање из економије и као дипломирани економиста показао нам је „зналачки“ у једном интервјуу: „позајмим сто милиона, вратим претходни дуг и салдо је нула“?! Наравно, поред осталог, да је веома упућен и добар је зналац „нове црногорске историје“ и њене укупне прошлости до дубоко уназад, чак удаљеније за неколико вјекова од „државе Дукље“!

Жеље су једно а могућности за њихово испуњење зависе од многих околности, објективних и осталих, тако да већ сада самопрозвани почасни предсједник на ту фотељу треба да сачека! А можда му се жеља за титулом почаснога предсједника Црне Горе и не оствари, јер има много тога за што би могао бити позван (к)од специјалног тужилаштва да одговори на нека питања, тужбе и томе слично, које већ неколико година чекају а нијесу одбачене од бившег СДТ-а, јер није успио да прије пензионисања позавршава и те предмете!?

Био је то говор од стране једног предсједника, кова и профила „европског државника“, нивоа његовога политичког калибра у којем је постигао свој врхунац блама на крају своје државничке каријере и уједно улазница за анале политичког блама. Све је речено и на његовом рекламном предсједничком паноу: „Европски државник (…) Мило. Него ко“, и само уз додатак и „Него што“?

Хтио је надвисти себе и све оне који су га слушали и гледали на његовом опроштајном говору на Цетињу! Од свега што је био наумио у том говору, само је успио да још јаче, више и дубље зарони у политичку каљугу коју је током тродеценијске власти сам створио и у њу политички себе сахранио!

Подгорица, петак, 26. мај 2023. године Др Момчило Д. Пејовић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: