Адам Хохшилд: Једанаести час – сто година после примирја

За милионе војника, Први светски рат је представљао незамисливи ужас: артиљеријске гранате које могу да раскомадају људско тело у хиљаде комада; снажна подземна мина чија експлозија може да учини исто то стотинама тела; напади отровним гасовима, тенковима и бацачима пламена.

Но, убрзо после осам часова увече, 7. новембра, француски војници недалеко од градића Ла Капел видели су нешто другачије. Са севера, три велика аутомобила, са црним орловима Империјалне Немачке смештених постранце, приближавали су се линији фронта са упаљеним фаровима.

Двојица немачких војника били су смештени на папучицама првог аутомобила, један је махао белом заставом, други је са необично дугом сребрном трубом, трубио позив на примирје – једнолични високи тон који се у кратким размацима понавља четири пута, затим још четири пута уз последњи одужени звук.

Према претходном договору, три немачка аутомобила су се споро кретала преко избраздане и разроварене ничије земље која је стајала између супротстављених армија. Када су стигли до француских борбених линија, стали су, немачког трубача је заменио француски (његова труба данас се налази у музеју у Паризу), и немачки мировни изасланици су наставили своје путовање.

У Ла Капелу, светла су севала у ноћи пошто су изасланике снимали фотографи из новина и филмских журнала, а затим су они били пребачени у француске аутомобиле. Њихов пут водио је поред кућа, фабрика, амбара и цркава претворених у угљенисани шут, посечених воћака и затрованих бунара што су иза себе оставиле немачке трупе у повлачењу.

„Чинило ми се да је пут намерно продужен како бисмо прошли преко разорених области и како би нас припремили за најтеже услове који се могу захтевати из осећаја мржње и осветољубивости“, забележио је касније један од немачких путника. Изасланици су потом укрцани у железнички вагон који је некада припадао Наполеону III, принуђеном да препусти велики део Алзаса и део Лорене Немцима у Француско–пруском рату.

На крају, воз је дошао до пропланка у Компјењској шуму, недалеко од другог воза који је користила савезничка делегација на чијем челу је био маршал Фердинанд Фош, савезнички врховни командант, омалени Француз са дугим, густим брковима.

Две групе састале су се у Фошовом возу, у ономе што је некада био вагон за ручавање луксузних спаваћих кола. Немачку делегацију је предводио цивилни владин министар а војни представници су били релативно ниског ранга: генерал мајор и морнарички капетан.

Немачка армија је тражила мировне преговоре зато што је знала да убрзано губи рат. Немачка је већ доживела предају два своја важна савезника, Османске Турске и Аустро–Угарске, која се брзо распадала пошто је једна за другом етничка група проглашавала своју независност.

Најмоћнији немачки командант, генерал Ерих Лудендорф, доживео је нервни слом, беснео је на своје особље, тешко се напијао и доживљавао је нападе панике; изненада позвани психолог је саветовао цвеће у његовој канцеларији и певање народних песама када су изјутра пробуди. Крајем октобра је дао оставку, и напустио је земљу носећи лажну браду и плаве наочари.

У позадини десетине хиљада немачких војника је дезертирало. На Западном фронту, Савезници су запоседали терен од половине лета. А побуњене посаде немачких бродова, којима је наређено да исплове у самоубилачком покушају да се пробију против Британаца, преузели су контролу над својим бродовима, истакли су црвену заставу, похапсили своје официре и здружили су се са побуњеним радницима и војницима на обали.

Савезничке силе препустиле су Французима – на чијој су се земљи водила већина најкрвавијих битака – да издиктирају услове мира Немцима. Захтеви које је маршал Фош представио били су оштрији од онога чега су се прибојавали песимистични немачки делегати.

Немачке трупе морале су да брзо евакуишу територије које су окупирале у Француској и Белгији. Алзас и Лорена би били враћени Француској а лева обала Рајне – центар немачке индустрије – би окупирале савезничке трупе о немачком трошку.

Фош је даље захтевао да Немци препусте савезницима не само велики број артиљеријских оруђа, митраљеза, авиона, подморница и површинских пловила, већ и пет хиљада камиона, пет хиљада железничких локомотива и сто педесет хиљада вагона. Ратне репарације биле би одређене и наметнуте касније.

Немачки представници су се залагали за моментални прекид ватре док две стране преговарају о овим условима. Фош је одбио. Уместо тога, наредио је свим савезничким командантима да предузму нападе: „Хитно је да се убрзају и појачају наши напори“.

Током пет недеља откад су Немци први пут захтевали мировне преговоре, пола милиона је додато броју ратних жртава. Док су делегати разговарали Немачка је и даље доживљавала унутрашњи колапс: инспирисани Руском револуцијом, радници и војници су формирали совјете, односно савете. Баварска се прогласила социјалистичком републиком; совјети су преузели Келн.

Пошто је Берлин био у превирању, кајзер Вилхелм II је отишао у војни штаб на Западном фронту, у белгијско одмаралиште Спа (одакле потиче реч спа). Али чак и тамо се сусрео са војним совјетима, и војницима који су одбијали да салутирају својим официрима. Пошто су пристизале вести како је црвена застава истакнута изнад његове сопствене палате у Берлину, он је пребегао преко границе у неутралну Холандију.

Више није било јасно какву то владу немачки делегати у железничком вагону представљају, али је главна савезничка брига била да немачка војска прихвати Фошове мировне услове. Жестока борба је беснела док су курири пролазили кроз линије фронта како би однели савезничке захтеве у Спа, поново уз белу заставу и трубне сигнале. (Годинама касније, француски трубач који их је пратио описао је своје узбуђење у ветеранском часопису; „

По први пут у мом животу, возио сам се у луксузним колима“). На крају, главна команда у Спа радијом је обавестила о свом пристанку, и рано изјутра 11. новембра 1918, делегати су потписали споразум познат као Примирје. Није било руковања. Примирје је ступало на снагу у једанаест часова. У том тренутку, известио је дописник Тајмса Едвин Л. Џејмс са фронта, „прекинуто је четири године убијања и масакра, као да је Бог прешао својим свемоћним прстом преко попришта светске кланице и завапио ‘Доста!’“

Навала нових књига обележила је стогодишњицу тог тренутка. Књига Пола Кендала (Paul Kendall) Voices from the Past: Armistice 1918 (Гласови прошлости: Примирје 1918) је корисна и обимна збирка материјала о последњим недељама рата. Њу чине, великим делом, изводи, један или више одељака, из мемоара и других докумената, укључујући неколико горе наведених.

Гласови које чујемо су немачки, британски, француски и амерички и чине их познати, незнани и они који су касније постали познати. Ту је, на пример, млади капетан Хари Труман који пише својој вереници, Бес Волас (Bess Wallace) након што је видео обореног и рањеног немачког авијатичара чије чизме је опљачкао амерички официр: „Чио сам француску опаску да се Немачка бори због земље, Енглеска због мора, Француска због патриотизма а Американци због сувенира.“

Књига Гаја Катбертсона (Guy Cuthbertson) Peace at Last: A Portrait of Armistice Day, 11 November 1918 (Коначки мир: портрет дана Примирја, 11. новембра 1918) је баш оно што наслов сугерише, и усредсређена је готово у потпуности на Британију.

После неког времена постаје заморно да сазнајемо ко је где стајао када је чуо сјајне вести и шта се изводило у лондонским позориштима и биоскопима те вечери, или да се чита како је овај дан касније приказиван у делима фикције, на филму, у поезији или сликарству – или у приказима који могу да буду сумњиви. „Потпуни странци су се спаривали на улазима и на тротоарима“, забележио је историчар А. Џ. П Тејлор. „Они су наглашавали тријумф живота над смрћу“.

Али, како је Катбертсон указао, Тејлор није био у прилици да зна тако нешто: у то време, био је дечак који је због грипа лежао у кревету код куће. Да ли је Биг Бен заиста откуцавао баш у 11 часова пре подне, након више од четири године тишине, или су часовничари успели да удесе да звона прораде тек неколико часова касније? Сећања се разликују. Књига је колаж таквих маленкости.

Ту има, међутим, назнака да је после екстатичне прославе уследило нешто поприлично отрежњујуће. Британска беба која је рођена тачно у једанаест часова великог дана крштена је Pax (латински мир). У двадесет првој години, страдао је у следећем рату.

Већина нових књига је на сличан начин незадовољавајућа, пошто се нису позабавили последицама примирја. Књига 1918: Winning the War, Losing the War (1918: добити рат, изгубити рат) је зборник традиционалних чланака из војне историје који је уредио Матијас Строн, који је радио на Британској војној академији и касније у истраживачком центру. The Last Battle: Endgame on the Western Front, 1918 (Последња битка: завршне борбе на Западном фронту) Питера Грина покрива сличне теме у облику приповести која прати тренутно правоверје већине британских војних историчара који безрезервно славе „многу снагу и коначни тријумф“ фелдмаршала сера Дагласа Хејга, британског заповедника на Западном фронту.

Хејг, то треба да буде запамћено, био је човек који је послао десетине хиљада људи у смрт у бесплодним биткама на Соми и у Трећој бици код Ипра; и ко је, пошто су му недостајали квалитетни обавештајни подаци о немачким борбеним губицима, претпостављао да они морају бити угрубо једнаки оним које трпе његове снаге, па је стога корио британске генерале чије дивизије нису имале довољан број мртвих и рањених.

Још неколико књига слави улогу америчких трупа 1918. године, међу којима се истиче How America Won World War I: The U.S. Military Victory in the Great War—The Causes, the Course, and the Consequences (Како је Америка победила у Првом светском рату: америчке војне победе у Великом рату – узроци, ток и последице) Алана Акселрода.

Али можемо ли рећи да је рат био добијен? Ако су икада неки рат обе стране изгубиле, то је био овај. Пре свега, он се није морао десити. Било је ривалстава између великих европских сила, али у јуну 1914, оне су се међусобно пријатељски односиле.

Ниједна није отворено потраживала територију друге. Немачка је била највећи британски трговински партнер. Владајуће куће Британије, Немачке и Русије биле су блиско повезане, и краљ Џорџ V и његови рођаци кајзер Вилхелм II и цар Николај II су сви недавно били на окупу на венчању Вилхелмове кћерке у Берлину.

Па ипак до почетка августа те године, након епског низа грешака, оптужби и ултиматума који је уследио након атентата на аустријског надвојводу Франца Фердинанда у Сарајеву пламен је захватио читав континент.

Рат је однео запањујуће губитке: више од девет милиона људи је страдало у борби и још двадесет један милион је рањен, од којих су многи остали осакаћени без руку, ногу, носева, гениталија. Милиони цивила су такође умрли. А далекосежне последице биле су још горе: у Немачкој, сукоб је оставио да ври горчина којом је Хитлер мајсторски манипулисао. Немогуће је замислити да се одиграва Други светски рат без отровног наслеђа Првог.

Традиционално, Версајски уговор, потписан јуна 1919, се криви за катастрофалне последице рата. Уџбеници нам кажу да је Немачка била понижена: принуђена да се одрекне територије, плати огромне репарације и призна кривицу за изазивање рата. Хитлер је уистину много грмео о Версају. Али, две године након што је споразум потписан, износ репарација је значајно али тихо смањен.

Територија коју је Немачка изгубила обухватила је свега око десет процената њеног становништва, од којих многи нису били етнички Немци. Упркос својим манама, уговор је био много мање оштар од многих других наметнутих нацијама које су биле поражене у рату.

Проблем је био нешто друго: када је рат окончан, у једанаестом часу, једанаестог дана, једанаестог месеца 1918, неколицина Немаца је сматрала за себе да је поражена. Озлојеђеност која је довела до нове катаклизме две деценије касније била је искована Примирјем.

Почнимо од тога да Примирје није било примирје; Савезници су у ствари захтевали – и добили – предају. Ипак, немачки цивили нису имали појма да је њихова хвалисава војска почела да се урушава. Њихово незнање било је кобни резултат непопустљиве пропаганде.

Ово је био први рат у коме су обе стране уложиле велике ресурсе да распале патриотска осећања плакатима, филмовима, памфлетима, дописним картама, представама, дечијим књигама и на многе друге начине. Немачка војска је контролисала цензуру штампе, држећи било који спомен масовног дезертирања, на пример, ван новина.

Како се ситуација окретала против Немачке, у другој половини 1918, државна пропаганда за домаћу употребу се потпуно одвојила од реалности, пошто је до самог краја остала непоколебљиво тријумфалистичка. Очигледно немачко повлачење? Само привремена сметња. Свега неколико недеља пре Примирја, новине су у земљи објављивале приче о  блиској коначној победи.

Илузији је допринело и то што су до самог краја готово све борбе вођене на страном тлу. Једине велике борбе у самој Немачкој, у првим недељама рата, окончане су спектакуларним разбијањем неподесних нападачких трупа цара Николаја II.

Штавише, Брестлитовским миром, почетком 1918, Русија је препустила победничким немачким и аустроугарским трупама више од два и по милиона квадратних километар плодне земље, која се већим делом налази у данашњој Украјини, Пољској, Белорусији и прибалтичким државама. Ко је икада чуо да се земља у таквом положају предаје?

И онда, у пролеће 1918, немачка офанзива била је блиставо успешна: трупе су разбиле дуготрајни клинч рововског ратовања и напредовале су дубоко у Француску. Неких сто хиљада савезничких војника било је заробљено. Црквена звона огласила су се у Берлину, а немачки школарци добили су слободан дан.

Раскалашни кајзер наградио је свог врхунског команданта, фелдмаршала Паула фон Хинденбурга са великим крстом Гвозденог крста са златним зрацима, орденом којим је пре тога последњи пут био награђен генерал који је потукао Наполеона. Двадесет седмог маја Немци су продрли напред двадесет километара – што је био највећи продор током једног дана на Западном фронту.

Деловало је да је Париз  на дохват руке. Истина, напредовање је на крају стало, али је 1. августа, увек оптимистични кајзер уверавао свој народ да је „најгоре иза нас“.

На крају, пошто је Примирје ступило на снагу, већина немачких трупа умарширала је у домовину у добром поретку, са пуковским заставама које су се поносно вијориле. (Оно што су пљачкали на путу било је у окупираним Француској и Белгији, не у самој Немачкој).

Док су парадирали кроз немачке градове маса која их је дочекала обасипала их је цвећем. Фридрих Еберт, социјалистички канцелар који је преузео дужност два дана пре Примирја, поздравио је војнике код берлинске Бранденбуршке капије речима да су се вратили „непоражени са бојног поља“. Колико је већина Немаца могла да види, ово је било истинито.

Није чудо што су се Немци разбеснели када су сазнали за услове Примирја, и када су видели британске, француске и америчке окупационе трупе како марширају у Рајнску област. Ако је војска била „непоражена“ ко је одговоран за ова понижења? Ко је издао 1,8 милиона војника погинулих у рату?

Моћни десничарски кругови припремили су терен за легенду о долштосу (Dolchstoss), ножу у леђа, још док је рат беснео. „Ми бисмо добили рат када би са домаћег фронта престали да нас отпозади нападају“, обзнанио је пуковник Макс Бауер, утицајни војни стратег, 1918. године.

Други су ширили лажне оптужбе да немачки Јевреји избегавају војну службу и да су обезбедили специјални попис Јевреја у оружаним снагама. Пангерманска лига је позвала на „немилосрдну борбу против Јевреја“. Настојањима десничара је допринела чињеница да је нови социјалистички канцелар, Еберт, био онај ко је сада био окривљен за тешке услове Примирја. Хитлеру је стога било лагодно да тврди да су војсци победу ускратиле злочиначке махинације социјалиста, пацифиста и Јевреја.

Немоћни немачки делегати који нису имали други избор него да потпишу Примирје у Фошовом вагону били су означени као „Новембарски издајници“. Предводник делегације, Матијас Ерцбергер (Matthias Erzberger) страдао је у атентату 1921. године, који су починили чланови десничарског одреда смрти.

Још једна одредба Примирја је подстакла немачку огорченост. Иако су цивили били поштеђени тешких ваздушних бомбардовања, нису били поштеђени глади. Након што је Краљевска морнарица, успоставила чврсту блокаду око Централних сила 1914, немачки цивили су по целу ноћ чекали у редовима у нади да ће купити месо, маслац или хлеб у којима се оскудевало.

Цене су се винуле навише, због хране су избијали нереди, и, када је лоше време нарушило усеве кромпира крајем 1916, Немачка и Аустро–Угарска су пропатиле нешто што је постало познато као „зима репе“. Страни посетилац се задесио једног дана у Берлину када је коњ пао мртав на улици, и када је видео десетине жена које су се обрушиле на леш, са кога су секле и откидале комаде крвавог меса које су носиле кући.

До 1918, дневни унос калорија у Немачкој је био мањи од половине оног у мирнодопским условима. Процењује се да су глад и неодговарајућа исхрана однели 420.000 немачких живота. Један оксфордски истраживач, Мери Е. Кокс (Мary Elizabeth Fox) је дошла до драматичних доказа о последицама несташице хране: податке који се односе на време пре, током и после рата, о висини и тежини више од пола милиона немачких ученика и адолесцената.

Просечан немачки дечак или девојчица били су више од инча нижи од просека из 1914. године.

Немци су очекивали да ће Примирје прекинути ову патњу, али у условима је назначено да ће савезничка блокада бити настављена све док Немачка не потпише коначни мировни уговор, што је могло да уследи после много месеци.

„Видео сам бебе у берлинским и дрезденским болницама са деформисаним екстремитетима и натеченим стомацима што су карактеристике изгладнелости“, писао је из немачке амерички новинар Освалд Герисон Вилард у марту 1919. године, „и видео сам да је главни оброк свим пацијентима у болници само супа од шаргарепе – ништа осим тога – за све узрасте и сва стања…

Током недеље коју сам провео у Дрездену ниједна фунта меса није дистрибуирана“. Увидео је да „горка мржња“ јача у Немачкој, и да „сада има говора о освети што се није могло раније чути“.

Немачки делегати у железничком вагону су очајнички протестовали да њихова земља гладује, и по једном од малобројних уступака који су успели да добију Савезници су се сложили да ће „размотрити снабдевање“ Немачке, уместо укидања блокаде. Херберт Хувер, амерички господар помоћи, на крају је удесио да се то деси. „Сједињене Државе нису у рату са немачком одојчади“, објавио је.

Превазилажењем противљења Британаца и Француза и лукавим кретањем кроз бирократска беспућа он је усмерио неких 1,3 милиона тона хране ка Немачкој. Али прве пошиљке нису почеле да пристижу све до половине марта 1919, четири месеца након Примирја. И тек је тада Немцима дозвољено да наставе рибарење у Северном мору. Сама блокада није напуштена све док Немци нису невољно потписали Версајски уговор, крајем јуна.

Ако се нове књиге оскудно баве злоћудним последицама Примирја, оне такође посвећују мало пажње коначном изливу лудости који се десио на дан када је оно било потписано. За целовит преглед, потребно је обратити пажњу на пажљиво написано и немо бесну књигу покојног Џозефа Е. Персика (Joseph E. Persico) Eleventh Month, Eleventh Day, Eleventh Hour: Armistice Day, 1918—World War I and Its Violent Climax (Једанаести месец, једанаести дан, једанаести час: дан Примирја 1918 – Први светски рат и његов насилни врхунац) из 2004. године.

Пошто је Фош одбио немачки захтев за прекидом ватре током преговарања о Примирју, Персико је јасно показао да је због тога шест хиљада седамсто педесет живота изгубљено док је скоро петнаест хиљада људи било рањено.

Још горе, британски, француски и амерички команданти су се побринули да се крвопролиће настави у пуној снази сатима након што је Примирје било потписано. Делегати у Фошовом вагону ставили су своје потписе на документ нешто после 5 часова изјутра 11. новембра и кључне одредбе су сместа радиом или телефоном пренете војним командама на разним нивоима и на обема странама. Без обзира на то савезнички војници који су планирали да нападају тог јутра чинили су то до последњег минута.

Пошто су војске бележиле статистике о својим губицима по данима а не по сатима, знамо само целокупне губитке за 11. новембар: две хиљаде седамсто тридесет осам људи са обе стране је убијено а осам хиљада двеста шест је рањено или нестало. Али пошто је још био мрак у пет ујутро а напади су готово увек извођени током обданице, већина ових жртава је очигледно страдала пошто је Примирје било потписано, када су команданти знали да ће ватра бити заувек обустављена у 11 часова.

Током тог дана страдало је више људи на обема странама него што је страдало у Нормандији током „Дана Де“ 1944. године. И то је учињено да се запоседне терен за који су савезнички команданти знали да ће га Немци напустити у наступајућим данима, или чак часовима.

У неким случајевима људи су желели да се боре, посебно Американци који нису били исцрпљени током четири године сукоба.  Редов Хенри Гантер (Henry Gunther) из Балтимора био је последњи Американац који је био убијен у рату, у 10:59, када је јурнуо на немачко митраљеско одељење са причвршћеним бајонетом. На лошем енглеском, Немци су му викали да иде натраг, да ће рат ускоро престати. Када то није учинио, устрелили су га.

Генерал пуковник Роберт Булард (Robert Bullard), заповедник америчке Друге армије, био је отворено разочаран када је видео да су борбе окончане. Забележио је 11. новембра како је дошао „близу линија фронта, како би видео последње [борбе] и како би чуо последње пуцње оружја у највећем рату свих епоха… Стајао сам до једанаест, када је све било готово, вратио сам се у свој штаб, замишљен и са осећајем губитка“.

Неки команданти су били жељни славе и напредовања, други освете: пре неко што су борбе окончане, британски и канадски официри били су одлучни да запоседну белгијски град Монс и његову околину, коју су британске снаге биле принуђене да напусте 1914. године.

У другим случајевима, савезнички официри и војници су трпели строге казне уколико би се оглушили о наређења да нападају. Артиљерци на обема странама желели су да испале сву своју муницију како би избегли да товаре и преносе тешке гранате; неки, барем, су били толико пристојни да нишане своје топове под таквим углом под којим је мала шанса да ће било кога убити. Неколицина савезничких команданата вратила је своје трупе када су чули да је потписано Примирје, али они су били у мањини.

И тако су хиљаде људи убијене или осакаћене током последњих шест часова рата без било каквог политичког или војног разлога. Међу бројним жртвама били су и војници америчке 92. дивизије, која је била део Булардове Друге армије. У америчкој војсци је владала строга [расна] сегрегација и војници 92. дивизије су били црни. Сви њихови виши официри, међутим, били су бели, често и јужњаци озлојеђени што им је поверена таква команда. „Јадне црње“, записао је Булард, који је био Алабамац, „тако су безнадежно инфериорни“.

Након већ претрпљене дискриминације и страха код куће – шездесет црних Американаца било је линчовано само током 1918. године – и пошто су третирани као грађани другог реда у војсци, ови војници су се обрели, пошто је примирје већ било потписано, у наступању кроз немачку митраљеску ватру и иперит.

Наређено им је да изведу последњи напад у 10:30. Деведесетдруга дивизија је званично забележила седамнаест смрти и тристотине и два рањена или нестала 11. новембра; један генерал је објавио да је права бројка чак и већа. Рат се завршио безумно као што је и отпочео.

Адам Хохшилд (Adam Hochschild, рођен 1942) је амерички новинар, писац и предавач журнализма. Аутор је више запажених књига: „King Leopold’s Ghost“ (1998), „To End All Wars: A Story of Loyalty and Rebellion, 1914–1918“ (2011) и „Spain in Our Hearts: Americans in the Spanish Civil War, 1936-1939“ (2016) и Lessons from a Dark Time and Other Essays (2018). Писао је за The New Yorker, Harper’s, The Atlantic, The New York Review of Books, Grant и друге публикације. Био је један од оснивача магазина Mother Jones

Извор: Стање ствари, са енглеског посрбио и белешке написао: Милош Милојевић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: