Адам Мицкејевич – Ода младости

Ода младости

Без срца, без духа, то је мртвих свет;
Младости, крила ми дај!
Да изнад мртвог света узлетим
У обмана и снова рај:
Тамо где чуда ствара занос свети,
Тамо где нови узбуди ме цвет,
И нада, пуна златних слика, светли.
Нек онај ког старост на плећа положи,
Погнувши земљи избраздано чело,
Види толико света кол’ко може
Видети око скоро ослепело.

Младости! Лети у пространство
И као сунце оштрим оком
Ти прожми цело човечанство
Свуда по свету широком.
Погледај доле! Ту крију магла и мемла
Бескрај поплављен лењости мутљагом:
То је земља!

Гле како се из њених смрадних вода
Гмизавац‐љускар подиг’о и хода;
Он је и морнар, и брод с бурним трагом;
И док сићушније гмизавце прогања
Он се час диже, час на дно потања:
Нит може талас уза њ, нит он уз талас и пену;
И разби се ко мехур о избочену стену;
Нико га није знао, па не зна ни да га нема;
Свуд себичности неман!

Младости! Живот сладак ти је само
Кад се од живота других не одвоји;
Небеска срца радост ће помамно
Опити, тек златна нит када их споји.
Сложно, млади пријатељи!…
Свак целом свету срећу жели!
Снажни у слози, у помами мудри,
Сложно, млади пријатељи!…
Срећан је онај што крваве главе
Паде и жртвом поможе да људи
Преко њега уђу у градове славе.
Сложно, млади пријатељи!…
Иако пут је стрм и препун драча,
Са силом и немоћ улаз нек загради:

2

Силу нек сила одбије још јача,
Свладајмо немоћ још када смо млади!
Онај што главу ко дете откину
Хидри, тај задави снажне Кентауре,
Истрже жртву из паклене буре,
И по ловорике у небо се вину.
Досегни тамо где вид не достиже.
Ломи и оно што ни ум не ломи:

Младости! Крило орловско те диже,
Твоја рука може као гром да згроми.
Хеј! један смо другом руку руком стисли!
Само једном везом земљу окружимо,
У једну жижу скупимо све мисли,
Духове у једној жижи удружимо!
Земљо, покрени се из старога света!
Гонићемо те тим путем жестоко,
Док се, одбацивши тај плесниви оклоп,
Не сетиш опет својих младих лета.

Па ко што у крају хаоса и ноћи,
Где гневне стихије бес и борба жари,
Једним „Нек буде!“ силне божје моћи
Из темеља неста свет видљивих ствари;
Дунуше ветрови, потекоше воде,
Синуше звезде на небеском своду —
А у земљи људи још је тмина глуха:
Стихије страсти још се у њој боре;
Ал ватре љубави почињу да горе,
Из хаоса ће изаћи влада духа:
Младост на својим грудима је стеже,
Везом је вечном пријатељство веже.

Пуца лед саможивости и злобе,
И предрасуда светла се гасе…
Здраво да си, зоро слободе,
Са сунцем што ће да нас спасе.

*

Адам Мицкејевич

Прочитајте још:

Највећи пољски пjесник о Србима: Они дижу хришћанство још више, држе заклетву за светињу, боре се часним мачем

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: