Адвокат Владан Бојић: Не прогоните народног посланика, јер ће вас стићи воља народа: Или – како разоткрити 0ливеру Еспомидију?

Пише: Владан С. Бојић

Не прогоните народног посланика, јер ће вас стићи воља народа (Do not persecute the people’s representative, for the will of the people will come upon you)

Или – како разоткрити 0ливеру Еспомидију?

Нема јачег аргументa од истине када засвјетли испод „свучене“ образине познатог и неспорно тешког нагона реваншизма Миливоја Катнића, чувеног ГСТ.

Оштри критички говори посланика Медојевића су и демократски и оправдани, па он рад ГСТ-а с правом спори с цивилизацијског станишта, јер је уназадио многе слојеве и видове подијељеног друштва. Правна транзиција значи „градити брод док плови у мору”, а наше право је управо у тој, управо таквој ситуацији изложено бескрајним злоупотребама, првенствено тридесетогодишње власти. Спецификум Црне Горе, је у што ту угроженост власти власт задњих година спроводи путем полуге СДТ/ГСТ-а Миливоја Катнића. Правни систем је оперативни систем који ће „пасти” ако се служи  „њиме“. Њега је промовисао ВДТ који је сада у паничном  „бјекству“ од одговорности.

Тужилачки савјет је подијељен, јавност узнемирена, јер је давно нестала правна и сад упитна, гола физичка сигуност за живот.

СДТ и ГСТ је опште схваћен као заступник интереса врха власти, а не заступник правде.  Таквим су схваћени због прегршта необоривих и општепознатих чињеница да то јесу.   То хитно налаже деполитизацију правосуђа, тачније судства, али најприје – тужилаштва. Тешко нарушена равнотежа моћи (balance of power), се неизоставно мора успоставити..

Зашто је посланик Небојша Медојевић под константним погромом СДТ, ГСТ, полиције? Зашто је задњих година мноштво пута ислеђиван у тим органима у свим својствима? Зашто су од њега иследници тражили одговор само на питање: Ко му је извор сазнања?

Зашто је лани, 2018. под окриљем ноћи испред Скупштине „стављен у затвор“ 14 дана?

Зашто су одговорна лица СДТ-а и Скупштине одћутала хапшење, без нужног одобрења?

Одговор је сведен на једину константу: У Црној Гори је завладала тужилачка диктатура!

Несмењива тродеценијска власт је почела да клизи ка диктатури од тзв. државног удара. Да ствар буде опаснија с почетка ове године једна од централних фигура блиска власти се одметнула у Лондон, преобразила у фаталног бруталног инсајдера који “љуља“ власт!

Серијски снимцима, доказима, нижу се најсрамније странице историје власти Црне Горе.

То је потврдило раније оптужбе управо посланика Медојевића. И, постао је опасност. Иначе, ниједно а нарочито тоталитарно друштво не воли слободне и критички настројене добро обавјештене људе, а поврх свега и посланике. Зато је створен механизам сатирања. Ако су људи слободни, храбри, обавјештени, не могу бити искоришћавани. Ако су људи интелигентни, не могу бити подјармљени, ни бити присиљени на наметнуте вредноте.

Они увек бране и потврђују свој интегритет, а кад су још посреди посланици, заступници народа који у Скупштини саопштавањем девијацијама друштва освјешћују јавно мњење, што је за ауторитарну власт несносно. Јер, шире мирис побуне, желећи живот у слободи. Опасни су за: власт, центре моћи, за све врсте угњетавања, забрана, откривање корупција.

ГСТ, СДТ-а Миливоје Катнић, је предсједнику Скупштине Црне Горе, поднио захтјев да се посланику Небојши Медојевићу „изда“ одобрење за покретање – кривичног поступка.

У битном је навео да је у поступку против Душка Кнежевића, Велибора Милошевића, Ненада Вујошевића, Славољуба Стијеповића и др. (чланови и високи фукнционера власти) на основу исказа свједока сарадника Влатка Рашовића бившег возача, и кума бившег министра МУП ЦГ, (по незваничним сазнањима сарадника АНБ), који је потом био возач и Кнежевића по ранијем договору с Кнежевићем, из сефа Атлас банке, узео 10.000,€, ставио у коверту на којој је написао „0ливера Еспомидија„, а онда коверту с новцем скрио у књигу Монографија Црне Горе, с које је раније скинуо целофан, а по стављању коверте у књигу, вратио целофан, као да је књига неотпакована и књигу са скривеним новцем по упутствима Кнежевића однео на рецепцију х. „Премијер“, коју је преузео Жељко Шћепановић, возач посланика Медојевића и овај му предао тих 10.000 €. Уз то посланику Медојевићу приписује да је постао члан криминалне организације 2014?

Кривична шкрипа јечи од интерпретација норми кад посланику потура и „прање новца“.

О законским квалификацијама тог кривичног дјела ГСТ је извео ниску правних пируета.

Захтјевом ГСТ проба да дâ смисао бесмислу, лишен појмовног дескрипта прања новца, изношењем структурално немогућег конструкта за дато дјело, везивањем неповезивог, без макар једног материјално схватљивог доказа, сем „упирања прста СС-а“, да се све то и десило у емисији Живо/ј/писаној истини рекламирајући ту прорезану Монографију и целофане као смјешне „дјечје слагалице“, а у њима копије налик апоенима, и све од по 500 евра.

Како би био таргетиран посланик, ГСТ с колегом Шуковићем славодобитно прелистава „нотес“ у коме је СС исписао баш и име прогањаног посланика с назнаком 10.000. евра!?  Овакав, опростићете „блесав“ конструкт не само да не даје минимум постојања икаквих степена сумње, него управо ГСТ чини високо основано сумњивим да је посреди прогон и линч посланика, сулудо фабрикован јер све почива на претпоставкама претпоставки.

Док код осталих осумњичених постоје необориви видео и аудио записи, док за ВДТ-а нема ни „удаљених сумњи“, сâм ГСТ удаљавајући се од сумњи постаје све сумњивији.

Међутим, „прескочене“ су (не само домаћој), већ и регионалној, па и европској јавности свевидна и свечујана дешавања раскринкане власти ЦГ од централне фигуре великог донатора ДПС/СД/а бизнисмена, банкара, проф. Душка Кнежевића, а од почетка године првог инсајдера раскринкавача власти, а и СДТ-а , ВДТ-а, тужилаштва, судства, Владе, предсједника ЦГ итд.

То чини објавама компромитујућих снимака, аката, аудио и видео записа, који до „голе коже“ срозавају не/дјела власти излажући их тешким дифамацијама, уз самопоптуживање да је илегално финансирао ДПС што је морао чинити сваки домаћи и ино-партнер за отварање ма којег бизниса у Црној Гори у жарг. формату – рекетирања.  Због тих по власт бруталних разлогићења, следиле су суптилне извиђачке акције СДТ-а, „тиха“ склањања корумпираних функционера, уз оштре критике, оптужбе опозиције, на рачун власти, ВДТ/ГСТ-а те низа највиших функционера ДПС/СД интерсне формације гдје је највише, најрескије предњачио посланик Медојевић. Кнежевић је и за овај новац као и сва донирања, откривао предње осумњичене и др. високе функционере ДПС/СД-а, предсједника М.Ђукановића, Б. Гвозденовића, И. Брајовићу предсједника Скупштине, Г. Ракочевића, експликујући и мјесто, начин, вријеме.

У откивању корупције и дифамације недодирљивих, Кнежевић никад није поменуо опозицију а камоли посланика Медојевића или друге посланике ДФ, који су сви под разним тужилачким и полицијским прогонима.

Када се супротставе искази и докази инсајдера Кнежевића с оваквим конструктом, као и логичком премисом: Зашто би некад један од централних „играча“ власти, сад инсајдер, платио Медојевићу 1 цент? Зато што је оштро оптуживао све тајкуне власти? НОНСЕНС.

Извјесно је да је власт отпочела повлачити очајничке потезе и то од тзв. државног удара, наовамо који су попрмили усијање објавама инсајдера из чега је настао ИЗУМ siu generis да мјерама репресије првенствено путем ГСТ-а, и првенствено ДФ-а којем клубу припада Медојевић, утјера страх у кости и то коришћењем државног апарата до – елиминиције.

Очајничко стање захтева и очајничке мере (desperatis rebus desperatis condici – the desperate condition requires desperate measures), супстанцијална твар захтева за одобрење.

Чл. 86 Устава ЦГ прописује clara verbis да поланик не може бити позван на кривичну или другу одговорност или притворен за изражено мишљење/гласање у вршењу посланичке функције, да се против посланика не може се покренути кривични поступак, ни одредити притвор, без одобрења Скупштине (…). Законик о кривичном поступку у чл. 247 ст. реглементира нужност прибављања одобрења за лица са имунитетом inter alia посланика.

СВРХА имунитета неповредивости народног посланика је сфера савремене тековине ЕУ а изрично у жижи прописа европских земаља у транзицији. Домаћа и страна правност, дају јаку важност установи имунитета неповредивости за владавину права. Зато сваком врстом лишења слободе посланика,његовом кривичном одговорношћу влада скупштина. Велики француски правник Л. Диги давно је изрекао да нема еквилибријума: „Посланик је члан представничког органа сувереног народа“. Основна замисао је да се спречи онемогућавање посланика, а тим и парламента, да посланик присуствује седницама услед произвољних кривичних прогона, кривичних „узнемиравања“, јер би скупштина тако остајала без посланика, а кривични поступци могли бити продужени до истека мандата.

Суштина идеје заштите скупштине кроз привилегију је у неповредивости. Једнодушно се искристалисало станиште да имунитет неодговорности не пружа довољну заштиту посланику без имунитета неповредивости. То очитава ток парламентарне историје, да кад је посланика штитио имунитет неодговорности, извршна власт је у сарадњи са властима кривичног прогона налазила начине да „казни“ посланика због речи изречених у парламенту – исценирањем кривичних оптужби.

Отуда се имунитет неповредивости сматра неопходна допуна имунитету неодговорности, каји као систем процесних сметњи и посланичких привилегија тек дају слободу посланику и парламенту. Уз то ваља истаћи да ниједна посланичка привилегија, није прописана због самог посланика.

Свој положај он „дугује“ чињеници да је члан парламента које као представничко тијело изражава сувереност грађана једне политичке заједнице. Ерго, скупштина има искључиво право одлуке да ли ће посланик у конкретном уживати имунитет неповредивости, па њена воља најчешће мора бити стављена изнад интреса кривичног поретка, иако привремено док посланик има мандат, за разлику од имунитета неодговорности који је апсолутан.

Крај мандата значи послаников прелазак на редован режим кривичне одговорности. Притом застара кривичног дела које је посланик наводно починио током вршења мандата не тече за време док постоји имунитет неповредивости. Није могућа застара  кривичног прогона. По дејству имунитет неодговорности, кривични поступак не важи за посланике, јер се тиче његових говора, изражавања властитих посланичких мишљења и тиме се не може учинити кривично дело.

А, код имунитета неповредивости, кривично-правни поредак спрам посланика важи у целини, али је кривични поступак привремено онемогућен. Угаони камен имунитета неодговорности посланика штити током трајања мандата и по истеку, доживотно, па кривичн прогон није уопште могућ. Да би се обезбедио уставни суверен положај скупштине спрам др. државних органа, конституисани су механизми обезбеђења заштите посланика. Тако су оба имунитета заправо најзначајнији механизми тврде препреке мјешања извршне, а и судске и тужилачке власти у рад скупштине. Сумња у правосуђе, још у земљама транзиције закржљале владавине права, је оправдана, јер иако правосуђе треба да има ауторитет стручности, међу другим органима државе, остаје и чињеница да је поготово тужилачка власт политичка власт, пошто врши државну функцију власти. Пресумира се да политичка сукобљавања могу бити толико велика и пре конституисања скупштине и касније, па је посланике треба имперацијом сачувати од неоснованог оптуживања и/или затварања.

Тек по истеку мандата, одн. његовог губитка, могуће је покренути кривични поступак, предузети процесне радње из домена кривично-процесног законодавства које су биле онемогућене док је уживао мандат.

Посланици су кудикамо мање штићени и више изложени кривично-правном „ризику“ и сходно ризику, посланик се не може лишити слободе без одобрења парламента. И код притвора, хапшења, а забрањују се и сви други видови ограничења личне слободе посланика. Изричне су, строге забране и претреса имовине посланика без дозволе парламента. Статус посланика је данас осигуран од узнемиравања која могу преузети органи др. грана власти, а положај скупштине је спрам др. државних органа ојачан. Практично нема радње коју др. државни органи, (не тек кривичног прогона), могу предузети ка посланицима, без одобрења скупштине. Слобода и моћ скупштине неоспорљиво мора бити таква да несметано одлучује о статусу посланика и лако је закључити да је готово немогућ казус у коме би имунитет посланику био суспендован, а он препуштен правосудним органима.

Закључује се да ојачана имунитетска одбрана посланика узрокована тим да је реч о новим и још увек нестабилним парламентарним системима у развоју, а угроженост посланика од других грана државне власти присутна и честа. Отуда је и потреба да посланици буду заштићени већа, а правни механизми који такву заштиту пружају су јачи и све издашнији.

Надлежни одбор при припреми предлога одлуке за пленум је властан да саслушава посланика, његовог пуномоћеника, представника државног органа који је захтевао суспензију имунитета и од потоњег тражи сва документа која би омогућила одлучивање. Уколико надлежни државни орган одбије уступање тражених докумената, надлежни скупштински одбор има право да предложи одбијање захтева, тј. одбијања суспензије. Сврха одборничког поступка је да се припреми извештај и предложи прихватање или не, захтева овдје ГСТ-а. Када надлежни скупштински одбор припреми извештај, улази се тек у мериторну фазу, одлуке о захтеву, тј. одлучивања о суспензији посланичког имунитета.

Одобрење значи улажење у оправданост захтјева, конкретно постојање основане сумње да је посланик извршио кривично дјело. А да би се утврдило постојање основане сумње нужно је да захтјев садржи такво образложење и доказе до толико високо постављеног степена вриједности основане сумње. Више је него јасно, да се органу који одлучује уз захтјев достављају и докази на којим се заснива.

Али, имајући у виду нарав процедуре, достава доказа је донекле ограничена, али не и у потпуности искључено као обвезност. Ово зато што се ради о неправосудном органу одлуке. Ерго, основно је овдје питање на основу чега Скупштина може засновати одобрење без икаквих – презентованих доказа?

Имајући у виду овакву ситуацију, и ако прихватимо да је достављање доказа на којим се захтјев за покретање кривичног поступка темељи ограничено, и природу одлуке, захтјев мора бити логички убједљив и разумно образложен, да не оставља ни најмању сумњу у произвољност базирања самог захтјева. У случају произвољности и недостатка и/или доказа и неауторитативног образложења, то подразумијева – одбијање таквог захтјева.

Овдје се може разматрати питање произвољности, утемељености образложења захтјева, постојања довољно јасних доказа (јасних, у корелативу са захтјевом) на основу којих би се утврдила основана сумња да је посланик заиста починио конкретно кривично дјело.

Власт је дужна да остане НЕУТРАЛНА и непристрасна. Ова не може и не смије. Јер, улог је превелик. Функција демократије чија је одлика пружање разрешења проблема путем дијалога без ослонца на принуду и кад су проблеми непријатни, је неприхватљива. Зато власт у овим околностима уклања извор напетости елиминисањем критичке ријечи.   Пребијање, хапшење посланика, повлачење кроз судске процесе је сигнал Пада власти.

Кад је Наполеон отео из Швајцарске принца Бурбон-Кондеа и недужног стријељао, два метра преко границе на француској територији, његов министар полиције, славни Фуше, је рекао непревазиђену реченицу:“То Вам није била глупуст, величанство, него нешто много горе: То вам је грешка„. А овдје, највећа – Absoluta error – тортура посланика.

Од древних хеленских цивилизација, прогон посланика бираних на форумима народа је био оно мјесто карактеризације и судбине сваке власти, јер их увијек стигне воља народа!

Ова проба ГСТ-а је остала неподобна, зато је остао дужан открити 0ливеру Еспомидију!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: