Akademska bruka Crne Gore: Novopazarske diplome i ekspresni putevi do profesure na FCJK

Crna Gora ima mnogobrojne probleme – nesređenu ekonomiju, urušeno zdravstvo, visok javni dug, zabrinjavajuću stopu krimanala. Ipak, možda i najveći problem jesu kupljene i sumnjive diplome. Ne pomaže ni to što je država godinama pomagala upravo takvim “akademskim” građanima. Za njih su se raspisivali konkursi, preko reda i van norme prihvatani su u akademska zvanja, osnivali se cijeli fakulteti na kojima će moći da rade i zarade.

Fakultet za crnogorski jezik i književnost je primjer takve prakse. Osnovan je kao državni fakultet van državnog Univerziteta. Omogućeno mu je da ignoriše zakone i propise, na isti način na koji je to dozvoljeno Internacionalnom Univerzitetu u Novom Pazaru, gdje je upravo i sticao akademsko zvanje gotovo čitav nastavni kadar FCJK.

Prelijetanje preko zvanja i znanja

Djecu učimo da je lako trošiti novac, ali je teško zaraditi dinar. Isto tako, nije lako završiti škole i nije jednostavno stvoriti od poštenog rada. Nije lagodno mukotrpno stvarati, a opet nemati previše. Govorimo djeci da budu marljivi, radni i da će se to isplatiti. Moramo im onda sklanjati pogled sa onih lijenih, nemarnih i nemoralnih, kojima se otvaraju sva vrata.

Adnan Čirgić, za kog pouzdano znamo da nije svjetski poznat genije, je uspio da “preleti” od docenta do redovnog profesora za svega devet godina.

Akademska zvanja, prema Zakonu o visokom obrazovanju su:

1) redovni profesor;

2) vanredni profesor;

3) docent;

4) profesor i predavač visoke škole.

Lica u akademska zvanja bira senat univerziteta, na osnovu javnog konkursa, na period od pet godina, izuzev redovnog profesora koji se bira na neodređeno vrijeme.
Dakle, prvo ste izabrani u jedno zvanje, pa to zvanje traje pet godina, potom se konkurs ponovo raspisuje i vi opet možete biti izabrani na pet godina u drugo akademsko zvanje.
Ne postoji matematika, a da je po zakonu, da se od docenta do redovnog profesora dođe za devet godina.

Zaposleni na Fakultetu za crnogorski jezik i književnost stekli su uglavnom novopazarske diplome na Internacionalnom univerzitetu muftije Zukorlića, koji je skoro 20 godina bio neakreditovan. Na pomenutom Univerzitetu diplome su dijeljene šakom i kapom. Tu je doktorirao sam muftija, a onda listom ko god je pored Univerziteta prošao.

Prestižni univerziteti poznati su po tome što su veoma pažljivi u izboru oblasti u kojima nude doktorske programe, jer žele da osiguraju vrhunski kvalitet obrazovanja i istraživanja. Neki univerziteti ne nude doktorske studije iz određenih oblasti jer smatraju da nemaju dovoljno stručnog kadra i da ne mogu ponuditi najviši kvalitet obrazovanja iz te oblasti. Internacionalni Univerzitet u Novom Pazaru očigledno ne manjka niti u jednoj stvari, a pogotovo ne u vanrednom broju doktora nauka.

Objavljuju sami sebe u svojim časopisima

Nije bilo lako ranije postati doktor nauka i redovni profesor. Pored višegodišnjeg učenja i truda da bi se došlo do papira kojim se kaže da ste postali doktorirali iz neke oblasti, morate, na svakom respektabilnom univerzitetu, da nastavite da se dokazujete. Morate pokazati svoje zvanje i izvan granica svoje države. Poželjno je da to izvan ne bude opet Novi Pazar. Objavljivanje naučnih radova predstavlja ključni aspekt u sticanju akademskih zvanja širom svijeta, uključujući i Crnu Goru. Iako postoje globalni standardi, prakse se često razlikuju u zavisnosti od države i institucije.
U svijetu se naglasak stavlja na objavljivanje u renomiranim, recenziranim časopisima, prate se strogi standardi etike – kao što su izbegavanje plagijata i objavljivanje samo originalnih istraživanja; i akademski radnici vode se krilaticom “Publish or perish” u prevodu: Objavljuj ili nestani. U Crnoj Gori, ako ste kojim slučajem sa FCJK sva ova muka vas može zaobići.
U poređenju sa svijetom, kod nas postoji veći uticaj lokalnih i regionalnih naučnih časopisa. Časopisi često nisu visoko citirani, ali se priznaju u skladu sa lokalnim kriterijumima.
Portal “Vijesti” je jednom prilikom istraživao radove zaposlenih na FCJK i došao do zaključka da oni većinski objavljuju u časopisu Ligua Montenegrina, koji su oni osnovali i oni uređuju. Ne bi ni to bio problem, nije to potpuna novost u akademskoj praksi, ali ono što sigurno jeste nevjerovatno je činjenica da ne objavljuju gotovo nikad nigdje drugo.

Boban Batrićević sa FCJK je kaže da se časopis Lingua Montenegrina, zastupljen u ESCI bazi sa još preko osam hiljada časopisa, kategoriše kao časopis od međunarodnoga značaja, ignorišući činjenice da Zakon o visokom obrazovanju, odnosno pravilnik donešen u skladu sa tim zakonom, prepoznaje za izbor u zvanje samo časopise SCI/SCIE/SSCI/AHCI liste, kao i da postoji lista renomiranih izdavača koje je utvrdio Savjet za visoko obrazovanje.
ESCI uključuje časopise koji su prošli osnovnu projveru kvaliteta od strane Web of Science ali još nisu stekli status u SCIE, SSCI ili AHCI. Časopisi u ESCI se često smatraju u „razvojnoj fazi” i standardi za ulazak u ESCI su manje strogi nego za glavne indekse.
Kada je riječ o rangiranju časopisa, nastoji se da se ide u prilog kandidatu, tako da se može koristiti i rangiranje časopisa iz Scopus baze koja je manje rigorozna od WOS: posmatraju se isključivo radovi koji su na SCI/SCIE/SSCI/AHCI listama, a može se odabrati rangiranje časopisa iz Scoup baze ukoliko je povoljnije za kandidata.
Scopus je široka i globalno priznata baza podataka koja pruža detaljne metrike i veću vidljivost za radove, čime ima veći akademski uticaj. ESCI je dio Web of Science koji obuhvata časopise u razvoju, ali bez impakt faktora, čineći Scopus značajnijim zbog svoje široke prepoznatljivosti i mrežne analize.

Po do sada poznatim medijskim istraživanjima, uvidom u WOS bazu, došlo se do saznanja da redovni profesori dr Adnan Čirgić i dr Sofija Kalezić, vanredni profesori dr Vladimir Vojinović, dr Boban Batrićević i dr Andrijana Nikolić, kao i docenti dr Aleksandar Radoman, dr Ethem Mandić i dr Milan Marković nisu ispunjavali osnovni uslov za izbor u akademska zvanja po pravilima koja važe u Crnoj Gori.

Podsjetimo da gospodin Milan Marković je pretendovao na mjesto pozicije direktora Agencije za kontrolu visokog obrazovanja, te da je sudskim putem odlučio da smjenjuje aktuelnog direktora Gorana Danilovića, zbog navodno nepotpune dokumentacije. Nepotpuna dokumentacija činila je – Danilovićev sertifikat o znanju engleskog jezika (nivo A1), koji je priložen i kasnije provjeravana njegova validnost, kao i nemanje netraženog dokaza o poznavanju rada na računaru (podsjećamo da su kandidati sam test, koji je organizovala Uprava za ljudske resurse, radili na računaru).
Važno bi bilo da se, istim žarom, ispitaju diplome i akademska zvanja zaposlenih na FCJK.
Valja ispitati Čirgićeve radove koji su gotovo svi objavljeni u časopisu Lingua Montenegra, a onda i redom pregledati naučna djela njegovih kolega sa Fakulteta.
Oni su se svojevremeno hvalili da su objavljivane monografije dvojice profesora u, kako su ga nazvali, prestižnom časopisu iz SAD Lexington Books. Lexington books nije nikakav “prestižni” izdavač i nema veliku globalnu vrijednost.

Kupljene i poklonjene diplome, samopromocija u časopisima sumnjive vrijednosti i ignorisanje elementarnih akademskih standarda razgrađuju ono malo ugleda koji je naš obrazovni sistem ikada imao. Umjesto da bude bastion znanja, ova institucija postaje simbol urušavanja akademskog integriteta.
Ono što je poražavajuće i kobno jeste činjenica da ovi „stručnjaci“ i dalje oblikuju mlade umove. Dok se ovakve pojave ne iskorijene, Crna Gora će nastaviti da stagnira, gubeći šansu da izgradi budućnost na temeljima poštenja, znanja i profesionalizma. U akademskoj zajednici, kao i u svakoj drugoj oblasti, mora se postaviti pitanje: koliko još možemo dozvoliti da nas neznanje i nemoral vode? Ako odgovor ne nađemo uskoro, odgovoriće nam budućnost.