Ako negde i ima kraja – tu počinje Srbija, ako je gde kraj Srbiji tu odmah je Rusija

Piše: Mihailo Medenica

Težak je svaki put bez smisla, zapravo, sve je teško bez smisla – daljina je prokletstvo, daljina je čežnjivo iščekivanje…

Rusija nije daljina. Rusija je sve samo nije daljina. Toliki su pevali o njoj, pevala je o tolikima, nezasluženo im je pevala, danas ćute, danas se zaklinju da nikada nisu pevali o njoj, no…
Pevam i ja, nek ćute svi koji su joj pevali, ja neću…
Voz spava. Devetnaest vagona negde daleko u noći.
Devetnaest vagona tišine, daleko od Moskve, još dalje od Rostova, pevam i ja, onu najlepšu: „Konj“…

– Ovo je tvoje oružje, ovim pobeđuj, sine… – setih se reči mati Tamare na polasku. Blagoslova, velikog blagoslova predivne starice, ako uopšte ima malih blagoslova…?

Da, moje oružje jesu raspeće i psaltir, oduvek i doveka.
Ovo raspeće kojim me je darovala pred polazak iz Moskve, raspeće na kojem sa progledao, prohodao, na kojem sam se skućio u domu predaka…
Ništa Srbinu i Rusu bez raspeća- ništa raspeću bez Srba i Rusa…
Toliko noći, toliko tišine, toliko daljine, toliko voza….

Bože, više i ne pamtim kada smo Mića Zarković, Natalija Timofejevna i ja pošli iz Moskve?
Sati, desetine sati, svi sati ovoga sveta, pa još koji više…
Put Rostova a potom za Krim, a sa Krima u Donbas.

– Videćete bol, videćete patnju, videćete istinu svoje braće, svedočite, deco…- hoćemo predivna mati, zbog toga smo svo troje i pošli na na put, tačnije, zbog toga nas je put pozvao sebi…

Da jednom rečju opišem predivnu mati Tamaru napisao bih – Srpkinja!

Da jednom rečju opišem naše starice napisao bih – Ruskinja, mati Tamara!
Ista je to stena, ista je to pena talasa…
Devetnaest vagona tišine, staro sovjetsko kljuse ni nalik konju iz pesme koju toliko volim, ali gazi, drobi i sitni noć.

Da li je i Don ovako tih?
Čeka nas, javila mu je Morava da stižemo, tiha Morava – tihom Donu, tihe noći naše Srbije tihim noćima naše Rusije…

– Videćete bol, videćete patnju, videćete istinu… – sve smo to, divna mati, videli još pre rođenja, progledali i prohodali na raspeću.
Srbi i Rusi, ako neko zna da peva životu i kad život iz njega ističe, kad se otima i beži ko pseto pušteno s lanca, Srbi i Rusi…
Retke su i daleke stanice voza. Predaleke za nas pušače.
Mislim na cigaretu kao na staru ljubav.

Možda je i Majakovskin mislio na nju ispisujući sve one buntovne stihove..?
Ko zna koliko je ovakvih noći proveo po vozovima, ko zna- možda je i njega neka kondukterka gledala ovako ispod oka…
Olga, ako sam dobro zapamtio, strah i trepet vagona.
Kao utvara u noći luta vozom, kao nekakvo prokletstvo, kao košmar koji traje, traje, traje i traje…
Da zna koliko mi nedostaje cigareta, samo da zna koliko je to ljubav, da zna koliko je noći nalik ovoj bila uz mene, samo ona…

– Srbija? Bila sam tamo dok je bila Jugoslavija. Đorđe Marjanović…- jednako namrštena, valjda po službenoj dužnosti, ali koja reč i od Olge.
Nije joj lako: noć, dan i još dobar komad nove noći a sirota mora da ganja ovakve kao ja, probisvete koji bi na mufte da zapale u toaletu, da joj uteknu, ali samo da zna koliko volim Rusiju, koliko je svo troje volimo, koliko se radujemo Donbasu, mada je još koja noć ostala do njega.

Najpre Rostov i tihi Don.
Čeka nas, mrzne u ove kasne sate čekajući decu s Morave, Kolubare, Ibra, Drima…
Čeka svoje Srbe, ja čekam tu sledeću stanicu da oblacima duvanskog dima raskašljem noć…
Devetnaest vagona divne tišine, i „konj“…
Klapara polako stari junak, koliko li je ovakvih noći i ovakvih besanika video, vodio, slušao, ćutao s njima..?
Rekoh, radujemo se Donbasu, Donjecku, Lugansku…

Ne, ne radujemo se, braća ginu, ne radujemo se, nije to ta radost kada nečem žuriš s osmehom, no kad nečemu ideš da ga odmeniš u bolu, ako možeš, da svedočiš istinu, da barem na kratko krvariš za brata…
Zapad je strana sveta- istok je suština, misao, reč…
Istok je mati Tamara – Srpkinja, svaka Srpkinja – mati Tamara.
Još mnogo je do Donjecka.
Ko zna koliko još vagona divne tišine…?

Noći nalik onima u kojima je moj srpski rod stradao za ono veće od života!
Noći nalik onima u kojima je moj ruski rod stradao za ono veće od života!
Naše je da svedočimo o tome. Uvek! Po svaku cenu!

Devetnaest vagona divne tišine. Noć, preduga, bez kraja, ili je to jednostavno Rusija – malo je vozova i noći…
Ako negde i ima kraja – tu počinje Srbija, ako je gde kraj Srbiji tu odmah je Rusija…
Laku noć, dobra moja Olga, časi su da odmorim od tebe, časi su da odmoriš od ovakvih kao ja…

Zvuči suludo ali jedino što mi sad pada na pamet jesu reči nalik onima Gavrila Principa: „Jedna će Olga lutati po vozu, šetati vagonom, plašiti pušače“…
Živela Srbija – živela Rusija!

Pročitajte još:

Većinskoj babi o manjinskoj vladi