Аква мондо и мондоколори Америка и Русија

Пише: Мишо Вујовић

Објективно нас двоје и пар стотина Руса. Хотел леп простран, монументалан са коцкама и арапским сводовима.

У бојама Гилетовог мондоколорија. Фараонски простран. Свега у изобиљу. Љубазности највише. Прост свет рекли би западњаци. А тај прости свет је рођен у пупку цивилизације и зна да се понаша. Тек када се сагледа у каквим условима живе древни народи, а Египћани нису Ашкалије, биће нам јасно зашто нас гађају, забрањују, ембаргују или бомбардују.

Нас и Руса триста милиона!

Е сад у инат. Не знам руски али се играм са овом децом. Не питам ништа о рату. Ко је ко немам појма и на чијој је страни, још мање.

Сви су жртве осим вођа.

То им се ретко заломи, вођама да плаћају. Неки су плаћали али на погрешним судовима. Мада постоји само један суд. Све остало је у рок службе. То је живот, само једна станица на прузи без возног реда. Чађава и запуштена, али испуњена народом. Или празна и опрана у освит на крају ноћи, када се и бескућници размиле са ноћног легла на дрвеним клупама. Устају успорено готово убијено, без живог дамара у себи вуку се као глисте скупљајући крхотине преосталог живота.

Живот је служба Богу или ђаволу. Само чистота ће спасити свет, поручују свети оци. А свет грца у сопственим фекалијама. Праведника је мало, али су њихове молитве моћне. Мали људи чисте космос, моћници га загађују. Скромност је највећа мера човека. Богаство је контролисати дигестивни тракт и прохтеве, али мера у гладним очима са пуним стомаком не постоји.

Карим, човек са светлуцавим погледом, ми је са своје руке скинуо и поклонио бројаницу.

Питао сам га шта носи на руци.
“Молитву”, одговорио је овај учтиви и очито поштени човек, скромних могућности али чистог срца. Ту је око нас као сенка невидљив а присутан. Он као и већина његових колега и шефова, не скида осмех са лица, али у очима носи тугу заробљеног човека.

Читам Захара Прилепина, “ Неки неће видети пакао”, још један роман живота овог сјајног писца. Ратни! А рат је свуда исти!

Суров!

Прелазим странице са неверицом. Негде из подсвести чујем песму :

“Америка и Русија биће једна фамилија”.

Европа је планирана за разбијање или потпуно покоравање.

Чопави Хомер је убеђен да ће се делити свет.

“ Ако издржимо и ми ћемо се намирити. Европа је пропала. Поделиће је Руси и Амери. Турци ће добити Грчку, Албанију и Бугарску, Србија део Космета, Македонија ће ући у конфедерацију са Србијом. Свет се мења, профит и сиромаштво расту”, бифла Чопави Хомер.
Захар Прилепин је попут нашег Небојше Јеврића, живио да би писао. Звучи познато!

Гутам те странице грађанског рата. Упоређујем немар, бахатост, јавашлук, профитерство вођа на велико и народа преко борбене линије на ситно.
Као у Босни. Све је наравно под контролом. Муслимани, бар тако смо их звали до распада и нису се љутили, као сада ако их не ословимо Бошњаци, годинама су пазарећи од Срба дуван,брашно, цигарете, куповали слободу. А Србима су линије слабиле и падале као климаве тарабе на јакој мећави. Слично је и у Донбасу до доласка руске војске.

Један од вођа доњецких Руса, Дмитриј Захарченко је осуђен на 13 година затвора за ратно профитерство. Ражалован је из чина генерала и одузета су му сва одликовања.Е то је разлика. На нашим просторима се то није догодило. Ратни профитери су утицајни и недодирљиви.

Исти су и профили личности које сам срео на овдашњим ратиштима, готово идентични као Захарови јунаци.
Авантуристи, заслепљене патриоте, пропали боксери, амнестирани робијаши и мобилисани локалци.
Читам и као да гледам филм. Сценарио за Кустурицу и Михалкова. Обојица имају словенску душу. Професор још и улицу. Један од ретких са тим искуством и академском – мудрачком зрелошћу. Таквих је на јавној сцени мало.

Прашки ђак са сарајевске улице.

Захар Прилепин је прошао све. Од погребника, ратника, официра до најтиражнијег писца Русије.

Оно што је специфичност овог рата у Украјини, је да се Руси туку са Русима. Сукоб мале и велике Русије. Народ истог корена исте вере православне. Срби су се тукли због верских подела, конвертите су истребљујући сведоке своје превере начинили, још дуго непремостиви јаз који политичари на свим странама још дубље прокопавају, манипулишћи несрећом и емоцијама својих бирача.

Прилепин Путина назива царом. Плашим се да извештаји цару, са терена око процене ситуације нису били објективни. Обавештејни катастрофални.

Лажу ли цара или је војска добрано подбацила?

Цар је успео да осавремени технику, оруђа и оружја, али не и да реформише свест официра задриглих у привилегијама и удобном животу.
Већина са стомачином преко опасача. Непристојан однос према униформи.

Чак и према свештеничкој. Мада поповима стомак служи као постамент за напрсни крст.

Русија ратује са НАТО алијансом и САД и сутра када се разори и денацификује Украјина као Берлин или Дрезден, о миру ће преговарати велике силе.

Мада се рат захуктава као Захарово аутентично приповедање, а крај се не назире!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: