Albanci iz Bujanovca: Srbija je i naša zemlja, tenzije nam ne trebaju

Bujanovačka sela Veliki Trnovac i Lučane naseljena su isključivo albanskim stanovništvom, a blizina Kosova omogućila je da neki od meštana posao potraži u južnoj srpskoj pokrajini. Većina meštana s kojima je razgovarala ekipa iz Novosti, kaže da ih ne zanimaju ni Kosovo ni Srbija ukoliko nemaju radno mesto, a trenutne izjave političara karakterišu kao „političke igre“, koje se ne tiču običnih ljudi.

Ulice Trnovca su u prepodnevnim satima gotovo puste, tek poneka grupa ljudi stoji i razgovara. Njihove priče su o mukama običnih ljudi, o tome kako platiti struju i komunalije. Dok im prilazimo, ulicom prolazi vojno vozilo, prenose Novosti.

– Meni su neki ljudi iz centralne Srbije pričali kako u Trnovac ne sme da uđe ni vojska ni policija. Sve je to demagogija, nikome nisu u interesu sukobi. Srbija je naša zemlja, a mi samo želimo da, kao njeni stanovnici, imamo sva prava – priča Murat Ifatmi, dok njegovi prijatelji klimaju glavom.

Čovek do njega dodaje da ne treba ni da ih „pripajaju“ ni „odvajaju“, već samo da im daju posao, a ne da ih koriste za svoje političke obračune.

U obližnjem kafiću mladići koji osluškuju razgovor glasno negoduju i dobacuju da ne vredi pričati, jer niko ne čuje njihove probleme. Iako se meštani uglavnom žale na siromaštvo, građevine koje niču u ovom selu ne ostavljaju utisak nemaštine.

U selu ima oko 8.000 ljudi, ali mnogo njih je po inostranstvu. Tamo rade i zarađuju, a grade ovde u selu, verovatno jer planiraju da se jednog dana vrate. Ovde nemaju posao i nikakvu perspektivu – priča nam mlađi meštanina, trudeći se da govori na srpskom, koji nije učio u školi, a nije se družio ni sa Srbima, pa nije imao gde da ga nauči.

Grupi se pridružuje sredovečni čovek koji kaže da političari nikad ne pitaju narod šta stvarno želi.

Vremešni Trnovčanin Bajrami Fairu sedi ispred džamije. Gleda, kaže, besposlenu omladinu.

– Moj pradeda, deda i ja živeli smo od duvana, a sada toga nema, sve su nam oduzeli. Političari ne gledaju kako živi narod, a nama je bitno da imamo šta da jedemo, da radimo i da zaradimo. Nikome ne treba nikakva tenzija, u koju neki žele da nas uvuku, kao pre skoro dve decenije – priča Fairu.

Susedno selo Lučane, na putu ka Gnjilanu, izgleda poput metropole. Dečja igrališta, kafići, uređena domaćinstva, veliki broj višespratnica, mnogobrojne pekare, restorani… Ali, osim nekoliko mališana, oko podneva na ulici nije bilo nikog.

Za razliku od Trnovca, Albanci u Lučanu nisu želeli da razgovaraju sa novinarima. Uglavnom sležu ramenima, krijući se od objektiva foto-aparata i govoreći da ne znaju srpski jezik. Oni retki koji su želeli da prozbore pokoju, odmahuju rukom i kažu da je to posao za političare.

Ovaj saobraćajni znak u Lučanima, koji pokazuje da se desno ide u pravcu Bujanovca, a levo ka Gnjilanu, svojevrsni je simbol za Albance – kaže jedan mlađi stanovnik Lučana, i dodaje da su srcem uz svoj narod na Kosovu, ali da i dalje žive u Srbiji, kao i da nije siguran kako bi se opredelio ako bi ga neko pitao gde želi da živi.

Bojkotuju popis stanovništva

Albanci godinama unazad bojkotuju popis stanovništva. Istorijat (ne)uspelih pokušaja počinje 1981, kada je održan popis u periodu demonstracija na Kosovu i Metohiji, a te godine talas demonstracija ozbiljno je zapljusnuo Bujanovac, Preševo i Medveđu, što se odrazilo na popis i bojkot koji je usledio. Sledeći popis koji je održan 2002. godine i u koji se Albanci „kunu“, takođe je diskutabilan, jer su predstavnici Srba ukazali na izvesne nepravilnosti. Pošto je i popis 2011. godine bojkotovan, 2015. godine urađena je takozvana procena stanovništva, koja je pokazala da je na jugu Srbije u opštini Bujanovac tada živelo 38.300 stanovnika, u opštini Preševo 29.600, a u opštini Medveđa 7.442 stanovnika. Procena nije rađena prema nacionalnoj podeli, ali su ove brojke ukazale da je znatno manje stanovništva albanske nacionalnosti.

Izvor: Novosti