Aleksandar B. Đikić: Autošovinistička farsa

Piše: Aleksandar B. Đikić

I bez statike naši stari su znali da stabilnost tronošca određuju tri noge. Bez jedne, tronožac je nestabilan i pada. Svako ko, makar i ovlaš, poznaje srpsku istoriju lako će shvatiti da se naš tronožac zasniva na tri „noge“: Kosovu, veri i ćirilici. To su stubovi koji drže naš narod i našu državu stabilnom. Bez jednog, a ne daj Bože i još ponekog stuba, dolazi do urušenja i naroda i države.

Naši neprijatelji ne poznaju našu istoriju ovlaš, naprotiv, oni je poznaju mnogo bolje od nas, između ostalog i zato što su kreirali pojedine ključne istorijske događaje, o čemu mi imamo vrlo oskudno znanje. Zbog toga su, pre svega, napadnuti stubovi na kojim počiva naša stabilnost, i to u ovom trenutku ne jedan po jedan, nego svi zajedno.

Ono što karakteriše današnji trenutak jeste da je unutar srpskog bića instalirana vrlo dobro uigrana i podmazana mašinerija, koja iznutra urušava stubove našeg opstanka. Neprijatelji sa strane se pojavljuju samo povremeno, koliko da jave ko je glavni „baja“, ali „izvođači radova“ su naši prijatelji, rođaci, učitelji…. Neko svesno a neko po inerciji.

O Kosovu malo toga nije rečeno, ali je i pored toga nedovoljno toga poznato. Kosovski zavet je ključno čvorište svega srpskog: morala, vere, kulture, života…

Još od pobede ateista 1945. godine, puštena je u opticaj mantra da je „Kosovo izgubljeno“. Evo, bezmalo 80 godina je „Kosovo izgubljeno“, pa ipak nije izgubljeno. Nema bukvalno ni jedne političke elite od 1945. do danas koja se prema Kosovu nije odnosila po upravo toj mantri. Sve su deklarativno bile za Kosovo kao kolevku, „srce Srbije“ itd, ali ga suštinski tako nisu doživljavale. Nije im dozvoljavala ateistička matrica.

I pored toga Kosovo se brani, nezavisno od nas. Ono je privezano za Nebo, brane ga najhrabriji vitezovi hrišćanstva a ne mi, kojima su ateisti usadili gore pomenutu mantru. Da nije tako, ne bi smeo niko sa malih ekrana da nam govori da smo glupi, jer zaboga ne shvatamo realnost. Da nije tako, prvi drugosrbijanac koji bi se drznuo na tako nešto, ne bi od sramote ni na ulicu smeo da izađe, a kamoli da bude društvena elita. Ali, tako je. Nažalost.

Zamislimo da se nakon 80 godina zacari zaista neka srpska vlast, umesto dosadašnjih komunističkih mutanata. Pitanje Kosova niko ne bi postavljao. Znalo bi se čije je. Na vjeki vjekov.

O progonu ćirilice ne treba mnogo na ovom mestu trošiti reči. Nećemo pominjati ni osudu ćirilice kao „đavoljeg izuma“ na rimokatoličkom saboru u Solinu 1060. godine, ni progonu ćirilice u K&K monarhiji, ni Vukovo paktiranje oko ćirilice, niti njen progon nakon hrvatske okupacije Srbije 1916. godine, ni Brozovu kupovinu ulaznice za NATO žrtvovanjem ćirilice u vreme tršćanske krize, ni Novosadski dogovor 1954, „Bljesak“, „Oluju“, „Vukovar“… ništa od toga.

Međutim treba se ozbiljno zamisliti kako se vatreno, Srbi po imenu i prezimenu, bore protiv ćirilice. Kako vatreno potežu „argumente“ kako je: latinica srpsko pismo (laž), kako je ćirilica seljačko pismo (laž), kako se sa ćirilicom ne može u Evropu (laž), kako ćirilica smeta kompjuterizaciji i digitalizaciji (laž), i sve tako laž na laž i samo laž. I to ne rade Hrvati, Nemci, Albanci… Ne! To rade Srbi, i to mnogo vatrenije nego maločas pomenuti Hrvati, Nemci ili Albanci. Ko god pokuša da se na društvenim mrežama (jer u medijima je to nemoguće) bori za ćirilicu, biva zasipan salvama uvreda od ljudi koji su po imenu i prezimenu Srbi.

Kakav je to zao program zagadio naše mozgove, našu svest? Imamo li uopšte nacionalnu svest?

Krajnje agresivni odnos prema ćirilici je doveo do apsolutne prevage rogate latinice (Č, Ć, Š, Ž…) u javnom diskursu. Naše izdavaštvo, mediji, a što je najgore – obrazovne i naučne institucije zatrovane su latinicom. Nema drugosrbijanskog medija, aforističara, kolumniste ili satiričara koji se u prvom redu neće izrugivati pomenutim nacionalnim vrednostima i stubovima opstanka. Ne treba napominjati da je sve što dolazi iz „druge Srbije“ latinično. Akteri političkog života su mahom ljudi koji ne shvataju svu tragiku progona ćirilice, a pokazuju patološku toleranciju, uz izraženi mazohizam – sa sve osmehom.

Da je Crkva izložena progonu to nije ništa novo. Oduvek je tako i biće do poslednjih dana. Da je Srpska pravoslavna crkva izložena progonu svih ovih 800 godina, takođe nije ništa novo. Da su ateističke vlasti poslednjih 80 godina bogoboračke, pa i na to smo se navikli. Da nam Bog dopušta razna iskušenja, opet nije ništa novo. Da se ovih dana nalazimo u iskušenju pandemije jedne opake bolesti, to jeste novo. Ali novo je još nešto.

Naime, u vreme Velikog časnog posta, pravoslavni Srbi su se suočili sa jednim dodatnim iskušenjem, opasnijim i od same pandemije, a to je maloverje crkvenih vlasti (namerno izbegavamo termin „velikodostojnika“). Svetovne vlasti su podlegle pritisku drugosrbijanskih aktivista i agenata od uticaja koji su sva sredstva uložili kako bi se zabranila sveta Liturgija i sveto Pričešće. Pa ni to nije neočekivano iz gore navedenih razloga.

Međutim podleganje pritisku, crkvenih vlasti, mora da zabrine. Crkvene vlasti su zaboravile da nas bolest prati do smrti, a greh i nakon smrti.

Nezamislivo je bilo da se vernicima zabrani sveta Liturgija i sveto Pričešće. Bilo je na raspolaganju i drugih instrumenata i načina, mnogo suptilnijih i primerenijih. Ali svesti Crkvu na puki instrument svetovne vlasti, to je bilo neprimereno, grubo i verovatno sa dugoročnim i dalekosežnim posledicama. Ako želimo baš viteški da se ponesemo, treba da pružimo ruku i čestitamo ateistima, jer su nas u ovoj rundi porazili do nogu.

Kako nakon ovoga neki (hajd՚ baš da kažemo) crkveni velikodostojnik ima obraza da nas nakon ovoga uči podvigu đakona Avakuma, koji kao dvadesetogodišnji momak, ide da strada najstrašnijom smrću i majci koja ga preklinje da odustane od Hrista i spasi se nabijanja na kolac kaže: Majko moja na ml’jeku ti hvala / Al’ ne hvala na tvome savjetu / Srb je Hristov, raduje se smrti. / Ko se boji Boga istinoga, / Ne boji se ljudi ni demona.

Kao potpisnik Molbe patrijarhu srpskom da nas zaštiti, imam moralno pravo da obavestim da smo svi mi potpisnici, na velikom broju medija u Srbiji, „čašćavani“ najgorim mogućim imenima, pogrdama, pretnjama, pa se čak predlagalo i naše hapšenje, privođenje i izolacija. Zašto? Samo zato što smo branili naše osnovno ljudsko pravo, i pravo svih verujućih ljudi u Srbiji (ne samo pravoslavnih Srba).

Drugosrbijancima su puna usta ljudskih prava, za sve – samo ne za pravoslavne Srbe.

Nažalost brojne državne institucije su pod pritiskom „druge Srbije“ pristale da se antisrpski ponašaju. Pa nisu pravoslavni Srbi kužni, osim u bolesnim glavama drugosrbijanaca.

Imajući samo ovih nekoliko crtica u vidu, jasno je da je naš nacionalni korpus zaražen opasnim virusom, virusom autošovinizma. Šta nam je činiti? Šta mi možemo?

Možemo da se obratimo Bogu. On može da nam pomogne. Zato nam naši neprijatelji to i zabranjuju. Ne valja to što im se u tome priključio i deo crkvenih vlasti.

Izvor: Stanje stvari