Aleksandar Dugin: Liberalizam kao totalitarna ideologija

Šta je dominantna ideologija savremenog Zapada i njegove geopolitičke avangarde – SAD? Ovo pitanje pogađa svakog od nas. Budimo otvoreni: mi smo izgubili u globalnom geopolitičkom sukobu i zato smo dužni da znamo precizno i strogo – ko je gospodar u novim uslovima planetarnog rasporeda snaga, kakve su osnovne crte njegovog pogleda na svet, šta on misli o svetu, istoriji, sudbini čovečanstva, o nama samima?

To je neophodno svima – i onima koji imaju nameru da se pomire sa sudbinom i pokorno služe novim gospodarima, i onima koji odbijaju da prihvate ovakvo stanje stvari i teže ustanku i osvajanju nove geopolitičke slobode.

Nas su ubeđivali da na Zapadu uopšte nama nikakve ideoligije, da tamo vlada pluralizam stavova i ubeđenja, da je svako slobodan da veruje u šta god hoće, da misli, govori i čini što hoće.

To je apsolutna laž, propagandni potez pozajmljen iz arsenala „hladnog rata“ (rata protiv nas). Na Zapadu zapravo postoji dominirajuća ideologija koja nije ništa manje totalitarna i netrpeljiva nego bilo koja druga ideologija, samo što su njeni oblici i načela svojevrsni, filosofske pretpostavke su drugačije, a istorijska baza joj se u korenu razlikuje od ideologija koje su nama poznate i na koje smo navikli.

Ta ideologija je liberalizam. Ona se zasniva na dogmi o „autonomnoj induvidui“ (tj. na doslednom individualizmu), „praktičnoj racionalnosti“, veri u tehnološki progres, na koncepciji „otvorenog društva“, na uzdizanju načela „tržišta“ i „slobodne razmene“ ne samo u ekonomski, nego i u ideološki, socijalni i filosofski apsolut.

Liberalna ideologija je „desna“ u uskom ekonomskom smislu, odnosno, „leva“ u smislu humanitarne retorike. Pri tome sve druge spojeve desnog i levog, i ili jednostavno desno i levo po sebi, liberalizam odbacuje, demontira, marginalizuje, uskraćuje im pravo građanstva. Umesto otvorenih fizičkih represija protiv onih koji drugačije misle, on pribegava taktici blagog gušenja, postepenog pomeranja na marginu društva, ekonomskog davljenja disidenata i oponenata i tako dalje. Ali činjenica ostaje činjenica: dominantna ideologija Zapada (liberalizam) aktivno se bori protiv alternativnih političko-ideoloških projekata, ali radi postizanja svojih ciljeva koristi metode istančanije, „mekše“ izoštrenije nego što su drugi oblici totalitarizma – ali metode koje su baš zbog toga samo još efikasnije.

Liberalni totalitarizam nije brutalan, nije otvoren, već je zamagljen, nestvaran i nevidljiv. Ali ništa manje surov. Postojanje „dominantne ideologije“ ma Zapadu postepeno se sve jasnije shvata u našem društvu. Realnost liberalizma ili ideologije liberalizma postala je očigledna, te smo, prema tome, došli do veće određenosti.

Pristalice Zapada nužno moraju od sada da dele sve ideološke pretpostavke konkretnog liberalizma (a ne neke maglovite „demokratije“ pod kojom svako ima pravo da podrazumeva nešto maglovito i deodređeno), a njegovi protivnici da se ujedinjavaju u neprihvatanju te ideologije.

Međutim, liberalizam ima još jedan, skriveni sloj. Radi se o nekom bogoslovskim i religioznim pretpostavkama koje su, na kraju krajeva, dovele Zapad do onog ideološkog modela koji se u njemu ukorenio i danas postao dominantan. Taj sloj nije toliko univerzalan i nedvosmisleno prihvaćen, kao što su to vulgarni klišei „otvorenog društva“ i „ljudskih prava“, ali ipak je upravo on osnova i tajni izvor liberalne ideologije koja preovlađuje na planeti, liberalne ideologije koja je sama po sebi samo vrh ledenog brega.

Radi se o protestantskoj eshatologiji.

(Izvor: Treći prostor)