Aleksej Varlamov: Budućnost Rusije je „carski put“

Rusija je, usled svog geografskog položaja i istorije, predodređena da bude zemlja sa mnogo vektora i da bude otvorena i prema Zapadu i prema Istoku i na kraju će izabrati taj „carski put“, kaže za Sputnjik pisac Aleksej Varlamov, objašnjavajući svoje viđenje mesta Rusije u svetlu geopolitičkih potresa.

U Srbiji, gde je čest gost, ovoga puta boravio je u sastavu brojne delegacije porodice Tolstoj koja je prisustvovala otkrivanju spomenika poznatom slavisti Nikiti Tolstoj u Vršcu. Varlamov koji je bio njegov učenik na Moskovskom državnom univerzitetu seća se da se Tolstoj, rođen inače upravo u Vršcu, izdvajao od ostalih profesora slobodom, komunikativnošću, nezavisnim duhom.

Zato je, ističe, to što se našao među ljudima bliskim Nikiti Tolstoju, u gradu gde se rodio i gde je odrastao, važan momenat njegove biografije.

Zahvalnost Srbiji

Ne propušta ni da oda priznanje Srbiji što nije uvela sankcije Rusiji.

„Veoma smo zahvalni Srbiji za njenu poziciju zato što stvarno vidimo da su u toj nesreći i iskušenjima u kojima smo se našli Srbija i Srbi naši pravi prijatelji. To je za nas dragoceno i mi to dobro razumemo. Mislim da to razumeju i naši političari i naši poslanici i delegacija koja je ovde prisutna i predstavlja ljude koji imaju veze sa vlašću, da shvata i javnost, naučnici, pisci, i to je ono što nas objedinjuje“, napominje pisac.

Dela Varlamova su prevođena i u Srbiji a upravo je objavljen srpski prevod njegove knjige „Pavle, dušo moja“, intrigantne „utopije o prošlosti“ koja govori o Pavlu Nepomilujevu, odraslom u zatvorenom gradu u Sovjetskom Savezu.

Čovečanstvo je tako dugo živelo zanoseći se maštom o tome da je moguće izgraditi pravedno društvo, kaže pisac, ističući da je sovjetski projekat jedan od možda najgrandioznijih u istoriji čovečanstva kada su ljudi verovali da se može izgraditi neko srećno društvo.

„I ja sam proizvod te epohe: rodio sam se u Sovjetskom Savezu, u sovjetskoj porodici, dobio sovjetsko vaspitanje i to je činjenica moje biografije. Zatim se pred mojim očima to srušilo, istina, prvo se rušilo u mojoj duši, a mislim ne samo u mojoj — postoji generacija ljudi ljudi koji nisu verovali u ono što su im govorili, koji su u nekom trenutku osetili ogromno razočaranje. Zato što su im govorili jedno, a oni su svojim očima videli nešto drugo. To je moja priča. Ali u romanu sam pokušao da ispričam priču o čoveku koji je za razliku od mene i mnogih drugih ljudi verovao da je ta utopija moguća. Jer se upravo rodio i odrastao u zatvorenom gradu a to je i jedinstveno obrazovanje koje je postojalo u Sovjetskom Savezu. Tamo su zaista živeli sasvim drukčiji ljudi, kod njih nije postojala suprotnost između duha u kom su vaspitavani i realnosti koja ih je okruživala“, objašnjava Varlamov.

Rusija će izabrati „carski put“

Veruje i da njegova knjiga podstiče na razmišljanja i postavljanje pitanja o tome u šta verovati u savremenom svetu.

„Kad je čovek čita može da razmišlja o tome. Ja lično verujem u zdrav razum, u to da zapravo ako se čovek rukovodi zdravim razumom može da nekako uredi svoj život. A moje mišljenje se zasniva na tome da su ljudi koji danas donose odluke, koji se bave politikom u raznim zemljama, kako mi se čini, izgubili zdrav razum, zato što se ono što se danas zbiva u svetu ne uklapa u zdravorazumsku logiku. Jako bih želeo da verujem da ako ne nesposobni političari, ono obični ljudi mogu da pozovu političare da veruju upravo u zdrav razum“, kaže Varlamov i dodaje da se možda pojavi u raznim zemljama više nekih ličnosti sličnih Pavlu iz njegove knjige koji bi mogli da nađu bolje odgovore na ono što se zbiva.

Na pitanje mogu li se u doba globalnih potresa i podela naći dodirne tačke između Rusije i Zapada, ovaj poznati pisac ističe da je Rusija predodređena da bude zemlja sa mnogo vektora, a da se njegova hipoteza sastoji u tome da specifičnosti ruske istorije što postoji potreba ruskog društva da se baca iz krajnosti u krajnost.

„Čas smo komunisti, čas antikomunisti, čas hrišćani, čas ateisti, čas zapadnjaci, čas slovenofili. A razumevanje toga vodi ka tome da prihvatanje jednog ne znači nužno negiranje drugog i da, idealno gledano, treba da budemo i Evropljani, i Azijate, jer smo mi zemlja koja zauzima ogroman prostor.

Ali zasad nam ne polazi za rukom da nađemo neku zlatnu sredinu, zasad se bacamo tamo-vamo. Eto postojao je Sovjetski Savez, postojala je jedna ideja, zatim smo sve to srušili, sahranili i pohrlili na neku drugu stranu. Sad nam se nije svidelo kud smo pohrlili pa smo opet krenuli u neku drugu krajnost. Ali ja snažno verujem da ćemo, kad prođemo sve te krajnosti, na kraju izabrati neki carski put, da ćemo na kraju shvatiti da treba da imamo dozu otvorenosti i dijaloga i sa Zapadom, i sa Istokom, i sa Severom, i Sa Jugom. Možda je to utopija, ali utopija u koju ja želim da verujem“, poručuje Aleksej Varlamov.