Алексић за ИН4С: Веома важну улогу у реализацији уједињења Црне Горе и Србије имао је и комитски покрет у Црној Гори

Опште је мјесто рећи да два велика датума – окончање Првог свјетског рата и Велика народна скупштина српског народа у Црној Гори, одржана на јучерашњи дан прије стопет година у Подгорици, – уписана су златним словима у историји српског народа, казао је за ИН4С, др Будимир Алексић.

„На Подгоричкој скупштини је остварена вишевјековна жеља српског народа Црне Горе и Србије за уједињењем и стварањем јединствене српске државе. Остварен је велики историјски сан, сан о српском јединству. Наиме, пет вјекова су се наши преци борили да би дочекали дан да се уједине са својим сународницима из других српских земаља“, истакао је он и додаје:

Указаћемо најприје на основне фактографске податке о овом догађају, а укратко ћемо се осврнути и на непосредну предисторију уједињења.

„Наиме, питање уједињења Црне Горе и Србије постављено је на дневни ред још током трајања Првог свјетског рата. Међу Црногорцима у емиграцији био је изузетно јак покрет за безусловно уједињење Црне Горе и Србије.
Веома важну улогу у реализацији уједињења Црне Горе и Србије имао је и комитски покрет у Црној Гори. Од самог свог формирања, од средине 1916. овај покрет се одлучно залагао за уједињење Црне Горе са Србијом, под династијом Карађорђевића. То се најбоље види из резолуције коју су комите усвојиле на збору у Добриловини 10. јула 1918. гдје се, између осталог, каже: „1) Да се продужи борба против окупатора до коначног истјеривања из земље и уједињења Црне Горе и Србије под династијом Карађорђевића“.

Према ријечима, др Алексића, избори за Велику народну скупштину одржани су 13. новембра 1918. на територији Црне Горе у границама до почетка Првог свјетског рата. На изборима су учествовале двије листе – „бјелаши“ и „зеленаши“. Учешће на изборима узели су и Албанци и муслимани који су бирали своје посланике.

На изборе, како је навео, су изашли сви они који су имали право гласа. На изборима је изабрано 169 посланика. Касније, четворици од њих нијесу верификовани мандати, тако да их је остало 165. Према расположивим подацима и записима савременика избори су одржани „без икаквог терора, у најбољем реду, без икаквог озбиљног инцидента“.
У Подгорици, у згради Монопола дувана, 26. новембра 1918. године 160 народних посланика из 9 округа гласало је, у начелу и појединачно, за одлуке о уједињењу Црне Горе и Србије и о збацивању краља Николе и његове династије с црногорског престола. Дакле, за наведене одлуке су гласали и зеленаши.
„У озбиљној историографији нема спорења о Подгоричкој скупштини, њеном значају и последицама. Спорове о овом догађају покретали су и покрећу псеудоисторичари, политички острашћени публицисти и новинари, као и политичари – из реда црногорског сепаратистичког покрета“, наглашава др Алексић и додаје:

Њихова је теза да је Подгоричка скупштина била нелегална и нелегитимна. Овдје немамо простора да се подробно осврћемо на све њихове приговоре који се односе на рад Подгоричке скупштине, тако да ћемо указати само на једну чињеницу коју сматрамо веома битном када говоримо о легитимности овог великог историјског догађаја. Наиме, сама чињеница да су зеленаши прихватили да узму учешћа у изборима за ту Скупштину говори о томе да су они уједињење а приори прихватили. Они су, дакле, ову Скупштину сматрали квалификованом да решава о судбини Црне Горе. То потврђује не само њихово учешће на изборима него и њихова жалба овој истој Скупштини у вези са изборима на Цетињу. Уосталом, да уједињење прихватају они су и сами изјављивали.
„Црногорски сепаратисти игноришу чињеницу да је сазив црногорске Скупштине из 1914. репрезентовао само половину становништва и територије ондашње Црне Горе; области које су ушле у састав Црне Горе након Балканских ратова нијесу имале своје представнике у црногорској Скупштини. Осим тога, капитулацијом Црне Горе 1916. престала је да постоји њена државна организација и суверена власт (успостављена је окупациона власт), па дакле и законодавна власт. Према томе, и de iure и de facto Скупштина Краљевине Црне Горе од тог тренутка више није постојала“, истиче Алексић.
Уједињење Црне Горе са Србијом било је историјска нужност. То се може лако доказати и анализом економских и друштвено-политичких чинилаца.

Алексић нас је подсјетио и првог човјека ујединитељског покрета, а то је био Марко Даковић.

„Први човјек и душа ујединитељског покрета био је Марко Даковић, оснивач и први предсједник Клуба црногорске универзитетске омладине у Београду, противник аутократског режима књаза Николе који је у Бомбашкој афери био осуђен на смрт. Иако није учествовао у раду Подгоричке скупштине, јер се није био вратио из интернације, његов претходни рад као првог човјека ујединитељског покрета у Црној Гори, и рад у заробљеничким логорима међу интернираним Црногорцима, био је од изузетног значаја за рад Подгоричке скупштине.
Овај црногорски горостас у потпуности је био посвећен идеји српског уједињења; није се грабио за министарске положаје нити је подилазио било којој династији, већ се искључиво руководио интересима српског народа, и њему је све подредио. И живот је (1941) изгубио заступајући своје циљеве, да би неки злонамјерни људи невјешто покушавали да га прогласе за среброљубца. Његово велико дјело јесте путоказ и нама данас, и будућим српским покољењима у Црној Гори, и зато не смијемо никада да га заборавимо“.

Оно што је данас, како наводи Алексић, парадоксално јесте чињеница да демократски карактер избора за Подгоричку скупштину и легитимитет њених одлука оспоравају публицисти и политичари који глорификују одлуке другог засиједања АВНОЈ-а одржаног у Јајцу 29-30. новембра 1943. иако се најједноставнијом анализом може показати да су одлуке Подгоричке скупштине неупоредиво легитимније од оних из Јајца. Ти публицисти и идеолози наглашавају да су одлуке Подгоричке скупштине биле у супротности са црногорским уставом из 1905. али игноришу чињеницу да су одлуке АВНОЈ-а биле у супротности са уставом Краљевине Југославије.
Парадоксално је такође да припадници црногорског сепаратистичког покрета и бившег режима стоје на позицијама аустроугарског окупатора из 1916, а не на позицијама својих предака из тог периода.

„Током протекле двије и по деценије бивша власт црногорских сепаратиста је предузимала многе потезе у правцу промјене идентитета овог народа, који су истовјетни са оним што су радили аустроугарски окупатори: аустроугарска власт је забранила употребу ћириличног писма – и бивши режим Мила Ђукановића је елиминисао ћирилицу из државних институција и јавне свијести; Аустријанци су 1916. преименовали српски језик у хрватски, а овдашњи Монтенегрини у тзв. црногорски; заставу коју су аустроугарски окупатори 1916. наметнули за званичну црногорску заставу – бивши режим је 12. јула 2004. (доносећи закон о државним симболима) прогласио за државну заставу Црне Горе. Аустријанци су срушили Његошеву капелу 1916, а исто су урадили и идеолошки преци бившег црногорског режима 1972. што црногорски сепаратисти славе као пар екселанс патриотски чин. Аустроугарска је демонизовала Србију и српски народ, и оптуживала их за све и свашта, а то исто је радио и бивши марионетски режим у Црној Гори“, подсјећа Алексић и поручује:

Елем, српска интегралистичка идеја у Црној Гори је константна; то је основна идеја историјске Црне Горе, и њу су – као што је познато – најексплицитније формулисали митрополити и владари Петровићи-Његоши. Најбитнија Његошева политичка идеја – идеја о „освети Косова“ и обнови Душановог царства, тј. идеја о српском националном ослобођењу и уједињењу у јединствену српску државу, постојала је давно прије Његоша, и била је обликована у свијести српског народа из Старе Црне Горе. Одлуке Подгоричке скупштине представљале су реализацију те идеје. Вијек који је минуо, потврдио је исправност тих одлука.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: