Ali, Stefan ne plače

Piše: Vesna Kapor

Ali, Stefan ne plače

(kroz istoriju jednog događaja od Božića do Svetog Stefana)

Na vest da je Austro-Ugarska izvršila aneksiju Bosne i Hercegovine uzbuđenje je preplavilo Beograd. O tome, kao i o mnogo čemu još, autentično, pisao je Stanislav Krakov u svojoj knjizi „Život čoveka na Balkanu“. Danima  je Beograd ključao u groznici, seća se. Povorke ljudi slivale su se ka centru grada. Studenti i gimnazisti bili su zajedno. Književnik Nušić peo se na spomenik knezu Mihailu, kao tribun. Potom je na belom konju jahao na čelu protesta sa srpskom trobojkom preko grudi. Bili su to burni dani, sve je ključalo. Prestolonaslednik Đorđe održao je vatren govor u kome je podržao demonstrante i srpstvo Bosne i Hercegovine. Posle toga su razmenjivane diplomatske note i bura u Beogradu stišavana je na razne načine. Ipak, posle iznuđenog proglasa pod pritiskom velikih sila i objave da „aneksijom nisu povređena ni u čemu prava Kraljevine Srbije“, dolazi do eksplozije ogorčenja u Beogradu i sledi marš demonstranata na Ministartvo spoljnih poslova gde su paljeni listovi koji su objavili deklaraciju. Tog dana, pored Nušića jahao je i Perunčić sa guslama u ruci. Na margini knjige koju mi je posudio mladi prijatelj, pored dramatične scene susreta demonstranata sa vojskom i žandarmima, zapisao je: Koje ludilo, Srbi nisu normalni.  Danima unazad, ove stranice pročitanog, kao i zapisi na marginama teksta,  pojavljuju mi se u svesti. Ko nije čitao ovu knjigu – dnevnik, roman, hroniku, životopis – neka je, bez bojazni da će izgubiti vreme čitajući, u prvoj knjižari ili biblioteci potraži.

Vek kasnije evo nas – potomci tih istih na vesti da je na srpsku decu pucano na veliki pravoslavni praznik, mirno ropćemo. Delimo po mrežama proteste, ali, zaključani,  u svojim malim komfornim svetovima, ne idemo dalje od toga. Ovo su dani evropskog mraka. Slede izjave i objave političke korektnosti i gašenja vatre, u kojima će se sve pokriti frazama „slučajni izgredi pojedinačnih huligana“,  uložiće se pritužbe, tražiće se strogo kažnjavanje, i već sutra, sve će se zaboraviti.

Beograd je glavni grad svih Srba, gde god živeli. Glave su okrenute ka njemu. Beograd je trenutno anesteziran s jedne strane centrifugalnim silama novog korporativnog sveta, životom i snovima megalopolisa,  a s druge  ideologijom jugoslovenstva u kojoj nema osećaja niti mesta za srpska pitanja. U oba slučaja sve što se tiče identiteta obesmišljava se i fali nam inicijalna snaga tih dana kad je u Beogradu bilo srce naciona.

 Stefan i Miloš Stojanović iz Gotovuše kod Štrpca, i Stefan Tomić iz Klokota kod Vitine,  napadnuti sa ubilačkim namerama, na kućnom pragu, pod okriljem svetlosti rođenja Hristovog simbolika su srpskog stradanja. (Znam, sad sledi komentar: patetika. Kad je istina, nije patetika, a i istina sama po sebi kad je živi događaj, nosi uvek patos antičkog doživljaja.)  I nemoguće je ne misliti o tome, o toj simbolici. Srce dečaka Stefana Stojanovića,  udara, ono je celo njegovo telo, ali, Stefan ne plače. U njemu je sila onoga što jeste, što se tog dana, te noći obvršava – rođenja Hristovog. Na tren, pomislim, da je u tom kratkom snimku (koji svakako krši standarde i  prava privatnosti, ali bez njega to je samo jedna papirnata vest, suva) punom sažimanja svetova, njegovo mlado telo slika našeg naciona. Zapretana snaga, silno telo bića, kad je ranjena drhti, ali se iz nje izliva arhajska nesalomivost. Praznik je, i trudimo se da budemo dostojni. Ipak, ovi dečaci, jer dečak si i sa devetnaest godina, brana su naše svakodnevice. Sve dok žive i seku badnjake na Kosovu  i Metohiji,  Srbija diše. I ti, što sediš na splavu koji tone, na reci u Beogradu – morao bi da znaš to. Novi vek nije nas oslobodio naših tela, naših imena i prezimena, i trebalo bi negde, daleko ispod potrošačkog duha od koga bivamo sve nesrećniji, trebalo bi da žive oni đaci i studenti koji su 1908/9 tražili da se Srbija oglasi, da zaštiti sunarodnike u Bosni i Hercegovini, trebalo bi da  vas podseća, kao senke što će lutati i plašiti gospodu, onaj duh s početka priče, da je  jedan vek samo god u hodu istorije.

Počela sam ovaj tekst pisati na Božić, a završavam ga na Svetog Stefana, tako, simbolika celog ovog kolopleta,  raste. I povezuje sve one tačke u kojima je Kosovski zavet živo osećanje.

Iako se aneksiona bura u Beogradu, završila slomom, ipak, jedan vek kasnije srpski narod u Bosni i Hercegovini slavi prvomučenika i arhiđakona Svetog Stefana kao dan kroz koji se proteže više vekova teškog opstanka i koji se razume samo dubokim unutrašnjim bićem kao arhetipski identitetski kod. Stoga je srce dečaka Stefana iz Štrpca, dok mu previjaju rane, tako zaigralo – bez suza, i prenelo svoje otkucaje šantićevski, ko god je imao oko da vidi.  Naravno, već sutradan čitamo da je napadač pucao u samoodbrani, i već sigurno, neki Srbi, objavljuju i podržavaju takve vesti. Ovde, svakako ide i ona floskula vlasnika Krakovljeve knjige: Koje ludilo…

Beograd živi svoj život megalopolisa, duh zajedništva, tinja pojedinačno, otima se velikom zverinjaku  globalnog uničtoženja duha (plamičci koji održavaju vatru), Nušića kao narodnog tribuna niotkud, mada ih je mnogo koji primaju lente i slave.

O Božiću, 2023. Beograd