Американац Мајкл Вилсон: Православље је најјаче оружје!

Американац, Мајкл Вилсон, свештенослужитељ у Српској православној цркви у Канзас Ситију у Америци, гост у Боки Которској.

„Нећу заборавити дан када сам крочио у православну цркву, осећај блаженства, мира и тихе среће. И људи који ништа од мене нису тражили, били су срећни што сам и ја ту. Осетио да сам стигао кући“ – каже Мајкл Вилсон

Мајкл Вилсон, Американац немачког порекла, стицајем животних околности, од пре десетак година је свештенослужитељ у СПЦ у Америци. Његова животна прича је савим необична. Чудесно је на који је начин отац Мајкл ушао у свет православља, а потом и његова комплетна породица.

Оца Мајкла, који зна по неку реч српски да прозбори, упознали смо у забаченом скиту – руског схи -монаха Агапита, чувара усамљене светиње смештене високо у црногорским врлетима, изнад Боке Которске. Код јеромонаха Агапита, била је манастирска слава – Чудо светог Архангела Михаила. Иако је монах Агапит, свакодневно сам, јер му то правило службе налаже, сада је био окружен гостима. Људима из околних места, свештеницима, монасима, верицима, и својим Русима. Био је то посебан празник за монахе, вернике и Србе Боке Которске.

Отац Мајкл је ревносно присуствовао служби, и потом се дружио са осталим званицама. И као што је обећао, део времена посветио је нашем разговору. Објашњава нам одакле, он, Мајкл, Американац, у српском православном животу.

Моја Црква и прави дом јесте Српска православна црква, почев од сусрета са Епископом Лонгином, упознавањем Серафима Роуза, манастира Потина. У почетку смо служили при Руској цркви, а онда нас је епископ Лонгин примио под куполу Српске православне цркве. Било је то пре деценију. Пре тога сам био музички уредник, и као растафаријанац, радио сам емисије, форсирајући реге музику. Примитио сам да су неки од музичких албума са Јамајке имали иконе на страницама омота и албума.

Убрзо сам почео албуме да купујем због прелепих икона, а не због музике. Својевремено као растафаријанац, поштовао сам Селасија, који је за нас био нешто као Бог, следио сам га као вођу. Он нас је инспирисао, јер се борио, и духовно и идеолошки, против зла коју је са собом носила западњачка цивилизација. Селасије нам је говорио да читамо о животима православних светитеља. Убрзо сам у Канзас Ситију упознао неколико православних хришћана и српског монаха, оца Пајсија.

Касније, као музичар на неком сајму књига, стицајем околности, поново сам срео монаха Пајсија. Трагао сам за неким православним књигама. Тада ме је отац Пајсије позвао да посетим Српску православну цркву, посвећену св. Марији Египћанки, која се налази у сиромашној четврти Канзас Ситија. То није у грађевинском смислу класича црква, храм грађевина, него обична зграда у САД. Православна црква се налазила на трећем спрату. Никада нећу заборавити дан, када сам крочио у ту малену цркву, тај осећај необјашњивог блаженства, мира и тихе среће. Те прелепе иконе Исуса, Богородице и светитеља и – људи православаца, који ништа од мене нису тражили, него су били срећни што сам и ја ту. Осетио сам да сам стигао кући.

Истичете да сте после сусрета са монахом Пајсијем и нашом светињом, постали део живе српске цркве и пре крштења. Како то?

Једноставно више се нисам одвајао од српске богомоље. Почео сам да долазим редовно на литирггије, да читам књиге православне. Све ме је интересовало што се односило на свет православља и Светосавља. Речју, себе сам дефинитивно, хвала Богу, пронашао у у православном хришћанству.

Моја супруга Џозефина је одгојена као католкиња, у почетку је била незаинтересована, али након три године, наша комплетна породица се крстила. Прво син и ја, а потом, и Џозефина. Ми смо срећна, испуњена породица, она је сада попадија, а ја служим у Српској православној цркви. Живимо у оближњем Лоренсу у држави Канзас. За моју породицу и мене – православље је постало све, истинска љубав, и одговор на сва питања.

Како функционише православна вера на просторима Америке?

Рекао бих јадно и због тога сам, овде у Црној Гори, да се у вери учврстим. Овде и на многим местима у вашим, како често кажем, српским земљама, постоји више снажних нивоа православља, или барем то ја тако доживљавам. Ми у нашој цркви св. Марије Египћанке, иако радимо у скромним условима, трудимо се да нахранимо гладне, да помогнемо очајнима, да се нађемо сваком човеку који тражи помоћ. Срећан сам што сам део тог светлог света. Велику помоћ добијамо од Руске православне цркве и што год од њих добијемо – ми дајемо.

Зато често кажем- православље је богато! У нашој парохији живе Грци, Срби, Руси, Етиопљани, Американци… Нажалост, неке православне цркве у свету се труде да у свему подражавају и личе на католичке цркве. Учиниће све само да их католици прихвате. Због тога искрено жалим. Таква појава је опасна, јер отуђује човека православца од истинске цркве.

Могу, разуме се, да говорим о времену пре једне деценије, јер од тада живо и свакодневно учествујем у верском животу. Све мање људи долази у име Христа у православне цркве у САД. На први поглед вам се чини да се масовно крштавају, прелазе у православље, а када се удубите, схватите да се вино разводнило. Изгледа да је постало важније да се граде цркве, да их буде више, а при том се неретко руши црква у човековој души. Нажалост, у САД су људи на великим искушењима и није тамо лако очувати православну веру.

Кажете да сте у ЦГ били први пут пре седам година? Шта је то што вас зове да се враћате Српској Спарти и нашим древним светињама?

У Црну Гору нас је довео Св. Василије Острошки. Књига коју смо, пре осам година Џозефина и ја, добили од епископа Лонгина – била је о великом српском светитељу, Василију чудотворцу. Од тада је Свети Василије Острошки део нас, а моја породица и ја – део смо њега. Моја супруга је веома везана за ову велику српску светињу.

Три године смо се спремали да дођемо под Оногошт. Први пут смо на Острогу провели две седмице. А ја сам непрекидно, био пет дана у пећини светитеља и тамо сам упознао архимандрита Бенедикта, чијом помоћу сам проширио православне видике и молитвеност. Практично, тек после службовања код светог Василија Острошког, могао сам да служим литургију са монасима. Од тада не пропуштам прилику, када год ми се укаже, да дођем у своју другу домовину.

Какве утиске носите из сусрета са српским маштвом и народном у Црној Гори и Србији?

Волим,сем раскошних српских светиња и и мелене цркве, скитове, где није лако доћи, а камо ли остати. Овде видим и благословене, али и лоше ствари. Људи су свугде људи, и требало би да буду једно у Христу. Америка је велика као 50 Србија, али САД нема древних манастира, светиња, светих отаца, као што сам имао прилике да видим и осетим то у Србији и Црној Гори. На тако малом географском простору, толико много светиња, Божји је благослов и реткост у свету. То је за поимање живота, светости и светлости, и ако хоћете и победе – права и истинска моћ. Моја супруга је након првог доласка и сусрета са српским светињама и народом, рекла носталгично, да више никада неће ићи у Србију, сем да то не буде дефинитиван останак. Жели да се преселимо.

Када смо, наком 15 дана проведених на Острогу, кренули за САД, плакали су монаси и монахиње, плакали смо и нас двоје. Сви смо постали и остали једна породица.

Српски народ преживљава велику агонију скоро две децеије. Како ви на то гледате као Америкнац и православац?

Желим да будем правилно схваћен: тражим опроштај од српског народа за све зло које им је нанела САД и њена политика. Много поштених и честитих Американаца дубоко поштује и воли српски народ. Сви бисмо требали да будемо Христови.

А када бисмо то уистину и били, не би у свету било ратова, мржњи, притисака, несрећа, смрти, и брисања са географских мапа целих народа… Желим да поручим српском народу да се држе моћног православља, свог изворишта и заштите. Стичем утисак да се недовољно поштују велике светиње. Православље поседује најјаче оружје! Срби, не схватају какво благо поседују и каква је то моћ. Не знају шта имају! Молите се за нас у САД, и немојте престајати … да ово страшно зло прође… да будемо једно …

Записала, Биљана Живковић / Превод јеромонах Максим Михаиловић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: