AMFILOHIJE
Slobodan Milić
Piše: Slobodan Milić
Baš kada je Zlo bivalo sve jače,
Odvajkada je strašno ljudsko delo,
Pojavi se čovek iz Donje Morače,
Kost u kost sa Zlom uhvati se smelo,
Na put sa knjigama on tada zamače.
Neprestanu borbu vodi trides leta,
I Morača isto dubi obe strane,
Stalno napred ide Reč mu beše sveta,
Pobede mu nižu pred Manastir dane,
Sveti Starac posta ponos srpskog sveta.
Duga brada, preko čela bore,
Sa gudalom u levici ruci,
Iz bora mu epske pesme zbore,
Kad zapeva ko da viju vuci,
Odjekuju crnogorske gore.
Čvrsto shvati i, to ga još drži,
Ide Starac i ne posustaje,
Zna, onaj koji svom narodu služi
Na vjeki vjekov njegov Duh ostaje,
Bog mu znak od djetinjstva pruži.
I tada prvi put Manastir ugleda,
I u svet ponese zvona manastirska,
Reši da postane sluga božjeg reda,
Dopada mu se seoba pastirska,
Onaj koji za života prema Nebu gleda,
Ništi Zlo i nigde mu ne da.
Na Božić (7. januar 2018)
BRAVO SLOBODANE – U DUHU IMENA SVOGA, A I MOJE NADE! I ovo se posebno Tebe tiče, mladi Kuču, što bi rekao Vojvoda Marko!
„Onaj koji za života prema Nebu gleda/ Ništi Zlo i nigde mu ne da“, to je pravi opis.
Jasno i konkretno. Odlična pjesma
Svaka čast na stihovima!
Ma dajte…odavno je izjavio da mu je MILO NAJVECI PRIJATELJ…kao Sindjelicu EDI…gdje ce ovo da dovede i cemu, znaju samo njih trojica.Kako ce narod da prihvati?Lagano…sa najvecom do sada mrznjom izmedju jednog naroda.
Iš!